мар 112011
 

Свима који су иоле упућени у ствари је јасно Путин долази у Србију да би осигурао руске интересе у енергетском сектору у земљи и региону. То пре свега значи да Руси желе да осигурају изградњу Јужног тока, а после и да осигурају своју позицију на нафтном тржишту у Србији. Зашто би руски лидер Путин дошао у Србију тако изненада и готово без најаве, ако није нешто хитно и битно. То је стога што су у Русији очигледно уверени неко озбиљно ради на рушењу Јужног тока кроз Србију. Дакле ситуација није ни мало ружичаста када се неко као Путин поред свих обавеза морао упутити на путешествије у Србију да српској власти каже да не могу тек тако игнорисати договорено, кроз опструкцију и тиху саботажу изградње „Јужног тока“.

Колико је то битно за Русију сведочи да је кључни део руске спољне политике готово увек везан за геополитичку енергетику или стратешке енергетске пројекте. Сви пројекти које руске компаније предвођене Гаспром групом реализује у Србији, без обзира на то да ли је то Јужни ток, Банатски Двор или заједнички рад Гаспромњефта и НИС-а, представљају центар руске сарадње са Србијом. Ако би се на том пољу покварили доноси то би пресудно утицало на целокупне руско-српске односе.

До сада је постојала воља са српске стране да се како тако сарађује и да се нађу прихватљива решења за све заједничке пројекте који су корисни обема земљама. Но сада се очигледно нешто коренито мења када је Путин приморан да путује у Србију и да поново потврђује оно што је већ одавно уговорено.

Руси су до сада трпели спорост и неефикасност српске стране у процесу реализације енергетског споразума, али је очигледно да је сада дара превршила меру. До сада се та спорост могла тумачити балканском неефикасношћу или пак настојањем да се задржавањем процеса нешто ново добије кроз ценкање. Руска страна је до сада толерисала ценкање иако их то иритира, али сада немају више времена за „игру“. У министарству енергетике је по причама упућених стигао допис из Москве у коме се протествује због спорости и опструкције у реализацији енергетског споразума. Деманти ресорног министарства, по обичају, говори да је нечег таквог вероватно и било. Осим тога долазак Путина у Србију, који је унервозио и председника и владу посредно потврђује да та прича не да није без основа већ да је јасно шта је у питању.

Власт предвођена несретним Тадићем се ушепртљала и не знају како да дочекају руског госта – са којом причом, шта да му кажу јер су до сада све приче истрошили. Нико им више ни на истоку ни на западу не верује. Запад полако окреће леђа Тадићу али он нема храбрости да се окрене на другу страну – Русији и Кини јер се плаши за своју позицију, али и главу када је тако нешто крупно у питању.

Тадић не зна како да дочека Путина и не зна како да га погледа у очи и да настави да га обмањује да је са Јужним током „све у реду“, када сви знају да ништа није у реду. Стога не знају још ни ко ће дочекати руског премијера – да ли председник Тадић или жалосни премијер са којим се спрда како коалициони партнер Динкић тако и цела опозиција. Ако би Путина дочекао Цветковић то би била велика бламажа за Путина и срамота за Србију.

Но како са друге стране да признају да Србија „не може“ од запада да реализује Јужни ток јер би то било теже објаснити у српској јавности него двојцу Бјелогрлић и Трифуновић како и зашто подржавају човека који је оптужен за злочине над нашим војницима у Сарајеву 1992. године. Дакле они имају проблем како реализовати западни налог да се не спроведе енергетски споразум, а да се власи не досете. Руси су то схватили иако су испали наивни верујући проевропској коалицији Тадић- Дачић-Динкић. Данас Руси виде да не могу да се ослоне на оне које су финансијски везали за себе јер су ти исти подложни притисцима и уценама и од друге стране. Стога је вероватно да ће и постојеће политичаре на које су „играли“ из ДС-а па и СПС-а пустити низ воду јер им се једноставно не може веровати.

План рушења Јужног тока у Србији је подразумевао склањање људи који би се могли супротставити опструкцији овог стратешког енергетског споразума који је вишеструко користан за земљу. Стога је кампања за реструктуирање владе осим политичког маркетинга Г17 имала за циљ да притисне СПС да се одрекне неког министарства или пак човека који је виђен као гарант енегретског споразума. Тако је права жртва реструктуирања – министар енергетике Шкундрић. Његовом тихом сменом је избијена још једна цигла из стуба на коме се гради магистрални гасни ток који спаја Азију и Европу, а против које су Американци јер не желе партнерство Москве и Европе преко Балкана. Да ово није празна спекулација сведочи и интересовање руског председника Медведева за судбину министра Шкундрића коме је очигледно Москва у одређеној мери веровала. Стога је читав маневар око смањења броја министара имао тајни циљ да се склони министар енергетике и тако на посредан начин смањи шанса за реализацију енергетског споразума измађу. Заниљиво је да се и Европљани интересују за судбину министра Шкундрића јер и Европљанима смета оваква политика Београда. Енергетски споразум је не само у српском и руском интересу већ и у интересу кључних држава ЕУ. Политика званичног Београда је не само све више антисрпска и антируска, већ и антиевропска.

Подршка рушењу Јужног тока долази и са других страна, не само од Г17 већ често и неочекиваних. Тако је велики познавалац балканских прилика Ана Филимонова у тексту „Припрема се удар на јужни ток“ где каже „дакле, на нишану је руско-српски споразум о „Јужном току“. Напад је кренуо читавим фронтом“. Она се као индикативном бави изјавом Зоране Михајловић – Милановић, експерта за енергетику и члана Прадседништва у Николићевој странци. Дакле по Филимоновој изјава овог некада Лабусовог кадра може да представља лабудову песму „јужног тока“ кроз Србију. Тако да против јужног тока нису само кадрови Г17 и ЛДП, већ су то и политичари који су на власти тако и они који су у опозицији. Поставља се питање како ће се према овом питању односити чак и кадрови СПС-а који су до сада и били гаранти реализације енергетског споразума.

Исто тако није занемариво ни ко је све на којим техничким позицијама у пројекту реализације Јужног тока (министарство, Србијагас) јер се на тим позицијама лако може утицати на реализацију или нереализацију овог споразума. Занимљиво је да су на многим осетљивим местима људи који су направили каријере преко Г17, па се тако са разлогом може посумљати да они ако не раде директно против реализације овог споразума могу да га успоре до те мере да онемогуће ефикасно спровођење планова. То би могло имати за последицу да Руси изгубе живце и да одустану да са Србијом граде Јужни ток. То би било идеално за домаће западњаке јер би тиме спречили приближавање Србије и Русије а имали би и повод за антируску кампању – „ето Руси су нас опет оставили на цедилу“.

Но то је вероватно јасно Путину и његовој екипи па стога он долази да да додатну понуду у виду финансијског пакета Београду од неколико милијарди и да тражи додатне гаранције да Русија неће бити изиграна у овом послу века. Ако Србија одустане од Јужног тока то ће бити не само издаја својих виталних економских и стратешких интереса већ и шамар Русији, што може довести до губљења јединог партнера и савезника. Но много горе од тога је што би тиме Србија пуцала себи у ногу и престала да буде држава. Русија има алтернативни правац изградње гасног тока док Србија која пристаје да се одрекне таквог споразума јер се то не свиђа Вашингтону више неће бити Србија. Барем не онаква какву смо је до сада знали.

Василије Мишковић

Sorry, the comment form is closed at this time.