Treba li Srbija da uđe u NATO?

Treba li Srbija da uđe u NATO?

Treba li Srbija da uđe u NATO?

Iako je Skupština Srbije izglasala odluku o vojnoj neutralnosti Srbije, jedan mali ali organizovani i bučni deo javnosti takav stav uporno dovodi u pitanje i, skoro iz meseca u mesec, neskriveno podržan sa Zapada, ponavlja i promoviše razloge zbog kojih bi bilo u interesu Srbije da uđe u NATO. Ti razlozi se sistematski ponavljaju i obrazlažu, u čemu učestvuju i neke manje političke stranke. Ponekad se stiče utisak da su neki od tih razloga bliski srcu i umu i nekim zvaničnim ličnostima, mada pažljivo izbegavaju da to javno saopšte.

Ovde će prvo biti izneseni razlozi u prilog članstva Srbije u NATO, zatim razlozi koji su protiv njenog ulaska u tu vojnu alijansu i najzad, širi pogled na ceo problem, sa ukazivanjem na to šta bi za Srbiju bilo najbolje da učini u sadašnjoj situaciji, a da istovremeno ostane svoja i bude evropska.

Najčešće se za ulazak Srbije u NATO pominju sledeći razlozi:

  1. Srbija će se naći u najjačoj vojnoj alijansi u istoriji sveta, čime se automatski isključuje mogućnost sudaranja ili sukobljavanja sa njom.
  2. Za strane investitore članstvo u NATO biće najbolja garancija stabilnosti u zemlji, što je prvi uslov za plasman stranog kapitala.
  3. Ulaskom u NATO osiguraće se na najbolji način bezbednost i budućnost Srbije, jer će se ona sa svim svojim susedima naći u istom vojnom savezu.
  4. Članstvo u NATO bio je neizbežan uslov za sve druge zemlje u tranziciji za njihov ulazak u EU.
  5. Srbija ne može da se poziva na Švajcarsku ili Švedsku, jer njena vojna neutralnost nije potvrđena međunarodnim ugovorom niti uživa indirektnu zaštitu NATO-a kao Švedska.
  6. Ulaskom Crne Gore, Makedonije i BiH u NATO, Srbija će uskoro biti okružena samo članicama NATO, pa je i zbog toga prirodno i oportuno da im se što ranije pridruži.
  7. Članstvo u NATO mnogo finansijski košta, ali političke, tehnološke i ekonomske koristi koje ono donosi imaju prevagu nad izdacima.

Razlozi koji se suprotstavljaju ulasku Srbije u NATO su sledeći:

  1. NATO je pre samo dvanaest godina izvršio oružanu agresiju protiv SRJ, odnosno Srbije, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, čime je počinio najveći mogući zločin – zločin protiv mira, za šta još nije odgovarao pred nadležnim međunarodnim krivičnim sudom. Za taj zločin NATO se Srbiji nije dosad izvinio, niti je pokazao spremnost da plati ratnu štetu za sva razaranja i gubitke hiljada ljudskih života koje je izazvao.
  1. Ne zadovoljivši se nasilnim fizičkim odvajanjem Kosova od Srbije, vodeći članovi NATO i aparat alijanse bili su direktno angažovani u političkim pripremama za jednostrano proglašavanje nezavisnosti pokrajine Kosovo, priznali su promptno njegovu nezavisnost i do ovog momenta aktivno lobiraju kod drugih država da takođe priznaju nezavisnost te njihove tvorevine.
  2. Navedenim protivpravnim postupcima – oružanom agresijom na SRJ 1999. i političkom agresijom 2008. godine na teritorijalnu celovitost Srbije – NATO je manifestovao otvoreno neprijateljstvo prema Srbiji, zbog čega ke, sve do promene njegove politike i stava prema nama, svako razmišljanje o ulasku Srbije u takvu vojnu alijansu samo po sebi perverzno i spada u domen političke patologije.
  3. Izgubivši svog glavnog neprijatelja – Varšavski ugovor i SSSR, NATO je izgubio i valjani razlog svog daljeg postojanja. Razlozi za produžavanje njegovog veka, koji su kasnije natezano iznošeni, nisu dovoljni za opravdavanje njegovog izolovanog postojanja kao omnipotentne vojne sile. Utoliko pre što je NATO napustio prvobitni status odbrambene vojne organizacije ograničene na zonu svoje odgovornosti i postao interventna vojna organizacija bez geografskog omeđivanja svojih aktivnosti. Drugim rečima, samoproglasio se za čuvara mira i bezbednosti u svetu, sa pristankom Saveta bezbednosti UN ako ga može dobiti ili bez njegove saglasnosti ako to nalažu strategijski interesi SAD i drugih vodećih članica Alijanse. Takav NATO može biti od koristi za svetski mir kada deluje sinhronizovano sa SB, ali može i da ga ugrožava kada deluje samostalno, kao u slučaju protivpravnog bombardovanja SRJ.
  4. Budući da je Skupština Srbije usvojila odluku o neutralnosti Srbije u odnosu na druge vojne organizacije, svi zvanični organi imaju striktnu obavezu da je poštuju i da svoje aktivnosti prema drugim vojnim organizacijama vrše u saglasnosti sa njom. To znači da je status Partnerstva za mir gornja granica do koje zvanični organi mogu ići u saradnji sa NATO-om. Svako eventualno prekoračivanje te granice ili dovođenje u pitanje pomenute odluke o neutralnosti, moralo bi biti sankcionisano kao delovanje suprotno interesima zemlje. Nažalost, vodeće članice NATO-a stalnim ponavljanjem da je NATO otvoren za članstvo Srbije nastoje da relativizuju značaj pomenute odluke Skupštine i da ideju o Srbiji kao budućoj članici NATO-a postepeno akredituju u našem političkom životu i učine privlačnom i bliskom našoj javnosti. U tome ih na razrađen način podržavaju dobro obučene lobističke grupe i specijalizovane nevladine organizacije. Neobično je da i sam ministar odbrane ne uspeva uvek da prikrije svoje simpatije za NATO i lično ubeđenje da je i našoj zemlji mesto u njemu.

