јун 252012
 

Данас у Србији на свим нивоима власти имамо прозападне политичаре. Неки су то из убеђења, а неки – што је бројнија категорија – због личних и партијских интереса. Дванаест година после доласка на власт западне „пете колоне“ окупљене у ДОС-у, ми и даље имамо њене старе и нове огранке на свим државним положајима. И то не било какве, већ оне изразито антисрпске а самим тим и тотално антируске. То су две стране исте медаље и они Руси који то неће да виде, не желе добро својој земљи.

 

АКТИВНИ И СТЕРИЛНИ РУСОФИЛИ

 

Годинама се мала  група посвећених људи храбро, на рационалним основама (што једино нацији и држави доноси корист), бори да прозападну власт оголи и, с друге стране, допринесе да се неки други, пре свега руски, геополитички тонови, унесу у наш политички живот. Паралелно са тим српским патриотским групама, делују и тзв. некритички, распевани русофили, који су заправо корисни „пацијенти“ прозападног режима и његових страних господара. Јер, ти ирационални јуришници српско-руског братства и не раде ништа друго осим што се нападно лупају у патриотска, словенофилска плећа, и растерују све оне који настоје да на политику гледају рационално.

 

Због таквог понашања, од кога психолошку (а можда и неку другу) корист имају само њени емотивни заточеници, дезавуише се свака озбиљна прича о продуктивном унапређењу руско-српских односа. Коме то одговара? Одговор је вишеслојан: 1) Западним центрима моћи и њиховим експонентима који желе да руско-српске везе обесмисле њиховим гурањем под архаични, стерилни па и смешни покров; 2) Неспособним и саможивим „српским патриотама“ који знају да ништа не могу да ураде и своје место под сунцем купују испразним арлаукањем; 3) Неким руским бирократским круговима у Србији којима је једино битно да симулирају неки успех или бар рад те тако профитирају или пак пребацујући одговорност на неспособне Србе продају позиције Русије њеним непријатељима.

 

Поставља се питање како смо дошли до тога да се српско-руски односи шминкају уместо да се истински развијају. Од 2004-2008. године дошло је до стварног успона односа Србије и Русије, да би се после тога једино експлоатисао резултат из наведеног периода, тј. даљи развој неких тада успостављених елемената. Александар Алексејев, руски амбасадор у споменуто време, иако је одржавао коректне односе са свима, никада није подржавао прозападне политичаре у Србији. Данас имамо највише представнике Русије у Србији који кажу да им је све једно ко ће бити на власти. Е па ако је тако, ево им ЛДП пред вратима, са свим последицама који ће такав политички ток дугорочно имати и по интересе Москве.

 

Такво понашање је за сваку осуду. Неодговорно понашање дипломатских представника Русије и руских енергетских фирми у Србији, које сада подржавају директно или индиректно прозападне партије и кандидате за власт,  превршило је сваку меру. НИС и неке друге руске компаније ставиле су се у предизборну употребу појединих овдашњих НАТО лобистичких партија, и то ће се, ма колико год неко мислио да таква продаја Србије неће имати шире последице, одразити и на геополитичке интересе Русије.

 

КОНКРЕТИЗАЦИЈА ПРОБЛЕМА

 

Да сведемо ову начелну причу на конкретан, а врло сликовит, случај. Центар за развој међународне сарадње (ЦРМС) организовао је бројне акције које су имале за циљ, не само да анимирају јавност, већ и да кроз „систем“ покрену расправу о темама које су важне како за избалансирану српску спољнополитичку оријентацију, тако су и од виталног значаја за геополитику Москве. Ради се о питању „Јужног тока“ и генерално енергетских односа у региону, Уговору о европској безбедности (неко време прворазредним пројектом Русије), ОДКБ-у и другим алтернативама евроатлантксим интеграцијама, итд.

