јан 252012
 

Уводне напомене

Тешко је наћи било какав ред у хаосу, макар се радило и о редоследу проблема које би требало решавати да би хаос нестао. У овом случају реч је о хаосу који је изазван сукобом старих и нових система друштвених и етичких вредности, који своју најексплицитнију еманацију добија кроз деловање државних институција, односно оних људи и оних установа који претендују да то буду. Најбољи пример који приказује тешко, сложено и хаотично стање у нашој земљи јесте, између осталих, и наш законодавни и судски систем.

Да би једна земља себи могла да припише епитет државе у којој постоји владавина права, неопходно је да испуни одређене услове по питању самог карактера, тј. легитимности власти, садржине закона који се доносе, начина њиховог доношења, и метода којим се они спроводе.

Према неким ауторима, реч је о материјалним и процесним ограничењима државне власти.

Материјална ограничења указују да законе морају карактерисати: 1. општост, 2. одређеност, 3. јасност и 4. постојаност, уз већ утврђењу сагласност са вишим правним актима, напослетку и са Уставом, као темељом правног поретка.1

Када су ти и такви закони већ донети, неопходно је испоштовати процесна ограничења која обухватају постојање независног судства и одговарајући правни поступак, усаглашен са Уставом заштићеним људским правима и слободама.2

Други аутори као неопходне услове, који омогућавају да се правни поредак оквалификује као поредак владавине права, подразумевају следећа начела и институције:3

1. легитимност власти,

2. подела власти,

3. уставност и законитост,

4. уставна јемства људских и грађанских права,

5. слобода привреде и привредне активности,

6. независност судства.

Независност судства, дакле, представља једну од незаобилазних претпоставки за успостављање владавине права, јединствен став је како домаће тако и упоредноправне теорије. Вилијем Блекстон каже: У овом посебном и одвојеном постојању судске власти у особеном телу људи, које Круна заиста именује, али не може да их уклони по ћефу, састоји се главна заштита људске слободе која не може дуго да опстане у било којој држави док изрицање правде није у извесној мери одвојено како од законодавне тако и од извршне власти.4

Да ли је неко судство независно од осталих органа државне власти, и да ли је имуно од утицаја недржавних центара економске, привредне и медијске моћи, умногоме ће непосредно определити перспективе успостављања и одбране владавине права у једној држави, а посредно и целокупан развој друштва, у економском, привредном, па напослетку, и у етичком смилу. Начела на којима судски систем почива утврђена су у уставима, разрађују се у законима, а постоје и међународни документи политичке природе који нарочито разрађују начело независности судова и гарантије положаја лица у судским поступцима, чији је потписник, пре5 или касније6 постала и наша земља.

Док самосталност судова упућује на њихову организациону одвојеност од других државних органа, под независношћу судова подразумева се слобода судова од сваког утицаја са стране, слободно доношење судских одлука. У Законику Цара Душана из 1349. године стоји у члану 172.:Све судије да суде по Законику, право како пише по Законику, а не да суде по страху од царства ми.7О независности судства је говорио и Сретењски устав из 1835. године у тачки 80.: Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског, никаква, ни већ ни мања, власт у Сербији не има права, отвратитит га од тога, или заповедити му, да другачије суди, него што му закони закони предписују. Тому треба да се закуне при наименовању.8

Начело независности суда, тј. судске функције јасно је одређено чланом 149. Устaва Републике Србије: Судија је у вршењу своје судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону. – Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен.9

И поред врло прецизне и недвосмислене законске регулативе која се бави заштитом самосталности и независности судова, у последњој деценији постали смо сведоци врло честог нарушавања овог принципа у пракси и то:

– када представници извршне власти поједина лица јавно оквалификују учиниоцима кривичних дела, а да за то не постоји правноснажна пресуда; пример: Горан Кљајевић, бивши председник Трговинског суда, Драган Џајић, бивши председник ФК Црвена звезда, Звездан Терзић, бивши председник Фудбалског савеза Србије. Први је осуђен на годину дана затвора четири године након што га је министар у Влади Србије назвао учиниоцем највеће проневере у историји Србије. Други и трећи су још без првостепене пресуде,10