Postavlja se pitanje zašto NATO neprikriveno želi Srbiju u svom sastavu, dok se drugim evropskim vanblokovskim zemljama uopšte ne udvara niti angažuje svoje istomišljenike u njima da ga popularišu i izgrađuju konsensus za ulazak tih zemalja u tu vojnu organizaciju. Strategijski govoreći, Finska koja ima dugu granicu sa Rusijom i Švedska koja je u neposrednoj blizini sa sve značajnijim Arktikom, trebalo bi da imaju prednost nad Srbijom, koja je geografski dosta udaljena od Rusije. Isto bi se moglo reći i za Kipar i Maltu, s obzirom na njihovu blizinu severnoj Africi u kojoj su neizvesna kretanja i stalno neuralgičnim Bliskim istokom. One takođe imaju sporazum o partnerstvu sa NATO-om, ali nije poznato da su uspostavile tesnu partnersku saradnju sa, na primer, Nacionalnom gardom Ohaja ili neke druge federalne države SAD.

Ako bi razlog za integrisanje Srbije u NATO bio jačanje njene bezbednosti, postavlja se pitanje ko bi je mogao ugroziti. Neka nenatovska država to ne bi mogla, jer bi Srbija uskoro trebalo da bude okružena samo članicama NATO, koji pruža uveravanja da, posle vazdušne agresije 1999. i pomoći koju je pružio otcepljenju Kosova i proglašavanju njegove nezavisnosti, više nema agresivnih namera prema našoj zemlji. Ako će se Srbija uskoro naći u takvom prijateljskom zagrljaju, onda je njena bezbednost osigurana na najbolji način, pa bi bila čista ekstravagancija i nepotreban trošak i luksuz prihvatati se članstva u NATO-u. »Kvaka 22« je u tome što NATO Srbiju već vidi kao svoju neizbežnu članicu i smatra da ona to ne može da izbegne. Zbog toga njegova politička ofanziva prema Srbiji praktično znači: »opkoljeni ste, predajte se«!

Ako bi razlog za integrisanje Srbije u NATO bio da bi nam članstvo donelo masovne strane investicije, jer bi ono bilo dokaz da smo politički stabilna i predvidljiva zemlja, postavlja se pitanje zašto masovne investicije sa Zapada nisu preplavile Rumuniju i Bugarsku, koje su nam najsličnije i, obrnuto, zašto je Irska do pojave sadašnje velike krize, bila miljenik stranih investitora, ili zašto je to Finska još uvek, iako obe zemlje i ne pomišljaju da pristupe NATO-u, niti NATO za njih pokazuje interes. Slična je situacija i sa Kiprom i Maltom, a o Švajcarskoj i Švedskoj ne treba ni govoriti. Ulazak stranog kapitala u neku zemlju povezan je sa drugim faktorima, a najmanje sa članstvom ili nečlanstvom u NATO-u. Ti faktori su postizanje unutrašnje političke i ekonomske stabilnosti, podsticajni zakoni, privlačna radna snaga, pogodna lokacija i slično.

