јун 022011
 

Иако је Скупштина Србије изгласала одлуку о војној неутралности Србије, један мали али организовани и бучни део јавности такав став упорно доводи у питање и, скоро из месеца у месец, нескривено подржан са Запада, понавља и промовише разлоге због којих би било у интересу Србије да уђе у НАТО. Ти разлози се систематски понављају и образлажу, у чему учествују и неке мање политичке странке. Понекад се стиче утисак да су неки од тих разлога блиски срцу и уму и неким званичним личностима, мада пажљиво избегавају да то јавно саопште.

Овде ће прво бити изнесени разлози у прилог чланства Србије у НАТО, затим разлози који су против њеног уласка у ту војну алијансу и најзад, шири поглед на цео проблем, са указивањем на то шта би за Србију било најбоље да учини у садашњој ситуацији, а да истовремено остане своја и буде европска.

 

Најчешће се за улазак Србије у НАТО помињу следећи разлози:

  1. Србија ће се наћи у најјачој војној алијанси у историји света, чиме се аутоматски искључује могућност сударања или сукобљавања са њом.
  2. За стране инвеститоре чланство у НАТО биће најбоља гаранција стабилности у земљи, што је први услов за пласман страног капитала.
  3. Уласком у НАТО осигураће се на најбољи начин безбедност и будућност Србије, јер ће се она са свим својим суседима наћи у истом војном савезу.
  4. Чланство у НАТО био је неизбежан услов за све друге земље у транзицији за њихов улазак у ЕУ.
  5. Србија не може да се позива на Швајцарску или Шведску, јер њена војна неутралност није потврђена међународним уговором нити ужива индиректну заштиту НАТО-а као Шведска.
  6. Уласком Црне Горе, Македоније и БиХ у НАТО, Србија ће ускоро бити окружена само чланицама НАТО, па је и због тога природно и опортуно да им се што раније придружи.
  7. Чланство у НАТО много финансијски кошта, али политичке, технолошке и економске користи које оно доноси имају превагу над издацима.

 

Разлози који се супротстављају уласку Србије у НАТО су следећи:

  1. НАТО је пре само дванаест година извршио оружану агресију против СРЈ, односно Србије, без одобрења Савета безбедности УН, чиме је починио највећи могући злочин – злочин против мира, за шта још није одговарао пред надлежним међународним кривичним судом. За тај злочин НАТО се Србији није досад извинио, нити је показао спремност да плати ратну штету за сва разарања и губитке хиљада људских живота које је изазвао.
  1. Не задовољивши се насилним физичким одвајањем Косова од Србије, водећи чланови НАТО и апарат алијансе били су директно ангажовани у политичким припремама за једнострано проглашавање независности покрајине Косово, признали су промптно његову независност и до овог момента активно лобирају код других држава да такође признају независност те њихове творевине.
  2. Наведеним противправним поступцима – оружаном агресијом на СРЈ 1999. и политичком агресијом 2008. године на територијалну целовитост Србије – НАТО је манифестовао отворено непријатељство према Србији, због чега ке, све до промене његове политике и става према нама, свако размишљање о уласку Србије у такву војну алијансу само по себи перверзно и спада у домен политичке патологије.
  3. Изгубивши свог главног непријатеља – Варшавски уговор и СССР, НАТО је изгубио и ваљани разлог свог даљег постојања. Разлози за продужавање његовог века, који су касније натезано изношени, нису довољни за оправдавање његовог изолованог постојања као омнипотентне војне силе. Утолико пре што је НАТО напустио првобитни статус одбрамбене војне организације ограничене на зону своје одговорности и постао интервентна војна организација без географског омеђивања својих активности. Другим речима, самопрогласио се за чувара мира и безбедности у свету, са пристанком Савета безбедности УН ако га може добити или без његове сагласности ако то налажу стратегијски интереси САД и других водећих чланица Алијансе. Такав НАТО може бити од користи за светски мир када делује синхронизовано са СБ, али може и да га угрожава када делује самостално, као у случају противправног бомбардовања СРЈ.
  4. Будући да је Скупштина Србије усвојила одлуку о неутралности Србије у односу на друге војне организације, сви званични органи имају стриктну обавезу да је поштују и да своје активности према другим војним организацијама врше у сагласности са њом. То значи да је статус Партнерства за мир горња граница до које званични органи могу ићи у сарадњи са НАТО-ом. Свако евентуално прекорачивање те границе или довођење у питање поменуте одлуке о неутралности, морало би бити санкционисано као деловање супротно интересима земље. Нажалост, водеће чланице НАТО-а сталним понављањем да је НАТО отворен за чланство Србије настоје да релативизују значај поменуте одлуке Скупштине и да идеју о Србији као будућој чланици НАТО-а постепено акредитују у нашем политичком животу и учине привлачном и блиском нашој јавности. У томе их на разрађен начин подржавају добро обучене лобистичке групе и специјализоване невладине организације. Необично је да и сам министар одбране не успева увек да прикрије своје симпатије за НАТО и лично убеђење да је и нашој земљи место у њему.