– када писани и електронски медији поједина лица на експлицитан или имплицитан начин жигошу као ратне злочинце, док се поступак против њих налази на самом почетку или није ни покренут; случај Божидара Вучуревића, ратног градоначелника Требиња,11

– када долази до великих неправилности и незаконитости при реизбору судија; пример: Случај реизбора судија, који је од стране Заштитника грађана и Владиног Савета за борбу против корупције окарактерисан као незаконит,12

– напослетку, када се услед великог притиска јавности, сам суд обраћа извршним органима државе тражећи од њих мишљење?! Пример: Случај пилота Емира Шишића. Тадашњи Окружни суд у Новом Саду тражи мишљење (како да поступи) од Министарства правде. Поред тога, суд контактира са извршном влашћу стране државе, супротно Уставу и Кривичном законику, чиме је повредио достојанство Суда и достојанство и суверенитет Републике Србије.13

За иоле озбиљнију оцену општег стања у српском судству неопходно је ипак обавити темељнију анализу целокупног правног поретка, његовог функционисања и поверења које он ужива, како у стручним круговима тако и у најширем грађанству, које у тешким временима последње упориште у борби за правду налази управо пред судовима своје земље.

 

Углед институције српског судства и могућности остваривања идеје владавине права

Санкције, ратови на територији бивше СФРЈ, економски и привредни колапс, финансијски слом државе праћен високим степеном криминализације друштва зачињен бомбардовањем 1999. и противправном ампутацијом дела државне територије тадашње СРЈ, данас Републике Србије, фактори су који су утицали на све делове друштвеног живота, па неизбежно и на постојање и рад државних институција. Ни правосудни систем није заобишао слом државе и њено убрзано економско пропадање. Корупција, незаконите радње које долазе од оних који би требало да штите закон, повлашћен положај припадника одређених криминогених структура блиских државним органима, утицали су на велики пад поверења у судске органе у најширем слоју грађана Републике Србије. Крајем 2001. године, према истраживању београдског Центра за маркетинг истраживања “Marten Board Internaтional”, мало или нимало поверења у рад правосуђа исказало је 44% испитаника, док је 42% исказало осредњи степен поверења, а само 7% је веровало да судови и други правосудни органи у потпуности независно и непристрасно обављају свој посао.14 десет година касније, крајем 2010. године, у истраживању које је спровео “Medium Galup” и које је представљено у Бриселу у склопу пројекта “Balkan monitor”, мало или нимало поверења у рад правосуђа исказало је 60% испитаника, делимично поверење исказало је 34,6% анкетираних грађана, док је само 3,4% изјавило да верује у потпуности нашим судовима!15

Фактори који одређују степен поверења грађана у правосуђе, дакле и у судство, јесу вишеструки. Тичу се како свеопштег стања у друштву, деловања економских, привредних, медијских или политичких актера који могу да утичу на деловање правосудних органа, у првом реду судова, тако и оних чинилаца који се односе на унутрашњу несагласност у праву и оних који потичу из самог судског система, првенствено чињења или нечињења судова.16

Говорећи о првој категорији горенаведених чинилаца, неизбежно је споменути макар један од судских расплета најсумњивијих и најконтроверзнијих приватизација које су обележиле прве године српске економске и привредне транзиције. Случај смедеревског САРТИД-а можда представља и лакмус папир на коме су се од 2003. године до данас провериле жеље свих носиоца државне власти за заштитом закона и успостављање независног правосуђа. О пасивности и незаинтересованости нашег правосудног система довољно говори и чињеница да је администрација Европске уније средином 2011. године доставила српским властима писмо у којем се тражи да се испита приватизација више од 20 предузећа, и утврди евентуално кршење закона и европских стандарда.17 И све то, осам година након спорне куповине смедеревске железаре од стране US Steel-a за мизерних 26,3 милиона долара, иако је укупна вредност имовине фирме 2002. године у билансу фирме била процењена на око 450 милиона америчких долара.18 Не треба бити превише проницљив па закључити да афера САРТИД ни осам година(!?) касније никада није добила свој судски епилог, услед уплива политичких интереса са једне, и интереса крупног економског капитала, са друге стране.

