дец 212014
 

1.
Нема природнијег савеза од покварењака и малодушних. Прве је погледало нешто што само њима личи на Бога, па су добили нових пет минута да Србију исмеју, одбрусивши јој како је Јужни ток био тек пројекат Небеске Србије, што ће рећи Србије која производи илузије, после којих се буди мамурна. Додатних пет минута добили су после црног руског уторка и пада рубље, што би ваљда требало да нам да до знања да се качимо за врбов клин. Ето, наши покварењаци су одувек знали да је рубља паду склона јер руска економија не ваља.

Наравно, руска економија има своје проблеме, али има и свој производ. Фуј, какав је то производ – рећи ће покварењаци – који се добија из земље. Можда је и никакав, тек они који данас атакују на рубљу бар делом то раде да би овладали тим руским фуј производом. Можда је и гори од никаквог, али, захваљујући баш таквом производу, Русија је под санкцијама за само неколико месеци успела да преусмери свој извоз и спасе економију. Наравно да би било добро да, осим гаса и нафте, производи и чипове и ајфоне, само што нешто не знам шта би с њима после санкција, да ли би исто тако успела да их преусмери на друга тржишта као гас и нафту.

2.
Али да пустимо Русију, она је од свог економског краха много далеко, што јој је у уторак „признао“ и CNN, док су српски покварењаци били ипак мало строжији. Проблем је, међутим, што тај исти свет који је одувек знао да ће рубља пасти и који данас зна да ће се то исто десити и Русији не само да није био једнако видовит предвиђајући западну кризу 2008. године него њену дубину није могао да појми ни 2010, ни 2012, а не може ни данас. Проблем је такође што је тај свет, који оптужује Русију да нема производ, делујући у јавности и саветујући политичаре и законописце, креирао последњих 15 година српску економију, која једну мрачну епоху завршава без сопственог производа, ни оног испод земље ни оног испод неба.

3.
Наравно, наши покварењаци могу да објасне: нису их слушали, никад Србија није гурала неолиберални економски концепт, већ типичан буразерски, траје то од Пашића уосталом. Али ваља знати да се покварењаци од малодушних разликују по томе што ови други говоре глупости, а први полуистине. Дакле, тачно је да у српској економији влада буразерски принцип, али само изнутра. Та привреда према споља је неолиберална (приватизација, либерализација и динар који погодује увозницима, гушећи производњу и извоз), због чега је класа транзиционих ајкула у политици и привреди добила од странаца компензацију да унутрашње односе уређује буразерски. Дакле, покварењаци су у праву, али само за онолико колико су испод стола покупили српски буразери, не и за онолико – много више – колико су из земље изнели странци. О томе ћуте као заливени.

Шта је дакле проблем наших покварењака са српском и руском економијом – што прва већ деценију и по умире у мукама и концепту који су они промовисали или што ова друга исто толико, са промењивим успехом, покушава да се из тог концепта ишчупа?

4.
Зато покварењаци данас цинично Србији предлажу колонијални статус као судбину. У Европску унију, него шта, нећемо ваљда са Русијом, која не може да спаси ни рубљу, а да спаси Србију. Штедња и кресање јавне потрошње, него шта, па нећемо ваљда повећавати потрошњу кад ништа не производимо. Са Немачком, а с ким би другим, она од Србије само хоће да направи колонију – а за домаћу колонијалну елиту конкурс је одавно завршен и, гле, сви наши покварењаци су прошли – док нас Руси воде у авантуру, баш као што су увели и мучену Новорусију.

Да се разумемо, није само такав став оно што чини покварењака. Познајем много честитих људи који верују да је судбина Србије дуготрајна окупација, а задатак организација националног живота у тим условима. Разлика је, међутим, у томе што ће пристојан човек такав став изрећи уз обавезу да сам подели народну судбину, док покварењак то исто говори искључиво вођен мотивим да је он не подели.

5.
Јесте, кажу малодушни, зар Путин није одмах могао да ослободи Новорусију, све до Бихаћа, две три атомске бомбе и то је то? Зар није могао да протера на силу Јужни ток кроз Србију? Зар није могао да разјури све по Србији, уместо што их није ни оптужио за саботажу Јужног тока, него је само поменуо Бугаре? (А малодушни знају да су Срби најкривљи.) Зар не би доказао да је Цар да је ишао кнутом на неолиберале и своју пету колону пре него што су зарозали рубљу? Зар му треба оволико времена да покаже Америма ко је главни? Ништа то не ваља, кажу наши малодушни, на срећу, задовољство и добит наших покварењака.

