мај 312011
 

Савремени свет се налази у процесу лаганог преласка из монополарног светског система где је доминирала само једна (супер) сила САД – ка мултиполарном, где постоји више великих светских сила, међу којима су САД, гледано појединачно и даље најјаче. У току је заправо процес континуираног слабљење америчке моћи и стално јачање других великих сила, а пре свега земаља БРИК (Кина, Русија, Индија, Бразил). Када је у питању Балкан ти процеси се такође могу сагледати, иако је више фактора утицало да они не буду тако уочљиви и до сада довољно материјализовани.

Мултиполарни светски поредак са демократичнијим односима међу народима и државама, даје и српском народу веће шансе за реализацију својих нерешених националних и државних питања у региону, попут статуса Косова и Метохије и опстанка државности Републике Српске, у односу на досадашњи период диктата, оружаних агресија и притисака које су креирале САД. Америчка политика се у исто време показала као веома мало наклоњена српском народу, па ће повећани уплив других великих сила на Балкану, у складу са преласком монополарног система ка мултиполарном бити и већа могућност Срба. При томе је веома важно, односно предуслов, да сама Србија убрзано изађе из политичке и друштвене кризе која јој је последњих година, између осталог наметана споља. Такође, је изузетно важно да се српски народ, културно обједини, економски повеже и политички сарађује. Црна Гора је имала веома истакнуто место у историји српског народа, и покушај стварања њеног новог, несрпског идентитета последњих година, у складу са општом стратегијом слабљења Српства креираном и наметаном споља, није дао очекиване резултате. У том правцу је веома важно да су резултати последњег пописа становништва, уз све притиске, ипак показали отпорност свеукупног српског бића Црне Горе.

У савременом свету улога НАТО-а није до краја дефинисана, и углавном се остварује у оквиру низа колонијалних крвавих ратова које Вашингтон реализује за своје интересе широм планете. Уласком у НАТО створила би се могућност да и Србија, Црна Гора, Република Српска шаљу своје синове да гину за америчке интересе од Либије, Авганистана, Ирака, предела постсахарске Африке и Кариба данас – до Ирана, Кореје, постсовјетског простора сутра. Посебна је опасност да се у тим ратним авантурама САД-а, НАТО дође у ситуацију затезања односа, па чак и сукоба са Русијом, Украјином, Белорусијом и другим сродним и пријатељским земљама, што по историјском искуству асоцира на периоде када су Турци слали српске одреде да се боре под зидинама Цариграда, или чак међусобно током различитих фаза позног Средњег и током Новог века. У исто време приступањем НАТО пакту Србија и Црна Гора би постале мете осветољубивих терориста свих боја, а пре свега исламских, а у случају сукоба са Русијом, ОДКБ и ШОС-ом, легитимна мета ових сила. Српски народ без обзира на границе где живи, као и сви Црногорци без обзира на тренутно национално и политичко опредељење, имају руски народ и Русију као свог специфичног историјског савезника и пријатеља, па би улазак у НАТО знатно угрозио ову снажну везу заједништва и представљао велику издају и непромишљеност. Јер и по угледу на раније историјске ситуације и наметане пактове, режими и доминације појединих светских сила се мењају, док међусобно повезани духовно и пријатељски, сродни, словенски и православни народи остају, па би у случају изневеравања ове традиције то била тешка историјска мрља на сваки режим и појединца који би се бацио каменом у том правцу.

Због свега тога српски интерес није улазак у НАТО, већ неутралност. Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и у њој Република Српска су чланица Партнерства за мир, а у будућности у постојећем нестабилном међународном поретку, могу одржавати видове сарадње са НАТО-ом, Организацијом за колективну безбедност и сарадњу, зачецима и различитим облицима европских оружаних снага, али је у сваком случају важно да се очува та неутралност.

НАТО и Америку треба респектовати, са њима по низу питања сарађивати, ничим их не изазивати, али чувати своју неутралност и виталне интересе. Важно је успостављати што темељнију сарадњу са оним земљама и народима који су пријатељски према Србима, посебно када је реч о Русији, Украјини, Белорусији и другим земљама обједињеним око ЗНД, Царинског савеза, ОДКБ-а, потом са Кином и другим силама БРИК. Потребно је појачати односе са традиционалном савезницом Француском (где се очекују политичке промене након парламентарних и председничких избора почетком 2012.) и развијати релације партнерства и дугорочног поверења са Немачком, Италијом, Шпанијом и другим силама које су спремне да поштују минимум наших интереса.

У том правцу приступ ЕУ је пожељан, јер око тога постоји консензус у српском и црногорском друштву (наравно без условљавања која би задирала у наше државне интересе), али не и улазак у НАТО, којим доминира Америка и који се није показао као пријатељ српског народа током последње две деценије.

Сарадња и међусобно повезивање српског народа у региону, интерес је и задатак сваког појединца, а посебно интелектуалаца, што се може остваривати, за почетак пре свега на културном плану, где без обзира на све границе, ми егзистирамо као један народ, повезан заједничком историјом, православном црквом, матерњим српским језиком и културом.

др Драган Петровић

 

Sorry, the comment form is closed at this time.