На другој страни, бавећи се конкретним унутарорганизационим питањима судова, најеклатантнији пример неозбиљности спроведених реформи јесте чињеница да ни један једини суд у Србији, са изузетком Врховног касационог суда нема изабраног председника?! И то стање траје и по истеку скоро две године од новог реизбора и успостављања судске мреже 2009. године.19 Поставља се питање: Да ли за очекивати раст поверења грађана у институцију суда у Србији, ако је државним органима потребно више од две године да успостави организацију у свим судовима на територији Републике Србије. Да ли смо ми сведоци једног савременог облика судског ванредног стања, које је започело неуставним реизбором судија, а настављено постављањем вршиоца функција председника суда на (не)ограничен период?

А шта је са процентом нерешених случајева? Према подацима Синдиката правосуђа Србије,

наше правосуђе је у колапсу са више од 900.000 нерешених предмета само у прошлој години, а накарадна реформа правосудног система и избегавање враћања на посао неизабраних судија током реизбора 2009. могло би Србију да кошта позитивног мишљења о статусу кандидата за члана Европске уније, упозоравају из овог синдиката.20 Синдикат правосуђа Србије није једина организација правничке струке која има велики број замерки на актуелно стање у српском правосуђу. Лошу оцену реформи и стања у судском систему Републике Србије, са посебним нагласком на реизбор судија дало је неколико струковних удружења, међу којима и Друштво судија Србије, Удружење тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије.

У анализи рада судова, базираној на извештају Високог савета судства,21 Друштво судија Србије указује на драматичну ситуацију која прети да у потпуности дотуче ионако поприлично уздрман судски систем Републике Србије.

Ако имамо драстично неравномерну оптерећеност судија и судова која је енормно увећана у односу на период пре нове судске мреже и одлуке ВСС којом је смањен број судија,

ако имамо од два до осам пута повећан број предмета по судији у истрази и кривици, што је посебно алармантно, с обзиром на то да у тим предметима долази до застаревања кривичног гоњења, ако знамо да тамо где је било најмање промена (у надлежности судова, броју судија) и где су услови за рад били најбољи од раније (најмање по један сарадник на једног судију, приступ интернету, бази законских прописа и судске праксе) – у привредном (бившем трговинском) судству, резултати су најбољи, ако знамо да је Високи савет судства донео одлуку да произвољно смањи број судија не поштујући и сада важећи подзаконски акт: оквирна мерила за одређивање потребног броја судија („Службени гласник РС“ број 61/2006) који прописује три параметра за одређивање потребног броја судија: 1) затечени заостатак предмета у последњој години, 2) просечан прилив предмета у последње две године и 3) оквирни број предмета које судија треба да реши, зависно од материје у којој ради (месечна „норма“), што је довело до затрпавања предметима ионако премалог броја судија,22 онда није теко закључити да је реформа у својим првим месецима, па и годинама дејства, произвела више штете него користи, како судијама и осталим запосленим лицима у судовима тако и грађанима који иду суду као последњем упоришту правде, у држави несигурних и крхких институција.

 

Ревизија српског судског система и критике стручне јавности

Доношење скупа правосудних закона и то Закона о уређењу судова, Закона о судијама, Закона о Високом савету судства, Закона о јавном тужилаштву, Закона о државном већу тужилаца, Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава од стране Народне скупштине Републике Србије од 22. децембра 2008. године23 почетак је дуго најављиване реформе правосуђа и основа за све оно што ће у наредне три године такозвана реформа изнедрити.

Неозбиљност, селективност, паушалност, непоштовање унапред утврђених критеријума који су били предвиђени као основа промена у организацији и функционисању правосудних органа, а у неким ситуацијама и њихово потпуно одсуство, карактеристике су великог броја измена које је законодавац овим законима увео у правни систем Републике Србије.

Свој став о квалитету учињених промена у избору судија, тужилаца и чланова Високог савета судства, као и промена које се односе на питања стварне надлежности судова и редукције броја судова и измена подручја судова и јавних тужилаштава, изнео је велики број посленика правничке струке, стручних организација, професора права из државе, али и из иностранства.

