Кад говоримо о односу Срба према Путину прво што нам пада на памет је дочек који је имао премијер Русије у Србији, а нарочито оно што се десило на стадиону Црвене Звезде. Тада су многи Руси, а чини се и сам Путин, били изненађени односом публике на стадиону према њему. Навијачи су певали и скандирали првом човеку Русије, певале су се и српске и руске песме. На трибинама највећег српског стадиона је био развијен транспарент на руском језику „Старији брате, пољуби нашу мајчицу и кажи јој да смо упорни да се боримо и да ћемо се борити, кажи јој да је волимо“, а затим се зачуло скандирање „Русија, Русија, Русија“, „Срби и Руси браћа заувек“ и сл. Реакција изненађења руског лидера је била природна, јер он то заиста није очекивао. Из свега тога можемо закључити да у Русији није познато у којој су мери Путин и Русија у Србији популарни. Но чак и они који су упућени у српско – руске односе су били изненађени овим изливом емоција.

Није лако објаснити овај заиста изузетно редак феномен да страни лидер буде дочекан као домаћи. Шта више ни председник Тадић се никада не би могао надати оваквом дочеку, а вероватно и ретко који други српски лидер у новијој историји. Шта више Тадић је ризиковао негативну реакцију публике јер је његова политичка звезда на силазној путањи и јер је чинио изузетно непопуларне потезе.

Историјски корени

Како објаснити такву популарност Путина у Србији? На првом месту он је лидер једне Србима блиске земље – Русије, пре свега блиске по језику, вери и традицији. Русија и њени владари од Петра Великог до Путина су врло често представљали популарне, али више митске но реалне историјске ликове у српској јавности. Стога ни не чуди да је тако један преварант је завладао српском Црном Гором и постао њен владар – Шћепан мали, представљајући се као свргнути руски цар. Било је довољно да се представи као руски владар који је морао отићи из своје земље да би га брдска племена прихватила као свог вођу.

Српски устаници предвођени Карађорђем Петровићем су били спремни да прихвате неког члана руске царске породице за свог владара ако би он дошао са војском и помогао Србима да се ослободе исламске – турске окупације. Стога није необично ако кажемо да би на изборима у Србији Путин одлично прошао. Иако се чини да у тој симпатији српског народа према Путину има ирационалног претеривања, оно ипак има рационални корен у очекивању помоћи и подршке од Русије. Но иако се онима који су упућени у садашње међународне односе и односе снага се може чинити да су таква очекивања нереална, она ипак имају у себи потенцијал да покрену људе и народе у одређеном правцу.

Колико је та „руска веза“ значајна сведочи и новија историја. Тако се на пример о Јосипу Брозу Титу 1941. године у време устанка у Србији, колико због његовог чудног акцента, а толико и због „московског бекграунда“ озбиљно веровало да је пореклом Рус, што је утицало да један део Срба приђе овом револуционарно бољшевичком герилском покрету. Један од Титових сабораца у пределима Црне Горе је тада 1941. године рекао да би се читав тај крај дигао на устанак и ослободио од окупатора само ако би слетео авион са десетак руских војника. Велики део успеха комуниста и партизанског покрета међу Србима који су чинили огромну већину његових припадника (80 – 90%) дугују подршци Москве на коју се готово увек међу Србима гледало са поштовањем и симпатијама.

Супротност тој природној народној русофилији код Срба је русофобија католичких Хрвата. Тако су Хрвати готово увек били верни германско-католичком блоку и тада природно „себе нашли“ у пронацистичким усташким формацијама и који су током другог светског рата водили верски рат против православних Срба над којима су извршили најбруталнији геноцид у новијој историји. Исто тако ни нечуди да су и слали своје добровољце на источни фронт да помогну Немцима у нападима на руске градове. У исто време је иако под окупацијом Недићев колаборационистички режим у Београду је одбио немачки захтев да се на источни фронт пошаље барем једна јединица из Србије.