Ako bi članstvo u NATO-u bio uslov za ulazak u EU, moralo bi se prethodno odgovoriti zašto priključenje NATO-u nije prethodilo ulasku Finske, Švedske, Irske, Kipra i Malte u EU. A ako bi se takav uslov ograničio samo na zemlje u tranziciji, moralo bi se podsetiti da se Srbija, prema kojoj se NATO u poslednjih dvadeset godina teško ogrešio, ne može tretirati na isti način kao druge istočnoevropske zemlje. NATO je veliki dužnik Srbije: još nije izvršio svoju katarzu zbog pomenute agresije i razbijanja njene teritorijalne celovitosti, još se za to nije izvinio srpskom narodu i još nije izrazio spremnost da plati ratnu štetu.

Argument pristalica ulaska Srbije u NATO da odluka Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti naše zemlje nije relevantna za druge zemlje jer neutralnost Srbije nije priznata međunarodnim ugovorom nema potrebnu težinu. Naime, sem neutralnih država Švajcarske i Austrije, nijedna druga evropska nečlanica NATO-a ne može se pozvati na međunarodni ugovor radi odbrane svog vanblokovskog položaja, ali praksa pokazuje da se njihova de facto neutralnost uvažava i respektuje: u slučaju Švedske više od sto godina, u slučaju Finske 60 godina, u slučaju Irske 90 godina, a u slučaju Kipra i Malte, od sticanja njihove nezavisnosti posle Drugog svetskog rata. Zašto to ne bi bio slučaj i sa neutralnom (ili vanblokovskom, ako je takva kvalifikacija prihvatljivija) Srbijom, tim pre što ona sve vreme svoje moderne državnosti nije pripadala nijednom vojnom bloku.

Kada se sve do sada rečeno ima u vidu, postaje očigledno da ofanziva lobiranja, kako ona spolja tako i ona iznutra, ima druge netransparentne ciljeve, koji se skrivaju iza javno iznošenih i branjenih razloga i objašnjenja zašto Srbija treba da uđe u NATO i zašto je to za nju navodno najbolje i jedino političko rešenje. Kad se bliže pogleda, ova ofanziva ima tri praktična cilja:

  1. da se integrisanjem Srbije u NATO – prve žrtve njegove oružane agresije i otimanja Kosova od nje – NATO faktički i politički amnestira za oba ova nedela iz 1999. i 2008. godine;
  2. da se njenim integrisanjem u NATO dovrši i zapečati geostrategijsko zaposedanje celog Balkana od strane Zapada, kako bi mogao da se posveti složenijim i neizvesnijim problemima na Bliskom i Srednjem istoku i na Kavkazu;
  3. da se osigura pozadina NATO-a od mogućeg političkog padobranstva Rusije ili Kine pred njegovo dalje širenje na Istok i, verovatno, prema severu Afrike.

Imajući u vidu takve ciljeve i interese NATO-a, nedosledna i neprirodna je odluka Srbije da bude domaćin junskom samitu NATO-a u Beogradu. Takva odluka direktno potkopava njen status vojno neutralne zemlje. Nedosledno je bilo i to što je u Istanbulskoj deklaraciji Srbija zajedno sa Turskom pozdravila skori ulazak Bosne i Hercegovine u NATO, kao i što se na nedavnom trojnom sastanku sa Turskom i BiH u Karađorđevu nije ogradila od javno izrečenog stava turskog predsednika da sve preostale zemlje Balkana treba da uđu u NATO. Takvo držanje može značiti ili da se prećutno saglašavamo s tim da je i budućnost Srbije u NATO-u ili da srpska politička elita ne oseća podjednaku obavezu da poštuje odluku Skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije.