Да ли се може говорити о заштити интегритета институције суда и одбрани независности судства, ако се сам процес избора судија спроведе тајно, и не по раније утврђеним критеријумима разрађеним у сарадњи са Венецијанском комисијом Савета Европе? Да ли се може говорити о законском постављању темеља за реформу судства ако судије и тужиоци нису имали могућност да се изјасне за време поступка нити су им достављена адекватна образложења одлука? Кандидати за први избор су били изабрани без обављеног разговора?! А поврх свега, укупан број судија и тужилаца није био израчунат на поуздан начин и био је мењан неколико пута после обављеног реизбора.24

Своју критику рада судских институција дала је и адвокатска струка, међу првима и Адвокатска комора Београда која је посебан акценат бацила на нелегалност и нелегитимност при доношењу одлука о избору судија и тужилаца, недвосмислено оптуживши власт, на првом месту Министарство правде, да се меша у судске процесе у току, и да велики број судија није прошао реизбор због мишљења израженог у судским одлукама, што представља флагрантно кршење Устава и закона.25

На недостатке у погледу састава и независности Високог савета судства и Државног већа тужилаца указао је и комесар за проширење Европске уније Штефан Филе, пошто је Друштво судија Србије и Удружење тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије тражило од Европске комисије мишљење о законитости и усаглашености са европским стандардима спроведеног реизбора.26

Своје негодовање о начину реизбора судија и јавних тужилаца спроведеном 2009. године, заправо о најави исправки путем измена и допуна правосудних закона о којима је Скупштина Србије требало да се изјасни 29. децембра 2010. назвавши ту одлуку Високог савета судства “самовољом супротној свакој идеји права”, изразила је и група од 25 веома угледних професора права.27 Коначни суд о неправилностима при реизбору судија и јавних тужилаца, након веома бучних и аргументованих реакција, донео је напослетку Уставни суд, 28. маја 2010. године, усвојивши први пут жалбу неизабраног судије и наложивши ВСС да у року од 30 дана од пријема долуке поново одлучи по пријави подносиоца жалбе.28

Након усвајања још једне жалбе нереизабарног судије од УСС, Скупштина Србије усвојила је измене правосудних закона по којима Високи савет судства и Државно веће тужилаца преузимају од Уставног суда предмете у поступцима по жалбама неизабраних судија и тужилаца.29 Од тог момента, закључно са 26. јулом 2011. године, усвојио је 36, а одбио 33 приговора неизабраних судија.30

 

Закључак

Флоскуле које доминирају јавним политичким дискурсом у последњој деценији, и које се сервирају од српских политичких елита су веома разнолике и крећу се од мрачне прошлости (реликт деведесетих, самоизолација) преко тешке садашњости, проузроковане мрачном прошлошћу (транзиционе жртве) до светле будућности (богато друштво, евроатлантске интеграције). Оно што је заједничко њиховим протагонистима јесте потпуно одсуство свести о томе да је и пре њих постојао неки систем, који је мање или више функционисао, да су и пре њих постојали неки људи који су мање или више грешили, и да историја овог народа и ове државе не почиње сваким новим полагањем председничке или министарске заклетве. Питање континуитета, доследности и вишегодишњег плана јесте питање које се мора поставити у свим девастираним друштвеним сферама које захтевају опоравак, али на првом месту у сфери закона и институција који тај закон треба да спроводе. Државне институције се не граде месецима и годинама, већ деценијама, и то је оно што тренутно позиционе и тренутно опозиционе политичке структуре могу да науче од неких најразвијенијих европских држава, пре него што се окрену изградњи азила за псе у приградским општинама или финансирању и одбрани појединих маргиналних групација људи који зарад својих политичких и материјалних интереса пропагирају скарадност и нарушавају јавни морал којекаквим парадама и шетњама. И када год се у писаним и електронским медијима неко из врхушке задужене за креирање и изгласавање закона, похвали невероватно великим бројем донетих правних прописа, представљајући квантитет адекватном заменом за квалитет, нека му на памети буде Тицијанова изрека: Што је у држави више покварености, то је више закона (Corruptissima res publica, plurimae leges).

И да, реформа правосудног система је потребна. Потребнија него икад, о чему говори готово јединствен став целокупне правничке струке о правно-политичкој папазјанији закуваној децембра 2008. године, зачињеној две године касније. Ревизија која је потребна, међутим, ревизија је права, не политике, ревизија која ће се увек и само бавити нестручношћу, корумпираношћу и непродуктивношћу, а не политичком подобношћу, страначким заслугама и непотизмом.

