Tajni plan za rušenje „Južnog toka“

Tajni plan za rušenje „Južnog toka“

Tajni plan za rušenje „Južnog toka“

Svima koji su iole upućeni u stvari je jasno Putin dolazi u Srbiju da bi osigurao ruske interese u energetskom sektoru u zemlji i regionu. To pre svega znači da Rusi žele da osiguraju izgradnju Južnog toka, a posle i da osiguraju svoju poziciju na naftnom tržištu u Srbiji. Zašto bi ruski lider Putin došao u Srbiju tako iznenada i gotovo bez najave, ako nije nešto hitno i bitno. To je stoga što su u Rusiji očigledno uvereni neko ozbiljno radi na rušenju Južnog toka kroz Srbiju. Dakle situacija nije ni malo ružičasta kada se neko kao Putin pored svih obaveza morao uputiti na putešestvije u Srbiju da srpskoj vlasti kaže da ne mogu tek tako ignorisati dogovoreno, kroz opstrukciju i tihu sabotažu izgradnje „Južnog toka“.

Koliko je to bitno za Rusiju svedoči da je ključni deo ruske spoljne politike gotovo uvek vezan za geopolitičku energetiku ili strateške energetske projekte. Svi projekti koje ruske kompanije predvođene Gasprom grupom realizuje u Srbiji, bez obzira na to da li je to Južni tok, Banatski Dvor ili zajednički rad Gaspromnjefta i NIS-a, predstavljaju centar ruske saradnje sa Srbijom. Ako bi se na tom polju pokvarili donosi to bi presudno uticalo na celokupne rusko-srpske odnose.

Do sada je postojala volja sa srpske strane da se kako tako sarađuje i da se nađu prihvatljiva rešenja za sve zajedničke projekte koji su korisni obema zemljama. No sada se očigledno nešto korenito menja kada je Putin primoran da putuje u Srbiju i da ponovo potvrđuje ono što je već odavno ugovoreno.

Rusi su do sada trpeli sporost i neefikasnost srpske strane u procesu realizacije energetskog sporazuma, ali je očigledno da je sada dara prevršila meru. Do sada se ta sporost mogla tumačiti balkanskom neefikasnošću ili pak nastojanjem da se zadržavanjem procesa nešto novo dobije kroz cenkanje. Ruska strana je do sada tolerisala cenkanje iako ih to iritira, ali sada nemaju više vremena za “igru”. U ministarstvu energetike je po pričama upućenih stigao dopis iz Moskve u kome se protestvuje zbog sporosti i opstrukcije u realizaciji energetskog sporazuma. Demanti resornog ministarstva, po običaju, govori da je nečeg takvog verovatno i bilo. Osim toga dolazak Putina u Srbiju, koji je unervozio i predsednika i vladu posredno potvrđuje da ta priča ne da nije bez osnova već da je jasno šta je u pitanju.

Vlast predvođena nesretnim Tadićem se ušeprtljala i ne znaju kako da dočekaju ruskog gosta – sa kojom pričom, šta da mu kažu jer su do sada sve priče istrošili. Niko im više ni na istoku ni na zapadu ne veruje. Zapad polako okreće leđa Tadiću ali on nema hrabrosti da se okrene na drugu stranu – Rusiji i Kini jer se plaši za svoju poziciju, ali i glavu kada je tako nešto krupno u pitanju.

Tadić ne zna kako da dočeka Putina i ne zna kako da ga pogleda u oči i da nastavi da ga obmanjuje da je sa Južnim tokom “sve u redu”, kada svi znaju da ništa nije u redu. Stoga ne znaju još ni ko će dočekati ruskog premijera – da li predsednik Tadić ili žalosni premijer sa kojim se sprda kako koalicioni partner Dinkić tako i cela opozicija. Ako bi Putina dočekao Cvetković to bi bila velika blamaža za Putina i sramota za Srbiju.

No kako sa druge strane da priznaju da Srbija „ne može“ od zapada da realizuje Južni tok jer bi to bilo teže objasniti u srpskoj javnosti nego dvojcu Bjelogrlić i Trifunović kako i zašto podržavaju čoveka koji je optužen za zločine nad našim vojnicima u Sarajevu 1992. godine. Dakle oni imaju problem kako realizovati zapadni nalog da se ne sprovede energetski sporazum, a da se vlasi ne dosete. Rusi su to shvatili iako su ispali naivni verujući proevropskoj koaliciji Tadić- Dačić-Dinkić. Danas Rusi vide da ne mogu da se oslone na one koje su finansijski vezali za sebe jer su ti isti podložni pritiscima i ucenama i od druge strane. Stoga je verovatno da će i postojeće političare na koje su „igrali“ iz DS-a pa i SPS-a pustiti niz vodu jer im se jednostavno ne može verovati.

