феб 232012
 

 

Како се датум председничких избора у Русији ближи, све је више разног пропагандног материјала који кружи интернетом и којим су корисници социјалних мрежа и интернет портала на руском језику затрпани.

Већ неколико дана немогуће је и прелистати све што се објављује. Свачега се ту може пронаћи. Дубокоумне анализе Ксеније Собчак, на пример. Или видео спотови у којима наводни припадници елитних руских падобранских јединица певају против Владимира Владимировича, јер је он „уништио“ руску војску. У једном од последњих летака пореде се БДП Либије за време Гадафија и БДП Русије за време Путина. Обе земље базирају свој економски раст на продаји енергената, па ваљда аутор у томе налази основ за поређење. Елем, пошто је БДП обе земље био приближно исти у 2010. години (аутор не наводи извор статистичких података), а плата медицинске сестре је у Гадафијевој Либији 2.000 долара, а у Путиновој Русији 300 долара месечно, бирачи се наводе на закључак како је ова разлика од 1.700 долара резултат корупције у Русији. Беспредметно је полемисати о оправданости закључка или постављати питање шта се десило са Гадафијем и Либијом? Овај летак и није прављен да би се на ову тему отварала расправа. Он има другу сврху, као и песма лажних „парашутиста“ и јавни политички иступи естрадне звезде коју западни медији неко време уопште нису знали како да представе. На крају, потписују је са „социал целебритy“. Ма шта то значило.

Ипак, све то не чини текућу кампању у Русији различитом од било које друге кампање у било којој другој земљи на свету. Предизборно време је доба спиновања јавности и пропагандних подметачина.

Предстојеће председничке изборе у Русији различитим од свих осталих избора чини нешто друго. Наиме, све побројане предизборне пропагандне активности оријентисане су ка споља, ка иностранству и јавном мњењу у другим земљама, таман колико и ка унутра, ка Русији и руској јавности. У одређеној мери ово подсећа на уводне извештаје америчких и британских медија о стању у Либији из новембра 2010. или Сирији из септембра 2011.

Свеобухватна кампања против Владимира Путина, чији се интензитет свакодневно појачава, има своју унутрашњу димензију. Циљ Запада је дестабилизација унутрашњих прилика у Русији. Још у јесен 2011. било је видљиво да руско руководство жури ка парламентарним и председничким изборима. Том журбом је остварена стратешка предност од неколико месеци у односу на промотере западних интереса, који своју позицију нису утврдили на начин на који су желели. На крају крајева, блок окупљен око организација „руског пролећа“ није ни спремио сопственог председничког кандидата. Мада су имали такве амбиције. Зато су у ходу променили тактику. Сада је циљ политички делегитимизовати Путина и на такав начин дестабилизовати Русију изнутра. Како се у руској блогосфери пише ових дана, политичка делегитимизација Путина била би остварена уколико он не би победио у првом кругу председничких избора. То би требало да буде довољан импулс за нове акције.

КО СУ 3 ОДСТО

 

Гласноговрници Јединствене Русије за сада самоуверено говоре како иза свега стоји маргинална политичка групација коју константно подржава око 3 одсто бирача. Овакви јавни иступи корисни су за учвршћивање самопоуздања у сопственим редовима, али далеко од тога да су тачни. Прво, 3 одсто од преко 100 милиона бирача је толики број људи, колико половина држава на кугли земаљској уопште нема становника. То је огромна маса и регрутна основа за разне акције. Друго, ни комунисти 1917. нису имали већу подршку међу руским становништвом. Али, са новцем и оружјем који су стигли споља, све се преокренуло. И треће, треба сагледати и структуру тих 3 одсто бирача. Нису ту само окупљени људи који деле становиште Јанова како је Русија толико велика да је њена демократизација питање којим мора да се позабави цео свет. Међу њима су и поједини мултилијардери, велики бизнисмени, директори угледних руских компанија, тајкуни, део бирократског апарата, изгледа да има међу њима и функционера владајућих политичких организација. Дакле, међу тих 3 одсто се не формира политичка групација која може да победи на изборима, већ политичко-бирократска структура која може да преузме власт.

Уколико Западу успе да подршку Владимиру Путину у првом кругу председничких избора спусти испод 50 одсто, ова политичко-бирократска структура ће се вероватно организационо заокружити, могуће и повезати са неком од постојећих парламентарних партија и несмањеном жестином наставити свој рад. Гледано из угла Запада, крајњи циљ учествовања у формирању овакве политичко-бирократске структуре је јасан – дестабилизација Русије до њене дезинтеграције. Није прошло много од када је Медлин Олбрајт предлагала како треба утврдити колико становника мора живети на једном квадратном километру да би се тај простор назвао насељеним. Наравно, под суверенитетом држава би могли бити само насељени простори, а они који не би улазили у ту категорији контролисала би „међународна заједница“. Алузија на Сибир је више него јасна. Бжежински се у једном од последњих радова чак и позабавио економском одрживошћу „преосталог дела Русије“. То би био део источно од Урала, део који би преостао после ампутације пространстава западно од Урала.

ПРОБЛЕМ ЕВРОАЗИЈСКЕ УНИЈЕ

Овакав максималистички циљ Запада ипак је неостварив. Имао је Запад велике планове и са комунистичким режимом, успео у пероду од неколико година да се чак и војно инсталира на територији Русије, али је долазак Стаљина на власт све то променио. Нека нова политичка снага која се може формирати наредних месеци може послужити Западу најдуже у периоду од неколико година, али му не може служити. Ана Филимонова је писала о народима који су способни да се „цивилизацијски регенеришу“, што је са Русима био случај неколико пута у историји.