Без такве ревизије Србија ће заувек остати у блату себичности и неспособности својих елита и незадовољству и немоћи својих грађана, а људи попут оних који се органима полиције представљају као Марко Краљевић и Петар Петровић Његош31 напредоваће до највиших судских функција у држави.

Владан МИХАИЛОВИЋ

(рад је освојио четврто место на конкурсу „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ за студенте београдских универзитета у организацији Центра за развој међународне сарадње –http://www.crms.org.rs)

 

 

Фусноте

1. Коста Чавошки, Увод у право I, Драганић, 1999. стр. 155-158

2. Исто, стр.158-161

3. Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, ЈП Службени гласник, 2008, стр. 503-506

4. William Blackstone, Commentaries on the Laws of England I, Law publishers, 1884., стр. 269

5. Основна начела УН о независности судства од 1985. године

6. Препорука Савета Европе о независности, ефикасности и улози судија од 1994. године

7. Душанов законик (бистрички препис), Нова, Београд, 1994.

8. Сретењски устав, приредио: Милић Мишковић, ЈП Службени гласник, прво издање, 2003.

9. Устав Републике Србије, ЈП Службени гласник, треће издање, 2010.

10. „Шта значи претпоставка невиности“, интернет издање на адреси http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=10&dd=03&nav_id=321851, датум приступања сајту 18.9.2011.

11. “Злочинци беже правди“, интернет издање на адреси http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=18&mm=09&nav_id=542841&yyyy=2011, датум приступања сајту 18.9.2011.

12. “Спорни реизбор судија поново у жижи јавности”, “Било је пропуста у избору судија”

http://www.slobodnaevropa.org/content/pravosudje_reizbor_sudija/2022760.html, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:294920-Jankovic-Bilo-je-propusta-u-izboru-sudijа,

датум приступања сајту 19.9.2011.

13. С. Луковић, „Суд на поправном“, НИН, 22.11.2007.

14. „Сваки стоти верује у правосуђе“, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/stara_arhiva/drustvo/11809/Svaki-stoti-veruje-u-pravosudje, датум приступања сајту 19.9.2011

15. „Срби бесни! 78% једва крпи крај са крајем!“, интернет издање на адреси http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/140914/SRBI+BESNI!+78+jedva+krpi+kraj+s+krajem!.html, датум приступања сајту 19.9.2011

16. Слободан Вуковић, Проблеми поверења у правосуђе, Социолошки преглед, 2.11.2007. Институт друштвених наука, Београд

17. “ЕУ затражила проверу приватизације САРТИД-а…” интернет издање на адреси http://www.naslovi.net/2011-06-18/economy/eu-zatrazila-proveru-privatizacija-sartida-nacionalne-stedionice-mobtela-c-marketa-jugoremedije/2615742 , датум приступања сајту 20.9.2011.

18. „Антикорупцијски савет тражи разјашњење продаје САРТИД-а”, интернет издање на адреси http://www.vibilia.rs/dokument.php?s=vesti&ID=4006967&lang=sr , датум приступања сајту 21.9.2011.

19. „Ниједан суд већ 18 месеци нема изабраног председника“, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/260820/Nijedan-sud-vec—18-meseci-nema-izabranog–predsednika датум приступања 21.9.2011.

20. “Милион нерешених случајева”, интернет издање на адреси http://www.pravda.rs/2011/05/18/milion-neresenih-sudskih-predmeta/ датум приступања 21.9.2011.

21. Високи савет судства: Извештаји о раду судова за период 01. јануар – 31. децембар 2010. интернет издање на адреси http://www.vss.sud.rs/Izvestaji-o-radu-sudova.htm датум приступања сајту 22.9.2011.

22. Друштво судија Србије: Анализа извештаја ВСС о раду судова у првој половини 2010. године, интернет издање на адреси http://www.sudije.rs/sr/aktuelnosti/vesti/analiza-izvestaja-vss-o-radu-sudova-u-prvoj-polovini-2010-godine датум приступања сајту 21.9.2011.