Plan rušenja Južnog toka u Srbiji je podrazumevao sklanjanje ljudi koji bi se mogli suprotstaviti opstrukciji ovog strateškog energetskog sporazuma koji je višestruko koristan za zemlju. Stoga je kampanja za restruktuiranje vlade osim političkog marketinga G17 imala za cilj da pritisne SPS da se odrekne nekog ministarstva ili pak čoveka koji je viđen kao garant enegretskog sporazuma. Tako je prava žrtva restruktuiranja – ministar energetike Škundrić. Njegovom tihom smenom je izbijena još jedna cigla iz stuba na kome se gradi magistralni gasni tok koji spaja Aziju i Evropu, a protiv koje su Amerikanci jer ne žele partnerstvo Moskve i Evrope preko Balkana. Da ovo nije prazna spekulacija svedoči i interesovanje ruskog predsednika Medvedeva za sudbinu ministra Škundrića kome je očigledno Moskva u određenoj meri verovala. Stoga je čitav manevar oko smanjenja broja ministara imao tajni cilj da se skloni ministar energetike i tako na posredan način smanji šansa za realizaciju energetskog sporazuma izmađu. Zaniljivo je da se i Evropljani interesuju za sudbinu ministra Škundrića jer i Evropljanima smeta ovakva politika Beograda. Energetski sporazum je ne samo u srpskom i ruskom interesu već i u interesu ključnih država EU. Politika zvaničnog Beograda je ne samo sve više antisrpska i antiruska, već i antievropska.

Podrška rušenju Južnog toka dolazi i sa drugih strana, ne samo od G17 već često i neočekivanih. Tako je veliki poznavalac balkanskih prilika Ana Filimonova u tekstu „Priprema se udar na južni tok“ gde kaže „dakle, na nišanu je rusko-srpski sporazum o „Južnom toku“. Napad je krenuo čitavim frontom“. Ona se kao indikativnom bavi izjavom Zorane Mihajlović – Milanović, eksperta za energetiku i člana Pradsedništva u Nikolićevoj stranci. Dakle po Filimonovoj izjava ovog nekada Labusovog kadra može da predstavlja labudovu pesmu „južnog toka“ kroz Srbiju. Tako da protiv južnog toka nisu samo kadrovi G17 i LDP, već su to i političari koji su na vlasti tako i oni koji su u opoziciji. Postavlja se pitanje kako će se prema ovom pitanju odnositi čak i kadrovi SPS-a koji su do sada i bili garanti realizacije energetskog sporazuma.

Isto tako nije zanemarivo ni ko je sve na kojim tehničkim pozicijama u projektu realizacije Južnog toka (ministarstvo, Srbijagas) jer se na tim pozicijama lako može uticati na realizaciju ili nerealizaciju ovog sporazuma. Zanimljivo je da su na mnogim osetljivim mestima ljudi koji su napravili karijere preko G17, pa se tako sa razlogom može posumljati da oni ako ne rade direktno protiv realizacije ovog sporazuma mogu da ga uspore do te mere da onemoguće efikasno sprovođenje planova. To bi moglo imati za posledicu da Rusi izgube živce i da odustanu da sa Srbijom grade Južni tok. To bi bilo idealno za domaće zapadnjake jer bi time sprečili približavanje Srbije i Rusije a imali bi i povod za antirusku kampanju – „eto Rusi su nas opet ostavili na cedilu“.

No to je verovatno jasno Putinu i njegovoj ekipi pa stoga on dolazi da da dodatnu ponudu u vidu finansijskog paketa Beogradu od nekoliko milijardi i da traži dodatne garancije da Rusija neće biti izigrana u ovom poslu veka. Ako Srbija odustane od Južnog toka to će biti ne samo izdaja svojih vitalnih ekonomskih i strateških interesa već i šamar Rusiji, što može dovesti do gubljenja jedinog partnera i saveznika. No mnogo gore od toga je što bi time Srbija pucala sebi u nogu i prestala da bude država. Rusija ima alternativni pravac izgradnje gasnog toka dok Srbija koja pristaje da se odrekne takvog sporazuma jer se to ne sviđa Vašingtonu više neće biti Srbija. Barem ne onakva kakvu smo je do sada znali.

Vasilije Mišković

Unesite reč za pretragu