 

Све што је Центар, заједно са сајтом „Видовдан“ и другим слободним медијима и патриотским организацијама, покретао – привукло је велику пажњу! И добро је одјекнуло у широј и стручној, као и политичкој јавности. Додуше, било је и оних који су оно што смо предузимали игнорисали. С једне страну ту су окорели прозападни кругови који су настојали да избегну полемику како би све брзо било заборављено. Но, нажалост, на другој страни била је амбасада Русије и овдашњи врх руских енергетских компанија. Они се стално жале на лош третман руског капитала у Србији те запостављање руских геополитичких интереса, а када су имали могућност да све то покрену на конструктиван начин, игнорисали су теме које смо систематски покретали борећи се за српске интересе а желели да заштитимо и компатибилне руске интересе. Намеће се питање: да ли су поменути Руси тако поступали из лењости и склоности да се, не чинећи ништа што би могло да усталаса ситуацију, посвете лаганом животу док су у Србији, или се иза њиховог нерада, недајбоже, крије лоша намера?

 

Чињеница је да је у протеклом периоду, у вези са разним проблемима из домена директно и посредно схваћених руско-српских односа, убедљиво највећи медијски пробој – и то уз окупљање најрелевантнијих стручњака из области којима смо се бавили, и са темама које се нико у Србији не усуђује озбиљно да покреће – извршио Центар са својим партнерима (сајтови „Видовдан“, „Коментар“, „Нови Стандард“). Штавише, више пута смо успели чак и у Скупштини да покренемо расправе о питањима којима смо посветили конференције, те да у дужем периоду њих одржавамо у фокусу средстава масовног информисања. Не пишем ово да бих хвалио оно што је активна „српско-руска мрежа“ радила, већ да покажем важност по српске и руске државне интересе тема које смо покретали а које су игнорисане и од стране оних којима иду у прилог.

 

При томе, трудили смо се да ставове који иду у прилог интереса Србије и Русије бранимо у дијалогу са онима који имају другачије идеје и потребе. Мало вреди понављати своју истину у кругу истомишљеника. Потребно је њу храбро суочити са онима који наступају са другачијих позиција. Отуда, потрудили смо се и успели да на нашим конференцијама учествују и представници Атлантског савета, Немачке, Мађарске, Бугарске, Хрватске и из многих других земаља, те њихових амбасада. Једино за наше скупове нису били заинтересовани они, интересе чије земље смо бранили малтене колико и српске. Ради се, да поновим, о Конузину, актуелном амбасадору Руске Федерације у Србији и директорима овдашњих руских фирми. А они су редовно били позивани и, на основу прелиминарних одговора, најављивани, никада се на крају нису одазвали. Али су се радо одазивали на прославе прозападних политичких партија у Србији, и, као да је и то мало, узимали учешће у њиховим предизборним и другим кампањама.

 

НЕОПХОДНОСТ НОВЕ ПРАКСЕ

 

Због описаног понашања руских фактора у Србији и стерилног деловања њихових овдашњих русофила, које су подржавали док су заправо правили разне комбинације са прозападним факторима, стили смо до дна. Сада је потребан снажан напор да испливамо на површину, или наступа крај! Крај Србије која се макар опире окупацији и крај наде да ће Русија зауставити даље ширења НАТО-а на Исток. Јер, и даље су сви нивои власти, од влада до председника, под контролом су НАТО земаља. Такав однос снага, пре или касније, довешће нас то мат позиције. А ко не зна нек сада сазна, пошто падне Србија брзо ће НАТО оштрица поново почети да пара Украјину.

 

Мора се прозападна власт убрзано разоткривати и поткопавати на свим нивоима. Морају се усиљено покретати питања која се тичу наше геополитичке будућности. Морамо то радити сви ми којима је Србија у срцу али морају то радити и они странци који не желе НАТО у Србији а Србију у НАТО-у. И који код нас имају стратешке енергетске и друге привредне интересе.

 

Разуме се, ради се о Русији. Њени представници не смеју више да се на пријемима раздрагано друже са српским тајкунима и њиховим политичарима макар били и председници државе, који сви заједно раде за Запад, уместо да упорно траже одговор на питање: Докле ћете попуштати када вам траже Косово, када вам траже улазак у НАТО, када вам траже саботажу „Јужног тока“?