23. Народна скупштина РС, интернет издање на адреси www.parlament.rs/акти/донети-закони/донети-закони.45.html, датум приступања сајту 22.9.2011.

24. Весна Ракић-Водинелић: “Годину дана после – како реформисати реформисано правосуђе”, интернет издање на адреси http://www.pescanik.net/content/blogcategory/60/90/, датум приступања сајту 22.9.2011.

25. „Документи: Адвокати бране судије”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=928640

26. Филе за ревизију реизбора судија, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Politika/192296/File-za-reviziju-reizbora-sudija, датум приступања сајту 22.9.2011.

27. „Документи: Апел јавности угледних правника”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=971232, датум приступања сајту 22.9.2011.

28. „Уставни суд усвојио жалбу неизабраног судије”, интернет издање на адреси http://www.vesti.rs/Nis/Ustavni-sud-usvojio-zalbu-neizabranog-sudije-2.html, датум приступања сајту 23.9.2011.

29. „Маловић: Жалбе судија иду на ВСС”, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/226539/Malovic-Zalbe-sudija-idu-na-VSS, датум приступања сајту 23.9.2011.

30. „ВСС усвојио 36 и одбио 33 приговора неизабраних судија“, интернет издање на адреси http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/VSS-usvojio-36-i-odbio-33-prigovora-neizabranih-sudija.sr.html, датум приступања сајту 23.9.2011.

31. Озрен Милановић – “Прегласне судије”, интернет издање на адреси

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Preglasne-sudije.lt.html , датум приступања сајту 23.9.2011.

 

Библиографија

– Коста Чавошки – Увод у право I, Драганић, 1999.

– Ратко Марковић – Уставно право и политичке институције, ЈП Службени гласник, 2008.

– William Blackstone, Commentaries on the Laws of England I, Law publisher, 1884.

– Резолуција Генералне скупштине Уједињених нација број 40133 од 29.11.1985., www.un.org

– Препорука Савета Европе о независности, ефикасности и улози судија о број (R-94/12) од 1994. године, www.coe.int

– Устав Републике Србије, ЈП Службени гласник, треће издање, 2010.

– Сретењски устав, приредио Милић Мишковић, ЈП Службени гласник, прво издање 2003.

– Душанов законик (бистрички препис), Нова, Београд, 1994. година

– Слободан Вуковић, Проблеми поверења у правосуђе, Социолошки преглед, Институт друштвених наука, Београд, 2007.

– Високи савет судства: Извештаји о раду судова за период 01. јануар – 31. децембар 2010, www.vss.sud.rs

– Друштво судија Србије, Анализа извештаја ВСС о раду судова у првој половини 2010, 22. септембар 2010, www.sudije.rs

– Уставни суд, одлука број VIIIУ-189/2010, седница од 21. децембра 2010., www.ustavni.sud.rs

– С.Луковић, „Суд на поправном“, НИН, 22. новембар 2007.

– РБ92 – www.b92.net “Шта значи претпоставка невиности,Злочинци беже правди

– Време – www.vreme.com Документи: Апел јавности угледних правника

– Блиц – www.blic.rs Сваки стоти верује у правосуђе“, Ниједан суд већ 18 месеци нема изабраног председника“,Маловић: Жалбе судија иду на ВСС

– Пешчаник – www.pescanik.net “ Весна Ракић-Водинелић: Годину дана после како реформисати реформисано правосуђе,

– Правда – www.pravda.rs Милион нерешених случајева,

– Вибилиа бизнис портал – www.vibilia.rs Антикорупцијски савет тражи разјашњење продаје САРТИД-а

– Пресс – www.pressonline.rs “Срби бесни! 78% једва крпи крај са крајем!“,

– Политика – www.politika.rs, “ВСС усвојио 36 и одбио 33 приговора неизабраних судија, интернет издање на адреси”, Озрен Милановић – “Прегласне судије”,

– Наслови – www.naslovi.net “ЕУ затражила проверу приватизације САРТИД-а…”

– Вести – www.vesti-online.com “Уставни суд усвојио жалбу неизабраног судије,Било је пропуста у избору судија“

– Радио Слободна Европа – www.slobodnaevropa.org Спорни реизбор судија поново у жижи јавности

 

 

Sorry, the comment form is closed at this time.