феб 092012
 

Србија и неутралност

 

Декларацијом о војној неутралности Србије, Народна скупштина Републике Србије је 27. децембра 2007. године прогласила неутралност у односу на све постојеће војне савезе.

Неутралност је представљена као најбољи начин за очување интегритета, суверенитета и независности као темеља њеног свеукупног напретка и да се обезбеди достојанствен живот њених грађана.1 Војна неутралност не искључује могућност сарадње са другим земљама у интересу заједничке и опште безбедности и омогућава да Србија развија сопствени систем безбедности у складу са својим националним и државним интересима у циљу стабилног, мирног и демократског развоја Србије.2 Нико не може, нити има право да донесе одлуку о приступању Србије било ком војном савезу без сагласности грађана, који о томе могу донети одлуку искључиво на референдуму.3 Међутим, све чешће се поставља питање да ли је неутралност Србије одржива. Није довољно само прогласити неутралност и тако постати неутралан. Неутралност подразумева да немате војних савезника, да економски будете стабилна држава која ће моћи да одолева свим притисцима споља и, наравно, да поседујете војску која ће моћи да одврати сваког непријатеља од напада и која ће моћи да заштити суверенитет и територијални интегритет државе. Поред свега овога, неутралност мора бити призната од стране других земаља. Најпознатија неутралана земља на свету јесте Швајцарска. Њена неутралност званично је потврђена на Бечком конгресу. Своју неутралност сачувала је и у светским ратовима, промовишући концепт неутралности под оружијем, тј. доктрину заштите сопствене неутралности кроз политику одвраћања потенцијалног агресора од сукоба снагом сопствене војске.4 Сваки мушкарац у Швајцарској обавезан је да 280 дана служи у оружаним снагама Швајцарске, а затим се наредних десет година повремено позива да учествује у војним вежбама.5 На овај начин створен је велики број војника који се могу брзо регрутовати за одбрану своје земље. Оружане снаге Швајцарске располажу и најсавременијим наоружањем које се стално обнавља како би биле у рангу са осталим савременим армијама света. Поред добро опремљене копнене војске, Швајцарска поседује и јаке ваздухопловне снаге. У њеним хангарима налази се преко сто авиона типа Ф16. Све ово чини једну респектабилну војну силу која је способна да одговори и на двострани напад, што значи двоструко већи број војника и двоструко већу војну технику. Поред моћне армије и дуге традиције неутралности, Швајцарска је земља са високоразвијеном економијом, нарочито банкарством, што је чини важним партнером многих великих сила. Када на примеру Швајцарске, као једне по војној неутралности познате земље, сагледамо шта је све потребно да би се та неутралност одржала, а затим сагледамо Србију, да видимо којим аргументима она располаже за очување неутралности, можемо донети следећи закључак: традиција неутралности Србије не постоји. Србија је сама и у оквиру Југославије учествовала у оба светска рата, а пре само дванаест година водила је рат са НАТО алијансом, најмоћнијим војним савезом на свету. У том рату је показала своју немоћ да заштити своје небо због застарелости војне технике којом располаже. Већина те технике наслеђена је од ЈНА која се распала деведесетих година прошлог века и од тада је само мали део обновљен. Војска Србије броји око 28.000 припадника (у број су урачунати и цивили који су запослени у војсци Србије)6, а због укидања војног рока број резерве је драстично смањен. Због лошег стања у економији модернизација већег обима није могућа. Када се све ово узме у обзир, наше војне снаге нису у могућности да заштите земљу и њене грађане и одврате од напада агресора који располаже мало савременијом војном техником. Поред немогућности да повећа свој војни буџет, посрнула економија чини Србију у великој мери економски зависном од великих сила. На све ово се додаје да наша неутралност није схваћена озбиљно у свету, што се може закључити из изјава како НАТО тако и руских званичника којима Балкан представља интересну сферу. Све земље које окружују Србију постале су чланице НАТО-а и природно је да НАТО жели да са учлањењем Србије потпуно овлада Балканом, док Русија, да би заштитила своје интересе на Балкану, жели да пронађе савезника. Из овог упоређивања Србије са Швајцарском видимо да од потребних аргумената за одржање неутралности Србија не поседује ниједан довољно убедљив, што нам говори да ако жели да сачува безбедност своје територије и својих грађана она мора приступити неком од војних савеза.

 

Организација договора о колективној безбедности

 

Организација договора о колективној безбедности је међународна организација настала на простору бившег СССР-а која се базира на војнобезбедносној сарадњи. Организација је формирана у више етапа. Маја 1992. године донет је оснивачки акт Договора о колективној безбедности, а новембра 1995. Договор о колективној безбедности регистрован је у Секретаријату ОУН-а, чиме је добио међународно–правну димензију.