Poseban problem predstavlja ambivalentno držanje NATO prema Rusiji kao glavnoj naslednici SSSR – zvaničnog neprijatelja NATO tokom celog hladnog rata. Iako su, posle okončanja hladnog rata i raspuštanja Varšavskog ugovora, između NATO i Rusije uspostavljeni novi odnosi koji za javnost ističu da dve strane više nisu neprijatelji već partneri, stvarnost je nešto drugačija. Na pozitivnoj strani je to što obe strane sarađuju u okviru zaključenog Sporazuma o partnerstvu za mir i što imaju institucionalizovanu saradnju, koja uključuje stalno predstavništvo Rusije u sedištu NATO u Briselu i redovne konsultacije. Na negativnoj strani nalazi se neokončani plan širenja NATO na istok do samih južnih granica Rusije, učešće članica NATO u tzv. obojenim revolucijama u Ukrajini i Gruziji, instaliranje tzv. protivraketne odbrane u Rumuniji i Bugarskoj (posle odustajanja od njihovog postavljanja u Češkoj i Poljskoj, zbog snažnog protivljenja Rusije) i izjave političara poput Zbignjeva Bžežinskog i Madlen Olbrajt koje dovode u pitanje teritorijalnu celovitost Rusije odnosno njeno pravo da bude jedini vlasnik svojih energetskih bogatstava.

Zbog ovakvog protivrečnog karaktera odnosa NATO i Rusije, ne može se sasvim isključiti ni mogućnost da oni uđu u zategnutiju fazu, pa čak i da se izrode u neki oružani lokalni ili širi sukob. Ako bi Srbija bila u NATO-u, ona bi se na osnovu člana 5. njegovog Statuta, našla u ratnom stanju sa najvećom slovenskom zemljom sa kojom to nikada nije bila i koja joj je bila i ostala najpouzdaniji oslonac u svim najtežim trenucima u njenoj modernoj istoriji, zaključno sa bezrezervnom političkom podrškom u pitanju Kosova i Metohije.

Ali važnije od svih gornjih razmatranja je pitanje da li jedina preostala vojna organizacija u Evropi posle okončanja hladnog rata treba netaknuta da ostane, da se dalje nesmetano širi i da nekažnjeno interveniše u drugim zemljama i regionima po volji SAD i drugih vodećih evropskih sila, ili treba da se i sama upodobi novoj situaciji u Evropi i uvaži pravo svih evropskih država na jednaku bezbednost.

Sigurno je da je i Srbija zainteresovana za osiguranje svoje bezbednosti u Evropi. Iskustvo pokazuje da je bolje imati bilo kakav prihvatljiv sistem bezbednosti nego odsustvo svakog sistema bezbednosti, kao što je bilo uoči Drugog svetskog rata. A i ključno je da li takav sistem bezbednosti treba da obuhvati sve zemlje Evrope i Severne Amerike i da ne predstavlja pretnju za druge zemlje i regione, ili treba da zadrži karakter i sadašnji okvir ekskluzivne vojne organizacije Zapada. Drugim rečima, treba odgovoriti na pitanje da li je za Srbiju korisnije da postoji evropski NATO ili natovska Evropa. Prvi je sinonim za panevropski sistem bezbednosti koji bi svim zemljama Evrope garantovao jednaku bezbednost i ne bi bio svetski policajac, a drugi je pozajmljeno ime za dominantan uticaj SAD na NATO i njegovu instrumentalizaciju za njihove potrebe i ciljeve u Evropi i svetu.

Iz razloga koji su dosad objašnjeni, interesi Srbije su da bude deo evropskog NATO-a, a nipošto natovske Evrope. Evropski NATO, koji se po ciljevima približava predlogu Rusije o nekoj vrsti kolektivnog sistema bezbednosti u Evropi je, po definiciji, miroljubiva odbrambena organizacija, dok je natovska Evropa, neomeđena granicama i s negativnim bilansom vojnih intervencija u Evropi i van nje, nepredvidljiva i agresivna vojna organizacija, koja izlaže svoje članice raznim neugodnim, pa i opasnim rizicima.

Mesto vojno neutralnoj ili vanblokovskoj Srbiji je u evropskom NATO-u; njoj nije mesto u natovskoj Evropi. To treba da bude njen jasan i nedvosmislen stav koji neće ostaviti mesta bilo kakvoj sumnji.

Vladislav JOVANOVIĆ

(rad je predstavljen na međunarodnoj konferenciji “Atlantske integracije – prednosti i nedostaci” održanoj u hotelu Hajat u Beogradu 14. maja 2011. godine u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje)

 

Unesite reč za pretragu