6.
Пре 15 година – у историјском времену велике државе то је јуче – Русија је била сломљена земља, уверена да је крива за сва зла овог света. Сећам се неких Руса из тог времена, са каквим дивљењем су говорили о либералним ајатоласима – америчким лоповима са Харварда – који су у буљуцима походили Русију, лежерно одвајајући за себе најбоље комаде свега чега су се дохватили у земљи претвореној у најјефтинији и највећи супермаркет на свету. Сутрадан – дакле 15 година касније – Русија, чија моћ регенерације је епска – највећа је нада оног дела човечанства који сања слободу. Мало је то?

Наравно, Путин је могао првог дана да повеша олигархе и да пету колону потера у Сибир, само што би то била нова 1917, а озбиљне политике се не везују за револуције, за њих се везују само покварењаци, јер знају да је то њихов тренутак, и малодушни, јер им револуције изгледају као брзо дељење нових карата, у коме ће можда боље проћи него у претходном, мада се никад није догодило. Сваки револуционаран чин завршава у подели друштва, а подељена друштва, по дефиницији, не напредују и, што је још важније, немају никакву моћ да се одбране споља.

Зато се данашња Русија бори са спољним непријатељем, али не мање и са самом собом. Процеси су дакле истовремени и дубоко међузависни, јер подељено друштво не стиче слободу, а, ако је има, лако је губи (има ли за то бољих примера од Русије 1991. и Србије 2000?). Зато критиковати данас Путина са позиције покварењака – економнских неолиберала – уз шта иде и низ политичких флоскула о отвореном тржишту, правној држави, људским правима и слободама, значи оптужити га за то што не личи на оно против чега се бори. Истовремено, оптужити га за то што не завршава ствари брзо и крваво значи бити за револуционарни принцип, који никад и нигде није донео више слободе. Ствари су много једноставније: лидер чију брзину и методе друштво не може да прати завршава у неразумевању или тиранији. Путин не може брже од Русије, земље која је до јуче свој сан видела у својој пропасти. Његов приоритет је хомогено друштво, са којим може све, без кога може и да победи и да му преостане да се с том победом убије.

7.
Све земље које се данас боре за своју слободу од Запада – од Кине и Русије до Египта и Турске – поставиле су питање своје пете колоне и решавају га у складу са својим потребама и традицијом. Наравно, кад дође време, исто питање биће постављено и у Србији, где је скорашње извлачење професионалног извођача револуција Срђе Поповића тек благи наговештај.

8.
Процеси који се одвијају пуном паром у тим земљама започели су и у Србији, не вољом власти, па ни опозиције, већ вољом драмско-политичке логике да за ексер закуцан у првом чину нешто мора да се окачи у последњем.

Пред Србијом су два тренутка расплета. Први ће иницирати западне силе, и он ће се односити на безусловно српско одустајање од Русије. Оно се не може догодити, такође не вољом политичке класе, већ логиком процеса који траје. Истина, не може се догодити ни оштро окретање леђа Западу, јер Србија у овом моменту нема друштвене механизме – од расположења елита, преко медија до стабилног финансијског система – којима би томе могла да се супротстави. Зато ће се наваљивање Запада завршити неком врстом абдикације или збацивања власти, с тим што још није јасно ко би ту улогу могао да предузме. Јер, логиком процеса, следећа српска власт биће патриотска, док се истовремено на том полу политичке сцене не види спремност да се преузме држава. Зато није ван памети очекивати да ће следећу патриотску власт у Србији организовати неки Енглези или неки Руси, што, признаћете, тешко да може да буде исто.

Ако се тај тренутак не догоди или буде пропуштен, расплет ће да уследи после економског краха, јединог до чега може да доведе наставак европских интеграција. Тог тренутка у Србији за ЕУ неће бити нико осим Тање Мишчевић, Јадранке Јоксимовић и екипе покварењака, што значи да друштво неће бити подељено као у првом случају. Зато покварењаци – које ће Србија у једној тачки свог процеса назвати правим именом пете колоне – данас кукају како их политичка класа не слуша и како њихово неолиберално учење није ни имало шансу како би у маниру комуниста из 80-тих година актуелни процес покушали да зауставе. Зато малодушни кукају над судбином, јер се Срби у том процесу не крећу у ритму револуције, а што није у ритму револуције за њих и није кретање.

9.
У том процесу Србија може све осим да окрене леђа Русији. Зато је прича о Русији и ЕУ као равноправним политичким половима почетак сваке велике лажи. Онај ко неће да буде ни покварењак ни малодушан мораће да разуме три полазне тезе сваког размишљања о слободи. Прво, са Европском унијом Србија се не може спасити; друго, са Русијом Србија може пропасти; и, треће, без Русије Србија се не може спасити. Тако некако.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.