мај 192015
 

Ове године, у новембру, навршава се двадесетогодишњица од закључивања Дејтонског мировног споразума којим је окончан крвави грађански рат у Босни и Херцеговини, који се одвијао од 1992. до 1995. године. С обзиром на дубинску унутрашњу сличност Украјине и БиХ, односно сличност околности у којима се Украјина налази сада а БиХ се налазила почетком 90-их година прошлог века, просто се намеће и паралела међу решењем које је донело мир БиХ и решења погодног данас за Украјину генерално, односно парцијално регион Донбаса. 
Бивша југословенска република а сада независна државна заједница БиХ, настањена је са три народа истог корена. Срби, Хрвати и током турске власти њихови исламизирани некадашњи припадници који се сада називају Бошњацима, истог су, јужнословенског корена. Говоре идентичним језиком а модерне националне разлике међу њима произашле су из верских подела. У питању су тзв. етно-конфесионалне групе. Припадници сродних словенских племена која су настанила БиХ у 5-6. веку, постепено су се прегруписала по верским критеријумима и на тим основама развили модерну националну свест. Међутим, услед тога тј. услед чињенице да су се због верских подела које су прерасле у националне неретко делиле чак и породице – етничка слика БиХ је пред рат подсећала на леопардову кожу. Десетине па и стотине релативно малих територијалних области са овом или оном националном већином биле су измешане, односно није било већих етнички хомогених целина (иако су у неким деловима БиХ ипак преовлађивали припадници неког од њених народа).
Што се тиче Украјине и она је, на нешто другачијим основама, такође потпуно хетерогена. Источнословенски народ Украјине има исте корене, а дуго је имао и јединствен сверуски идентитет заснован на наслеђу Кијевске Русије. Услед вековног присуства страних окупационих сила – Пољске, Аустрије, Угарске, Литваније – тј. дуготрајне одвојености Украјине или како се вековима она другачије звала Мале Русије, од источних руских земаља окупљених око Москве, постепено су настајале језичке, верске и националне разлике. Ипак, као и у БиХ ради се о малим разликама и идентитетском преклапању.
Украјину карактерише подела становништва истог корена на велике сегменте оних који говоре руски и украјински језик, на оне који припадају једној канонској и неколицини неканонских православних цркава или су пак од краја 16. века прихватили грко-католичанство (задржали су православну форму али су прихватили унију са Римом). При томе језичке, националне и верске поделе нису потпуно подударне. Неки Украјинци говоре руски а неки украјински језик, неки људи чији родитељи се изјашњавају као Руси за себе кажу да су Украјинци а не знану ни реч украјинског, припадници свих православних цркава се налазе и међу онима који тврде да немају ништа заједничко са Русима, и међу онима који су свесни својих руских корена.
Упрошћено, велики део становника Украјине, без обзира да ли се декларишу као Руси или Украјинци, имају комплексан национални идентитет. Многи Украјинци свесни су да у ширем смислу припадају сверуском корпусу као што и многи Руси, како у Украјини тако и у Русији, добро знају да су Украјинци, и то без обзира да ли признају своје руско порекло или не, њихова браћа. На то се надовезују све друге, регионалне, верске и језичке поделе. Укратко, Украјина је етнички веома хетерогена земља. Нека врста источнословенске БиХ, коју чини прави етнички и верски мозаик људи истог порекла. Са позитивним али и негативним емотивним потенцијалном који такво стање има.
Зато нам делује да је Дејтонски модел једино одрживо решење за Украјину. Да укратко видимо шта он подразумева. Према Дејтонском мировном споразуму, односно уставном уређењу које је произашло из њега, БиХ је подељена на два ентитета тј. републике. Један део БиХ се назива Република Српска а други Федерација БиХ. РС је у нешто већој мери етнички компактна (мада и ту постоје велике несрпске енклаве) док је Федерација БиХ у већој мери хетерогена. Подела на два ентитета уместо на три, настала је пре свега зато што су САД, Немачка и неке друге западне силе у другој фази рата (1994-1995) успеле да помире БиХ муслимане и Хрвате и направе њихов савез против Срба, како био успостављен баланс у односу на војно надмоћну српску страну. Тако је по линији некадашњих ратних подела повучена граница између две републике. Међутим, у тим оквирима, у оном делу који је био много разноврснији, тј. мешано хрватско-муслимански са деловима у којима и данас Срби чине већину а нашли су се крајем рата под контролом друге стране – успостављена је подела на додатних десет малих федералних јединица названих кантони.
Све у свему БиХ је сложена државна заједница која представља неку врсту мешавине федерације и конфедерације две републике, а једна од њих је и сама класична федерација. То у основним цртама делује као погодан модел за преуређење Украјине. При чему би Донбас имао сличан статус као Република Српска у БиХ, тј. велику самосталност у свим сферама, од безбедности до економије, а остатак Украјине би такође, по критеријумима који би уважавали језичке, верске, регионалне и друге специфичности, био суштински децентрализован. На нивоу централне власти нужно је да се, као и у БиХ, успоставе механизми одлучивања који би онемогућили надгласавање било ког дела сложене државе, тј. у најважнијим питањима до решења би се долазило уз консензус.
Такву политичку структуру Украјине није лако изградити, односно њено функционисање не би увек било идилично, али мислимо да се ради о једином моделу који гарантује трајни мир. Боље је дуго се договарати око појединих решења неко само један дан ратовати. А поготово када је алтернатива разуму и опредељености за толеранцију и мир – дуготрајни крави рат. Важно је да то што пре схвати западно јавно мнење ако већ не желе то да прихвате многи тамошњи политичари, који официјелни Кијев гурају у екстремизам који отежава налажење трајног мировног решења.
Будућност Украјине и Добнаса је у асиметричној али суштинској децентрализацији (кон)федералног типа. На тим основама и уз међународно гарантовану војну неутралност, Украјина може да има позитивну перспективну. Илузија је да ико једнострано у Украјини може да наметне своју вољу. У питању је сувише сложена земља. Када сви релевантни украјински и светски фактори то признају, ствари ће кренути набоље. У противном, још дуго ће се над Украјином налазити страшни облаци рата. Нажалост, многи у свету, поготово далеко од нашег европског континента, имају интерес да буде баш тако. У томе и лежи највећа опасност. Народ Украјине, када би био остављен сам себи, сигурно би релативно брзо, уз подршку Русије и низа других европских земаља, нашао одрживо решење за будућност своје земље. Но, неке велике силе, које стоје иза многих сукоба који бесне широм света, иако много причају о демократији и људским правима, заправо не мисле о добробити других народа.

Излагање др Стевице Деђанског, председника Центра за развој међународне сарадње на Међународном форуму „Донбас: јуче, данас, сутра“ одржаном у Доњецку 11. и 12. маја 2015. године

Sorry, the comment form is closed at this time.