 

Поставља се питање зашто НАТО неприкривено жели Србију у свом саставу, док се другим европским ванблоковским земљама уопште не удвара нити ангажује своје истомишљенике у њима да га популаришу и изграђују консенсус за улазак тих земаља у ту војну организацију. Стратегијски говорећи, Финска која има дугу границу са Русијом и Шведска која је у непосредној близини са све значајнијим Арктиком, требало би да имају предност над Србијом, која је географски доста удаљена од Русије. Исто би се могло рећи и за Кипар и Малту, с обзиром на њихову близину северној Африци у којој су неизвесна кретања и стално неуралгичним Блиским истоком. Оне такође имају споразум о партнерству са НАТО-ом, али није познато да су успоставиле тесну партнерску сарадњу са, на пример, Националном гардом Охаја или неке друге федералне државе САД.

Ако би разлог за интегрисање Србије у НАТО био јачање њене безбедности, поставља се питање ко би је могао угрозити. Нека ненатовска држава то не би могла, јер би Србија ускоро требало да буде окружена само чланицама НАТО, који пружа уверавања да, после ваздушне агресије 1999. и помоћи коју је пружио отцепљењу Косова и проглашавању његове независности, више нема агресивних намера према нашој земљи. Ако ће се Србија ускоро наћи у таквом пријатељском загрљају, онда је њена безбедност осигурана на најбољи начин, па би била чиста екстраваганција и непотребан трошак и луксуз прихватати се чланства у НАТО-у. »Квака 22« је у томе што НАТО Србију већ види као своју неизбежну чланицу и сматра да она то не може да избегне. Због тога његова политичка офанзива према Србији практично значи: »опкољени сте, предајте се«!

Ако би разлог за интегрисање Србије у НАТО био да би нам чланство донело масовне стране инвестиције, јер би оно било доказ да смо политички стабилна и предвидљива земља, поставља се питање зашто масовне инвестиције са Запада нису преплавиле Румунију и Бугарску, које су нам најсличније и, обрнуто, зашто је Ирска до појаве садашње велике кризе, била миљеник страних инвеститора, или зашто је то Финска још увек, иако обе земље и не помишљају да приступе НАТО-у, нити НАТО за њих показује интерес. Слична је ситуација и са Кипром и Малтом, а о Швајцарској и Шведској не треба ни говорити. Улазак страног капитала у неку земљу повезан је са другим факторима, а најмање са чланством или нечланством у НАТО-у. Ти фактори су постизање унутрашње политичке и економске стабилности, подстицајни закони, привлачна радна снага, погодна локација и слично.

Ако би чланство у НАТО-у био услов за улазак у ЕУ, морало би се претходно одговорити зашто прикључење НАТО-у није претходило уласку Финске, Шведске, Ирске, Кипра и Малте у ЕУ. А ако би се такав услов ограничио само на земље у транзицији, морало би се подсетити да се Србија, према којој се НАТО у последњих двадесет година тешко огрешио, не може третирати на исти начин као друге источноевропске земље. НАТО је велики дужник Србије: још није извршио своју катарзу због поменуте агресије и разбијања њене територијалне целовитости, још се за то није извинио српском народу и још није изразио спремност да плати ратну штету.

Аргумент присталица уласка Србије у НАТО да одлука Скупштине Србије о војној неутралности наше земље није релевантна за друге земље јер неутралност Србије није призната међународним уговором нема потребну тежину. Наиме, сем неутралних држава Швајцарске и Аустрије, ниједна друга европска нечланица НАТО-а не може се позвати на међународни уговор ради одбране свог ванблоковског положаја, али пракса показује да се њихова de facto неутралност уважава и респектује: у случају Шведске више од сто година, у случају Финске 60 година, у случају Ирске 90 година, а у случају Кипра и Малте, од стицања њихове независности после Другог светског рата. Зашто то не би био случај и са неутралном (или ванблоковском, ако је таква квалификација прихватљивија) Србијом, тим пре што она све време своје модерне државности није припадала ниједном војном блоку.

 

Када се све до сада речено има у виду, постаје очигледно да офанзива лобирања, како она споља тако и она изнутра, има друге нетранспарентне циљеве, који се скривају иза јавно изношених и брањених разлога и објашњења зашто Србија треба да уђе у НАТО и зашто је то за њу наводно најбоље и једино политичко решење. Кад се ближе погледа, ова офанзива има три практична циља:

 

  1. да се интегрисањем Србије у НАТО – прве жртве његове оружане агресије и отимања Косова од ње – НАТО фактички и политички амнестира за оба ова недела из 1999. и 2008. године;
  2. да се њеним интегрисањем у НАТО доврши и запечати геостратегијско запоседање целог Балкана од стране Запада, како би могао да се посвети сложенијим и неизвеснијим проблемима на Блиском и Средњем истоку и на Кавказу;
  3. да се осигура позадина НАТО-а од могућег политичког падобранства Русије или Кине пред његово даље ширење на Исток и, вероватно, према северу Африке.