 

Ако Москва жели успех а не да Србија буде тек монета за поткусуривање, која ће бити пуштена низ воду да би се добило нешто на другој страни, мора хитно много тога да мења. А нико у Русији не треба да се заварава да је могући пораз у Србији локалног карактера. Историја нас томе учи, тако се ништа не добија а много се губи. Следећа на реду ће неизбежно бити Русија. Зато је мудро да се брани овде. Да би то радила мора брзо да повуче оне своје кадрове који раде и против интереса Русије и против Србије, а да српске ирационалне русофиле отпише те односе са њима сведе на испијање вотке неком пригодном приликом. Уједно, Москва више не сме тајно да подржава било које (а поготово петоколонашке) наше политичаре. Друга ствар је јавно тражити подршку од српских политичара за пројекте од значаја за Русију и Србију, и у складу са тим поставити се према њима.

 

СУДБОНОСНИ АПЕЛ!

 

Грађани Србије очекују од Русије, од њеног председника Путина коме безрезервно верују, праву акцију. Али његови представници овде не играју праву игру, не штите руске и српске интересе већ раде против њих. Одржавају пријатељске односе са руским и српским непријатељима. И сада ће, вероватно, у српској Влади добити ЛДП и Динкићеве „експерте“ који су упорно радили против продаје НИС-а Русима те изградње „Јужног тока“. То је стање о окоме треба да размисли председник Путин.

 

Тако се не штите интереси Русије. Тражим од руских фактора да коначно то почну паметно и енергично да раде. Имам на то право јер док се са својим пријатељима борим за Српске интересе дајем све од себе да заштитим и руске интересе јер се сада подударају. Доста више са нечињењем и празним причама. Време је за рад, и то систематски. Зато, за почетак, морају да оду стари, неспособни „кадрови“ који се баве руско-српским односима, и са руске, и са српске стране. Потребни су нам нови људи, нови начин рада, нове идеје. Иначе НАТО ће славити док српска патриотска јавност и од својих представника преварена Москва, буду плакали.

 

Стога, апелујем на руски државни врх, па и на самог председника Путина, да помогну да се руска и српска ствар у Србији помакне набоље, или бар да нам представници Русије у Србији више не одмажу у нашој ионако неравноправној борби против унутрашњег и спољњег НАТО-а. И сами, ако и са руске стране не будемо угрожавани, издржаћемо још неко време док се Русија не одлучи да се истински активира на Балкану!

 

Да на крају резимирам. Постоје само две опције онога што нам је чинити. Прва је – ако чињенице које наводим буду схваћене тамо где треба – да заједно са нашим руским пријатељима бранимо спојене интересе Србије и Русије. То треба да радимо доследно и упорно, без обзира колика је сила против нас. Историја нас учи, успех тада неће изостати. Друга опција је – ако се ништа битно не промени у погледу понашања представника Москве – да сви који желимо да се уз помоћ Русије, ствари у Србији у националном погледу промене набоље, постанемо „распевани“ русофили, односно да слушамо руску музику, пијемо вотку и грлимо се са нашом словенском и православном браћом. И то је онда то када се радио о руско-српском пријатељству, док би са друге стране интересе Србије покушали да остваримо са другим партнерима. Јесте да су нам они начелно мање наклоњени и да су прагматичнији по своје интересе, али се баш због тога са њима, вероватно, нешто може договорити. Што је Србија даље од Русије западни фактори су више спремни да уваже њене парцијалне интересе. Ми умногоме страдам – што се понекад превиђа у Русији – и стога што нас евроатлатисти сматрају превише склоним Русима. Ако нам они озбиљно не помогну, да ли је дошло време да и патриотска Србија преиспита своја пријатељства и спољнополитичке позиције??? Док чекамо одговор, надамо да ће он ипак бити такав да нам недвосмислено покаже да није!!!

 

 

Доц. др Стевица Деђански

председник Центра за развој међународне сарадње

 

Sorry, the comment form is closed at this time.