дец 052011
 

Учен да између тврдог и сумњивог играм насигурно, тако и – бирајући између сопствене параноје и интелигенције – типујем на ово прво. Дакле, неће их Ангела Меркел са својим бриселским гаулајтерима откачити 9. децембра. Како знам? Зар, док поштен свет у Србији разбија главу како да земљу ослободи Брисела и домаћих бриселских клијената, испадне како ће је и од једног и од другог ослободити сама Европска унија? Не бива тога, народе, зато ће кандидатуре бити. Добиће је, макар Борис цео северни Космет морао да залије бетоном из ваздуха; ако му то не пође за руком, добиће је макар условно, макар му је одложили за три месеца, макар му главу ставили на њу као хипотеку, али свакако ће је добити пре избора. Добиће је, макар с њом само изашао на изборе, макар му је већ сутрадан отели. Хајде да видимо зашто.

Медији су затрпани информацијама како је Немачка – силно разочарана тиме што су неки Срби на Јагњеници подигли руку на Бундесwехр – обновила режим „сто за једног“ и зауставила кандидатуру таман за три хиљаде тадићеваца, колико данас и има Срба којима кандидатура у животу ради посао. Чуј ради; па Борису, његовим баронима и осталим примерцима из тог ланца исхране боље је да их Меркелова стреља него да им каже да за њих од ЕУ дефинитивно и неопозиво нема ништа. А баш тај мали детаљ у односу тадићеваца према кандидатури нашој немачкој браћи отвара простор за проверену стратегију. Јер, да није тако, да кандидатуре стварно и дефинитивно нема, зар не би било довољно само да неки девети секретар Меркелове преко патриотског „Блица“ – мислим немачки патриотског, попут Штрајхеровог „Der Stürmera“ – каже да је то с кандидатуром завршена прича, и да прича и буде завршена.

Овако, од среде до петка од свих Немаца за које се у Србији зна о српској кандидатури једино се није огласио Лотар Матеус. Ангела Меркел рекла је да Србија не испуњава услове за кандидатуру; немачки министар војске Де Мезијар јавно је Борису командовао зурüцк; слично раположење је у Бундестагу и ЦДУ; стари српски пријатељ Вестервеле поручује да крв са Јагњенице може да спере само ако Србија „прихвати територијални интегритет Косова“. Анонимни дипломате у Бриселу – ваљда су и они Немци – у нареченом патриотисцхен зеитунгу исповедају да се кандидатура више не римује са имиџом Срба после Јагњенице, који је, каже, „катастрофалан готово подједнако као и кад је било речи о Ратку Младићу и Радовану Караџићу”. Чак и западни дипломате по Београду који локалним новинарима шапућу веродостојне информације, чак и они на помен кандидатуре сумњичаво врте главом, Борис је толико забринут да већ прича како ће победити на изборима; Божа Ђелић више не помиње да ће поднети оставку ако му кандидатура побегне – а све то може да само да значи да је ствар озбиљна. На крају, аутор Југосфере – дистанцирани Британац, него шта – Тим Џуда каже да су нам шансе пола-пола, док – чудима никад краја – Јелко Кацин остаје усамљен као Србин у свету тврдећи да је Београд кандидатуру заслужио.

 

НИШТА ЗА МНОГО

 

Треба ли још овога или је већ свима јасно колико сам параноичан кад кажем да их неће сасвим испалити и да ће им нешто од кандидатуре дати, макар одложено? Прво, хајде да видимо ко шта ту добија, а ко шта и чиме плаћа. Кандидатура Брисел не кошта ништа – не постоје ни те паре ни те политичке обавезе које ЕУ кандидатуром преузима према Србији. Иначе би Турска до данас постала највећи и финансијски и политички поверилац Брисела, а не би лоше прошла ни Македонија. Изгледа ли вам Меркелова као неко ко нешто дугује Турској? А Македонија као неко ко је прошао добро? У реду, идемо даље.