 

Имајући у виду такве циљеве и интересе НАТО-а, недоследна и неприродна је одлука Србије да буде домаћин јунском самиту НАТО-а у Београду. Таква одлука директно поткопава њен статус војно неутралне земље. Недоследно је било и то што је у Истанбулској декларацији Србија заједно са Турском поздравила скори улазак Босне и Херцеговине у НАТО, као и што се на недавном тројном састанку са Турском и БиХ у Карађорђеву није оградила од јавно изреченог става турског председника да све преостале земље Балкана треба да уђу у НАТО. Такво држање може значити или да се прећутно саглашавамо с тим да је и будућност Србије у НАТО-у или да српска политичка елита не осећа подједнаку обавезу да поштује одлуку Скупштине о војној неутралности Србије.

Посебан проблем представља амбивалентно држање НАТО према Русији као главној наследници СССР – званичног непријатеља НАТО током целог хладног рата. Иако су, после окончања хладног рата и распуштања Варшавског уговора, између НАТО и Русије успостављени нови односи који за јавност истичу да две стране више нису непријатељи већ партнери, стварност је нешто другачија. На позитивној страни је то што обе стране сарађују у оквиру закљученог Споразума о партнерству за мир и што имају институционализовану сарадњу, која укључује стално представништво Русије у седишту НАТО у Бриселу и редовне консултације. На негативној страни налази се неокончани план ширења НАТО на исток до самих јужних граница Русије, учешће чланица НАТО у тзв. обојеним револуцијама у Украјини и Грузији, инсталирање тзв. противракетне одбране у Румунији и Бугарској (после одустајања од њиховог постављања у Чешкој и Пољској, због снажног противљења Русије) и изјаве политичара попут Збигњева Бжежинског и Мадлен Олбрајт које доводе у питање територијалну целовитост Русије односно њено право да буде једини власник својих енергетских богатстава.

Због оваквог противречног карактера односа НАТО и Русије, не може се сасвим искључити ни могућност да они уђу у затегнутију фазу, па чак и да се изроде у неки оружани локални или шири сукоб. Ако би Србија била у НАТО-у, она би се на основу члана 5. његовог Статута, нашла у ратном стању са највећом словенском земљом са којом то никада није била и која јој је била и остала најпоузданији ослонац у свим најтежим тренуцима у њеној модерној историји, закључно са безрезервном политичком подршком у питању Косова и Метохије.

Али важније од свих горњих разматрања је питање да ли једина преостала војна организација у Европи после окончања хладног рата треба нетакнута да остане, да се даље несметано шири и да некажњено интервенише у другим земљама и регионима по вољи САД и других водећих европских сила, или треба да се и сама уподоби новој ситуацији у Европи и уважи право свих европских држава на једнаку безбедност.

Сигурно је да је и Србија заинтересована за осигурање своје безбедности у Европи. Искуство показује да је боље имати било какав прихватљив систем безбедности него одсуство сваког система безбедности, као што је било уочи Другог светског рата. А и кључно је да ли такав систем безбедности треба да обухвати све земље Европе и Северне Америке и да не представља претњу за друге земље и регионе, или треба да задржи карактер и садашњи оквир ексклузивне војне организације Запада. Другим речима, треба одговорити на питање да ли је за Србију корисније да постоји европски НАТО или натовска Европа. Први је синоним за паневропски систем безбедности који би свим земљама Европе гарантовао једнаку безбедност и не би био светски полицајац, а други је позајмљено име за доминантан утицај САД на НАТО и његову инструментализацију за њихове потребе и циљеве у Европи и свету.

Из разлога који су досад објашњени, интереси Србије су да буде део европског НАТО-а, а нипошто натовске Европе. Европски НАТО, који се по циљевима приближава предлогу Русије о некој врсти колективног система безбедности у Европи је, по дефиницији, мирољубива одбрамбена организација, док је натовска Европа, неомеђена границама и с негативним билансом војних интервенција у Европи и ван ње, непредвидљива и агресивна војна организација, која излаже своје чланице разним неугодним, па и опасним ризицима.

Место војно неутралној или ванблоковској Србији је у европском НАТО-у; њој није место у натовској Европи. То треба да буде њен јасан и недвосмислен став који неће оставити места било каквој сумњи.

Владислав ЈОВАНОВИЋ

(рад је представљен на међународној конференцији „Атлантске интеграције – предности и недостаци“ одржаној у хотелу Хајат у Београду 14. маја 2011. године у организацији Центра за развој међународне сарадње)

 

Sorry, the comment form is closed at this time.