јун 242011
 

„Југославија је 1945. године најбоље препознала шта се дешава у свету, док је Србија 1989. године доживела фијаско у препознавању промена. Ми данас покушавамо да разумемо свет који је у турбуленцији и када се у њему догађају тектонске промене“.

Ово су речи Вука Јеремића, министра спољних послова Србије и политичара чије најзначајније изјаве већина анкетираних у једном тиражном дневном листу у Србији види пре као израз политике једне опозиционе партије, него прозападне Демократске странке, којој Јеремић припада.

На панел-дискусији о стретегији српске спољне политике, који је ове недеље одржана у Београду, чуло се и да ће на простор западног Балкана, уколико се у евроинтеграцијама створи вакуум, ушетати неки у геополитичком смислу „неевропски елементи“.

С обзиром да се Русија у Србији традиционално појми као европска сила и да је она одавно присутна у Србији, претпостављам да је министар Јеремић мислио на Турску. Управо на неоосманску Турску, чији је амбициозни председник Реџеп Тајип Ердоган славу изборне победе недипломатски али еуфорично поделио са муслиманским Сарајевом, Истанбулом и Бејрутом. 

ПРОБЛЕМ БАЛКАНСКИХ ПРАВОСЛАВАЦА

Разуме се, турском председнику може се спочитати недипломатски наступ, али чврстина његових државних мишића даје му за право: он има снаге и воље да се врати на Балкан.

Проблем представљају православне нације Балкана. Оне никада нису дефинисале минимум заједничких интереса. Због тога пред неоосмански концепт савремене исламске Турске излазе једнако неспремне као и пред Османлије у Средњем веку или Европску Унију у двадесетом. Дакле, пре као непомирљиви, али беспомоћни противници или малаксали вазали, него као политички значајни актери.

Зато, када председник Србије Борис Тадић  каже да Турска има право да брине о „својим“ мањинама на Балкану, он наивно претпоставља да ће неко од његових бриселских и неоосманских партнера толерантно дозволити да се и званични Београд побрине о српској заједнци ван граница, управо из европске и неоосманске перспективе све мање државе Србије.

Верујем, за разлику од председника Тадића, да је следећи циљ такве политике Република Српска и (оно што у Србији мање-више сви знају) ново кризно жариште на подручју Рашко-полимске области, која се у Србији турским језиком назива Санџаком. Све заједно веома далеко од процвата европског уважавања и поштовања на Балкану, како то званични Београд представља.

Када Турској кажете да има било каква права на Балкану и призовете је још за арбитра у европским процесима у Босни и Херцеговини, ова то разуме пре као позив да вас приупита шта је било са бројним османским џамијама по Београду, Ваљеву, Ужицу и другим градовима Србије, него као понуду за равноправно партнерство.

Проблем министра Јеремића садржан је у чињеници да влада којој припада и председник, који је сам себе означио за креатора спољне политике Србије, тек сада „покушавају да разумеју свет који је у турбуленцији и у коме се догађају тектонске промене“.

Целу претпрошлу деценију Србија је потрошила чекајући распад НАТО пакта и Европске уније. Прошлу деценију прокоцкала је играјући искључиво на карту евроатлантских интеграција, отворено саопштавајући да са капитал и политички утицаји са Истока нису добродошли.

ТРЕЋА ПРОМАШЕНА ДЕЦЕНИЈА

 

Сада, када је њена територијална целовитост озбиљно нагрижена од саме евроатлантске политике, људи чија се реч итекако ослушкује када је спољна политика Србије у питању саопштавају да се свет мења, да је исток све утицајнији на глобалном плану и да Србија треба да гради „добре и избалансиране односе са свим важним креаторима светске политике“, а да при том „не дозволи себи да, као неколико пута у 20. веку, не препозна промене“.

Српска спољна политика је у сталној стратешкој доцњи. Она непрекидно, већ две деценије, покушава да изгради властити спољнополитички perpetuum mobile. Промене, наиме, није довољно само препознати. У променама треба и учествовати.

Због тога ми благу наду буде речи министра Јеремића, који је мимо реторике кабинета ком припада, отворено пре неколико дана саопштио да би признање албанске независности на Косову и Метохији отворило пут за нове захтеве за независношћу у самој Србији.

Та околност утврђује ме у ставу да промене у светској политици и економији треба активно живети, а не само детектовати их и чинити потезе ка дугорочној властитој штети. Можда баш зато српска јавност све популарнијег министра Јеремића види пре у корпусу опозиционих идеја и схватања, него у логици кабинета ком припада.

Узгред, колико јуче објављено је да је МОЛ, једна од најпознатијих европских нафтних компанија којој су и у Србији врата широко отворена, са 10 милиона евра учествовала у корупцији бившег хрватског премијера Иве Санадера. А колико до пре само коју годину, у Србији је званична политичка догма био став да је европски и сваки други капитал са запада једино пожељан, а сваки други прљав као сама корупција.

 

Бранко Жујовић

 

Sorry, the comment form is closed at this time.