Ако кандидатуром датом Србији Брисел не губи ништа, хајде да видимо шта добија. Кандидатуром – а под тим подразумевам све што није бриселско резолутно не, дакле и условну и одложену – српски сом и даље остаје закачен за удицу. Без ње мора да пронађе друго хранилиште. Како у Бриселу као то друго хранилиште, с правом, не виде никог до Русије, не верујем да им се то много допада. Можда би они и остали хладни на тај један корак Србије према Русији само да нису претходних недеља видели два политичка корака Русије према Београду, ако ћемо поштено, највећа у овом веку. Неко ће рећи како је ЕУ за последњих десет година толико инвестирала и изградила такву мрежу у Србији да никаква Русија не може да угрози њену позицију. Можда, али личи ли вам ово на време кад ће се из Брисела разметати самопоуздањем, кад су спремни да изазивају судбину? Мени не, мада, наравно, ту чистих форми типа да је Србија сасвим откачила ЕУ, па се сасвим окренула Русији – неће бити.

Брисел се дакле неће играти, утолико пре што, поред својих, препознаје и српске трендове. А они казују да у Србији број љубитеља ЕУ стрмоглаво пада. За то време, са српским парламентарним странкама ствар по Брисел, на први поглед, стоји веома добро. Наиме, само две међу њима су у корпусу евроскептика, чиме, рачунајући према актуелним рејтинзима, не пребацују више од десетине регистрованих гласача. Е сад, тај раскорак, наравно, није природан и, упркос томе што Брисел контролише јавни простор у Србији, на дужи рок је неодржив. А то значи да – или ће се број бирача загрејаних за ЕУ повећавати (мало теже) или ће све више странака постајати, ако већ не против ЕУ, а оно бар индиферентне према њој (мало лакше). И зар да таквим лудацима попут Срба не даш нешто што би им бар мирисало на кандидатуру? Утолико пре што, ако је Борису чак и дају, тешко је рећи хоће ли се пољуљани евроентузијазам међу странкама стабилизовати и у народу опорављати, али, ако му је не дају, од тог ентузијазма неће остати ни Чеде на Вуку.

Ако му је не дају ни толико да његови спин мајстори не могу да то представе као да су му је дали, то ће толико дубоко потрести и политичку и друштвену сцену да ће и многи овдашњи европски клијент почети да размишља о сопственој будућности. А човек забринут за будућност спреман је на свакојаке преокрете и алтернативе. Дакле, ако у петак 9. децембра никакве кандидатуре не буде, ако то буде само једно ледено немачко „не“, већ 10. ће нагло оживети иконостас у Мркоњићевом кабинету, већ 11. Слоба ће са тог иконостаса сићи, а до 12. у подне запосешће крхко тело Ивице Дачића. И ето ти пада владе, ето избора кад им време није. Истог дана чак ће и Јелена Триван остати без гласа – а ви рачунајте да жутима пада рејтинг чак и кад она узима ваздух док говори – и да их данас на другом месту одржава једино то што је Јелена у својим наступима савладала технику гајди. И ја тада не видим како ће жути да пребаце десет одсто рачунајући и крвне сроднике њихових функционера.

 

АКО БУДЕ „НЕ“

Наравно, не мислим ја да је Брисел забринут за Борисов рејтинг и да ће показати милост према њему, али знам да они не воле да Србија испадне из равнотеже, односно да ту нека политичка снага видљиво превагне, да Тома и Воја, рецимо, на изборима победе толико убедљиво да не можеш да им за вратом држиш жуте. На крају крајева, ако Србија испадне из такве равнотеже, цео систем јавног простора почиње да размишља, па самим тим и да посустаје, контрола тога Бриселу постаје тежа и компликованија, а бриселски клијенти у јавном простору почиње да губе и на самопоуздању и на снази – уверљивост одавно немају – тако да њихова уцењивачка моћ опада. Не сумњам ја да би ЕУ свакакво непочинство урадила Србији, али зашто би то урадила себи у Србији? Па да дође неко ко ће рећи на РТС како је, на пример, царински систем између ЕУ и Србије – својевремени поклон Бриселу од Млађе и Бориса под девизом „Волимо ЕУ више него што је она волела нас“ – неправеднији него да металостругар из Раковице изведе Дежера на ручак. Па да Жарко Кораћ помисли како ЕУ ипак има алтернативу. Да се Борко помири с Вуком и да Едити Тахири каже све што мисли о њој. Да Борис у Јариње доведе неку кинеску кинеску грађевинску фирму, па да се Јариње види с месеца. ‘Ајте, молим вас, зашто би то Брисел себи радио!?