Из угла Запада, зато би довољна мера дестабилизација Русије данас представљало и наметање унутрашњег проблема Путину, којим би он морао озбиљно да се позабави док западне земље не окупирају Иран. А једном ускраћене за иранске енергенте, Индија и Кина ће се наћи у драматично горој позицији од данашње.

Западна битка против Путина и оволики ангажман у предизборној кампањи има и своју спољну димензију, значајнију од унутрашње. У кратком року то се манифестује на питању Ирана. У дугом року то се тиче исказане тежње за формирањем Евроазијске уније. Како је констатовао Александар Дугин, оног тренутка када је Владимир Путин представио пројекат Евроазијске уније као своју политичку визију, ујединио је цео Запад против себе. И не само Запад. Кампања против Путина видљива је свуда, у сваком медију који отворите, а у којем има западног утицаја.

Остаће забележено да се овој западној акцији индиректно придружила и српска државна телевизија. Ова телевизија је нашла за сходно да објави на свом интернет порталу текст московског „Комерсанта“ о пожару који је избио на руској нуклеарној подморници „Јекатеринбург“, а што је претило да изазове „највећу нуклеарну катастрофу“ у свету још од Чернобила. И када би се оставило по страни да би неко морао да објасни зашто српска државна телевизија објављује текстове „Комерсанта“, када се зна чему овај часопис служи и колико веродостојне информације објављује, не може се оставити по страни питање: зашто РТС није проверио ове наводе. Наиме, како ствари стоје, никаквог пожара на „Јекатеринбургу“ није ни било. Нуклеарна подморница се налази на ремонту и запалила се једна скела која је била постављена, а, чак и да је дошло до пожара на самој подморници, никакве нуклеарне катастрофе није могло бити. Успут, и Комерсант и РТС су заборавили да помену Фукушиму. То се ваљда није десило после Чернобила. Али то и није био циљ. Пласирање оваквих информација има за циљ нарушавање слике о Русији.

ОПЦИЈЕ ЗАПАДА

Западни систем налази се у огромној кризи. Могуће је и највећој у својој историји. Патрик Бјукенон прогнозира да САД 2025. неће ни изблиза бити у позицији у којој су данас. Неолиберални концепт се показао неисплативим за већину народа и држава а такође се и испоставило да либерални капитализам и демократија немају много додирних тачака. САД морају или мењати концепт који је грађен дуже од једног века или покушати да га на силу одрже. Алтернатива постојећем концепту се не назире, па се да претпоставити да ће САД, али и остале западне силе прибећи другој опцији. За низ малих држава и народа то значи да их чека „грчки сценарио“. Без обзира што се могу очекивати разна геополитичка померања и сукоби између западних центара моћи, уколико се дестабилизује Русија суштински то неће пуно променити у положају малих држава.

Суштински, положај малих држава може се само променити стварање Евроазијске уније. Да ли ће мале државе, попут Србије, Грчке или Бугарске, постати чланице ове Уније, са теоријског становишта посматрано, донекле је свеједно. Само њено постојање значајно ће утицати на будуће постављање Запада. Совјетски комунизам натерао је западноевропске државе да граде сопствене моделе социјално одговорног капитализма, који се у великој мери разликовао од америчког либерално оријентисаног капитализма. Евроазијска унија је претња за западноевропске државе, због које ће морати да развијају нови сопствени концепт, који ће уважавати и ставове и интересе малих држава. Јер, уколико то не буду чиниле, мале државе увек имају алтернативу и могу се окренути ка Евроазијској унији.

Русија са богатом традицијом сопственог самодржавља једина је способна да понуди нови политички концепт. То не би подразумевало само економску интеграцију и геополитичко заокруживање Евроазијске уније већ и тражење новог економског модела и начина унутрашњег уређења. На крају, то би значило и изградњу новог вредносног система.

Ово је и разлог због чега западни медији дају огроман простор Наваљном и његовим коментарима, понекад обојеним тврдим ирационалним национализмом. Зашто Наваљни усмерава свој гнев према неруским имигрантима? Да ли су ти људи највећа претња и сметња са којом се Русија суочава? Да ли су уопште претња?

ЗАШТО ЈЕ ПУТИН ПРЕТЊА

Одговор је једноставан. Зарад разбијања евроазијског концепта, ускогруди руски национализам може представљати доброг савезника Западу. Тако Хантингтонова теорија о сукобу цивилизација може бити потврђена и у политичкој пракси у Татарстану, Чувашији и Башкортостану. На Балкану је нешто слично још давно примењено, углавном залагањем аустријске и британске дипломатије. Показало се врло успешним. Не само да је уништена идеја стварања самосталне и од спољних центара моћи независне државе јужнословенских народа окупљених око Срба већ је постојећи конфликтни потенцијал увећан неколико пута. За сваки случај.

Због овога је Путин највећа могућа претња Западу. Ослањање на руско самодржавље и окупљање низа словенских, туранских и угрофинских народа око Руса солидна су основа за стварање Евроазијске уније. Због овога је и заинтересованост за исход руских председничких избора у низу малих држава једнако велика као и у Русији.

Наравно, опасно је везивати судбину једне идеје (или једне државе) за једног човека. У случају великих држава, такви закључци се готово увек покажу и нетачним у будућности. Могуће је да, чак и у случају Путиновог неуспеха са формирањем Евроазијске уније, неко поново покуша са тим за неколико деценија и успе. Али се у том случају мора подсетити и на потенцијалне материјалне трошкове и људске губитке. Као што је Ранке писао – империје се рађају на гробљу пропалих нација. Или се може додати и – на гробљу пропалих политичких пројеката. Уколико се са пројектом Евроазијске уније не успе данас, већ сутра ће се на њеним развалинама формирати нека друга.

Душан ПРОРОКОВИЋ

Извор: Видовдан

 

Sorry, the comment form is closed at this time.