Срби генерално у Русији виде стожер православља, и близак народ без обзира у којој мери то Русија може бити или то настоји да буде. Осим те верске и културолошке словенске блискости Србе и Русе спаја и на моменте чудновато испреплетана судбина која их непрекидно и често на чудне и неочекиване начине упућује једна на друге.

Од готово митског времена када су пре тачно хиљаду година и Срби и Руси имали два света хришћанска владара истог имена – Владимира, па преко српског вожда Светог Саве кога је у манастир повео један руски монах, „српског порекла“ Ивана Грозног и Србина оснивача руске „обавештајне службе“ Саве Владисавића Рагузинског под владавином Петра Великог па до данас је много било случајева историјске и личне сличности и повезаности.

Од времена Петра Великог те везе постају много интeнзивније јер руска држава има шире аспирације, па постаје присутна и на балканском простору. Тако су Срби као ратници најамници за Бечког цара огорчени покушајима да им се одузме слобода и да се покатоличе одлазили масовно у Русију која им се чинила као „обећана земља“ у осамнаестом веку. Први Српски устанак 1804, када су наши преци први повели борбу за слободу од турске окупације на Балкану, је имао руску војну подршку. Нарочито су се српска и руска судбина повезале у ратовима са Турском током деветнаестог века. Но ипак посебан историјски значај и драматичну дубину има велика епопеја Првог светског рата када је мученички руски Цар Николај Други ушао у ратну авантуру да заштити Србију од Германске најезде на почетку рата и када је претио сепаратним миром са Немачком, током рата, ако се не помогне Србима који су преживљавали албанску голготу.

Поред ових старих владара и писаца међу Србима су били изузетно популарни и хероји совјетске епохе – на првом месту Стаљин и војсковођа Жуков. Наравно у Стаљину се види не толико иделошки бољшевизам колико моћ руског оружја и империјална политика Москве која се ослободила туторства Запада. При томе иако остаје свест о чисткама и прогонима у раној својетској епоси, ипак она долази у други план у односу на успехе и победе тадашње Москве.

Иако су руски цареви и вође имали посебно место у српској јавности не треба заборавити и однос према великим делатницима руске културе. Код Срба су изузетно поштовани и вољени руски песници и писци попут Пушкина, Достојевског и Толстоја, а у неким круговима и руски филозофи попут Берђајева и Леонтјева. Неко би могао рећи да су ти људи и светски познати па да није чудно што су популарни и у Србији. То јесте тачно, али ипак је њихово поштовање у српској културној јавности много личније, емотивније и интимније него рецимо однос према овим великим Русима на Западу, јер су неретко доживљавани и као „наши српски“.

Идеолошке основе и политичке везе

Слично је и са великом популарношћу Путина међу Србима данас. Темељ за његову популарност у Србији је традиционално присутна русофилија у српској јавности, која је додуше пригушена и маргинализаована од стране евроатлантски оријентисане елите и медија. Тако се симпатије према Русији „преливају“ и на његове вође. Са друге стране српске патриоте, били русофили или не, поштују Путина јер је Русији вратио национално достојанство и вратио Русију на светску сцену, при томе га неретко идеализујући.

Како су многи Срби већ поприлично заморени од вишпартијске демократије која у српском случају показује готово искључиво своју деструктивну страну (корупција, странчарење, политичка нестабилност и сервилност према Западу) су склони да кажу – „нама је потребан један као Путин да нас доведе у ред“ и „да почнемо да водимо одговорну националну политику“.

Стога су годинама уназад српски лидери с времена на време покушавали да барем маркетиншки имитирају „руског оригинала“, наравно са слабим резултатима. Као да је био расписан неформални конкурс за „српског Путина“ или барем оног који би највише личио на Владимира Владимировића. У тој мери је узор (тајни или јавни) и популаран руски лидер у Србији. Они који виде како Србијом управљају страни амбасадори и домаћи тајкуни прижељкују неког као Путин ко би „завео ред и дисциплиновао најбогатије“. Тако и они који су прозападно оријентисани и на политику гледају прагматично често имају изузетно високо мишљење о Путину као човеку који „обавља послове“ и „држи ствари под контролом“. Расуло и феудализација политике која у Србији доминира као да вапи за јачим лидерством и лидером.