Наравно, питање је онда а зашто све ово Борису раде? Зашто му толико прете? Зашто су се на њему за три дана изредали сви Немци света? Просто: блефирају га. Они знају да игра може да траје до 9. децембра, да – ако Борису дају јасно „да“ или јасно „не“ – већ сутрадан у Србији изборна кампања улази у пуну брзину и да од тог дана од Борисове владе неће добити ништа макар га бомбардовали. Али до тада могу да добију још много. А, будући да се ради о старим бундеслигашима, навиклим да највише трче у последњих десет минута и да утакмице решавају баш тад, они данас од Бориса на Косову траже све.

Питате се сад како ја знам да Немци блефирају, а Борис не зна, него се бламира позивајући Србе да се макну са барикада, истих оних које је сам летос поставио рекавши Србима да седе тамо док не повећају његов, како воли да каже, преговарачки капацитет. И сад их тера зато што је остао сасвим без преговарачког капацитета. Дакле, питање је како Борис не зна да Немци блефирају? Зна. Али – ако сте некад играли покер – замислите двојицу играча: један игра у живот (чувена Борисова способност да постави ствари), а други у један сјебани евро. И сада овај који игра у евро блефира. Како игра овај који је уложио живот? Никако, игра тако што све верује, чак и ако је сигуран да дрипац блефира. Тако изгледа Борисова игра.

А то значи да се до 9. децембра свакојаке свињарије могу догодити, што на прелазима, што у Београду. И да извршитељ тих свињарија може да буде свако – од Кфора до богтепита кога – али ће у сваком случају полуга за та непочинства бити Борис. Утолико пре што је наш јунак већ неки пут био под сличним притисцима и сваки пут су му сломили кичму. Тако да му је сад више и не ломе јер нема слободног места, сад му је крцкају.

 

ДВА НАЈЈАЧА АРГУМЕНТА

 

Постоје још два аргумента – јача од свих – зашто ће Србија добити кандидатуру. Прво, зато што би за Србију најбоље било да је не добије, једнако као што би за Бориса било најбоље да је добије, али већ смо утврдили, има томе неко време, како је постало правило без изузетка да је оно што је добро за Бориса и жуте редовно лоше за Србију, и обратно.

Када би Брисел рекао да нема кандидатуре, тада би Србија вољом ЕУ, а не својом – а то није неважно – изашла из машине у којој је већ једанаест година, а последње три толико интензивно да јој више није добро. Без кандидатуре, односно са јасним немачким „не“, уцењивачки капацитет ЕУ не би сасвим нестао, али би се прилично смањио и Србија би тада могла да страхује од реалне (мада опадајуће) снаге Немаца, Француза или Британаца, а не од измишљење снаге трећеразредних бриселских бирократа, који на уважавање наилазе још само у Београду и Скопљу. Била би то прилика дакле где би се Србија решила једне рђаве инерције која траје, где би следећа влада добила ваздуха да размисли о томе да ли су заиста њена решења у Бриселу, да размотри како је 11 година у једну геополитичку парадигму инвестирала све, на крају чак и сопствену територију, а да није добила ништа. Речју, силазећи са те покретне траке, која јој, осим илузије кретања и осећања страшног умора не даје ништа више, Србија би била присиљена да размишља о себи и сопственом опстанку уочи великих светских геополитичких потреса и да решења тражи постављајући себе у центар било каквог размишљања о томе.

Наравно, све то она би – ако је још нешто нагона за самоодржање остало у њој – морала да уради чак и када би кандидатуру добила. Али једноставно има таквих људи који се у невољу заљубе и остану с њом све док их из ње не избациш. Без кандидатуре Србија би била избачена из тог воза који је губитнички, а, чак и ако се покаже да није, позиција српског купеа јамачно није поред вагон ресторана, већ поред клозета. Само таква, избачена, Србија може да почне да размишља о себи, да прави планове, где ће јој снагу за оптимизам дати чињеница да је једино што до сада није покушала истовремено и најбоље. Зашто би јој ЕУ то дала? Зато не верујем да се то може догодити: сувише је лако, сувише добро, сувише српски.

И отуда, друго, следи аргумент над аргументима зашто Брисел неће 9. децембра рећи јасно и недвосмислено „не“. Ево га: нисмо ми те среће.

П. С. Ако се пак покаже да нисам био у праву и ако Борис у Бриселу добије „не“ као врата, биће то вероватно моја најлепша грешка коју сам направио у овом послу. Тако да се унапред добровољно пријављујем за коментаторског топлог зеца, уз обећање да ми за све време осмех оптимизма неће сићи с лица.

Жељко Цвијановић

Извор: Нови стандард

 

Sorry, the comment form is closed at this time.