И они, иако Србију виде у ЕУ па и у НАТО-у се неретко слажу са ставом да би Србији био неопходан неко као Путин. Прозападно оријентисани Срби изузетно цене Путина и Русију као релативно успешан „модел модернизације без капитулације“. Поред тога Путин је својим односом према Србији – пре свега подршком око преговоа око Косова и понудом уласка у развојни пројекат века „Јужни ток“ придобио и оне који на те односе гледају кроз економске интересе. Са једне стране – са Запада смо били бомбардовани, гушени санкцијама и уцењивани бескрајним нивзом условљавања (Хаг, Косово, Република Српска) док са друге стране са Истока смо имали стратешку подршку, повољне трговинске и енергетске споразуме и шансу за дугорочни развој. На тај начин је и поред доминације проамеричких и прозападних медија, интелектуалаца и политичара у јавном животу земље од којих многи активно лобирају против Путина и Русије, они ипак остају на врху популарности у Србији.

Од како је Србима кроз бомбардовање 1999. отето Косово од стране НАТО-а оно представља рак рану српске државе али и историјског идентитета. Како је Русија предвођена Путином начелно стала на страну Србије око спора око нелегалне сецесије од стране Албанаца коју протежира Запад, то је и руски лидер кроз своје активно и доследно ангажовање постајао део српске косовске „приче“. Косово је заиста „Срце Србије“ у идентитетском и духовном смислу, и оно је отприлике као што је Јерусалим за Јевреје. Одузимањем Косова се не одузима само део територије који се мери квадратним километрима већ се угрожава темељ историјског и сваког другог постојања. Србија поражена у рату 1999., а пре тога исцрпљена кроз распад земље, санкције и ратове – види пријатеља готово само у Путину и Русији. Стога не чуди да је Путин најполуларнији страни лидер а Русија најпопуларнија страна држава у Србији. Додуше велики „допринос“ томе је дала агресивна политика Запада према Србији и српском народу.

Срби са јаким осећајем за слободу и правду и реагују интензивно на империјализам и историјске неправде. Често су склони да идеализују борце за слободу и правду, да праве хероје од оних који се супротстављају најјачој сили у том моменту. Тај елемент „ината великој сили и неправди“ и култ јунака је чест мотив српске историје, а и додатни мотив за симпатије према Владимиру Путину који је виђен као лидер који покушава да парира америчком глобалистичком империјалзму. Или им се барем Путин учинио као неко ко би могао да постане лидер „слободног света“ ван зоне западне доминације. Ма колико овде било речи о реалном стању а колико о утиску у јавности, битно је да таква слика руског лидера доминира у јавном мњењу не само Србије.

Но осим неких специфичности српског односа према Русији на однос према Путину је утицала и слика коју руски лидер има у медијима, како светским тако и српским. Како руски лидер има прецизно изграђен „холивудски имиџ“ (у односу на америчке и европске политичаре) имиџ лидера који је изузетно способан и „опасан“, бившег обавештајца који ефикасно решава проблеме, који као „руски Џемс Бонд“ уништава терористе, пилотира авионом, вози мотор, упражњава борилачке вештине, сналази се у дивљини и при томе је увек врло елегантно обучен – то је имало позитиван одјек у српској политичкој „мачо“ култури.

Да би илустровали природу и да кажемо архетипску дубину српско – руских односа која је у „позадини“ односа српске јавности према руском премијеру испричаћемо једну анегдоту. Када су се у разговору два интелектуалца једног Јеременина и једног Србина дотакли и односа према Русији – Србин је питао Јермена да ли и код њих воле Русију, овај други се искрено изненадио. Не код нас нико не воли Русију, али је изузетно респектујемо као велику и нама наклоњену државу. Како је могуће волети другу земљу осим своје – рекао је Јерменин. Код Срба је то могуће – одговорио му је српски саговорник.

Бранко Радун

Извор: Фонд стратешке културе, Москва

 

Sorry, the comment form is closed at this time.

© 2014 Центар за развој међународне сарадње Suffusion theme by Sayontan Sinha