Циљеви организације су јачање мира, међународне, регионалне безбедности и стабилности. Државе чланице примат дају политичким средствима у колективној одбрани независности, територијалног суверенитета и интегритета.7 Организација промовише демократски светски поредак заснован на општепризнатим принципима међународног права.8 Организација ради на принципима поштовања независности, добровољног учешћа, једнакости права и обавеза држава чланица и немешања у унутрашње надлежности држава чланица.9 Што се тиче активности организације, у ,,Уставу споразума о колективној безбедности“ наведено је да ће се државе заједно и у координацији борити против међународног тероризма и екстремизма, нелегалног промета дрога, психоактивних супстанци, оружја, транснационалног организованог криминала, илегалних миграција и других претњи по безбедност држава чланица. Чланице ће међусобним консултацијама ускладити своје политичке ставове о међународним и регионалним безбедносним питањима.10 Чланство у организацији је отворено за сваку државу која дели циљеве и принципе организације и која је спремна да прихвати сва права и обавезе из Устава и других аката организације. У уговору колективне безбедности државе чланице се обавезују да ће се уздржати од употребе или претње силом у међународним односима и да ће све спорове између њих и других држава решити мирним средствима. Државе чланице неће улазити у војне савезе или учествовати у било којој групацији држава, као и у акцијама против других држава чланица.11 Ако је једна држава, чланица организације, изложена агресији од стране било које друге државе или групе држава то ће се сматрати агресијом против свих држава, страна у овом споразуму.12 Државе учеснице у ОДКБ обезбедиће колективну безбедност свим средствима која им стоје на располагању, али приоритет дају мирним. Оне сматрају да је са завршетком Хладног рата завршен сукоб између истока и запада што значајно смањује ризик од новог светског рата. Међутим постоји значајан број проблема између и унутар држава који могу ескалирати у оружане сукобе. Предуслови за то могу бити националне, верске, етничке, економске, територијалне и друге несугласице. За главне опасности од рата сматрају се територијалне претензије држава према својим суседима, ширење нуклеарног и другог оружја за масовно уништење, кршење међународних споразума о ограничавању и смањивању оружаних снага и наоружања, мешање у унутрашње послове држава, политичке уцене и међународни тероризам. Приоритетни правци у превенцији ових опасности по државама чланицама, јесу сарадња са другим државама и међународним организацијама у циљу развијања система колективне безбедности у Европи и Азији, спровођење спораразума о разоружању и контроли разоружања, успостављање и развој равноправног партнерства са НАТО-ом и другим војнополитичким организацијама и регионалним безбедносним структурама у циљу борбе са проблемима изградње мира, одржавање војних снага држава чланица до нивоа који је довољан за одбрану.13 Сврха Организације договора о колективној безбедности јесте да спречи избијање ратова и других сукоба, а у случају да до тога дође, да заштити интересе, територијални интегритет и суверенитет држава чланица. Ово се постиже решавањем међународних и регионалних криза мирним и помирљивим средствима, али и одржавањем одбрамбене способности сваке државе чланице. Колективна безбедност држава заснива се на следећим принципима: недељивост безбедности (агресија против једног члана сматра се агресијом против свих), једнака одговорност чланица, поштовање територијалног интегритета и суверенитета сваке чланице. Одлуке о основним питањима колективне безбедности засноване су на консензусу.14 Стране овог споразума, да би оствариле колективну безбедност, створиће заједничке снаге које ће имати задатак да одбију агресију на било коју државу чланицу, заједнички интегрисани систем противваздушне одбране, учествоваће у мировним мисијама, успоставиће редовне консултације о војној изградњи и обуци војних снага земаља учесница, разрадиће заједничке приступе за довођење трупа у највиши степен борбене готовости, исте методе и облике обуке, постизаће мултилатералне споразуме о коришћењу елемената војне инфраструктуре, воде и ваздушног простора држава чланица, кординисаће планове за развој, производњу, снабдевање и поправку оружја и војне опреме.15 Организацију договора о колективној безбедности државе чланице виде као део система европске безбедности, као и део безбедносног система у Азији.

 

Србија између Организације договора о колективној безбедности и НАТО

 

Србија која је тренутно званично неутрална у односу на све постојеће војне савезе и чија је неутралност, према мом мишљењу, неодржива из разлога које сам раније навео, има пред собом два избора. Први избор је улазак у НАТО, а други је изградња савеза са Руском Федерацијом, а касније можда и прикључење Организацији договора о колективној безбедности. Када се упореде ова два војна савеза, они су наизглед јако слични. У Северноатланском уговору,16 као и у Договору о колективној безбедности пише да ће државе чланице све међународне несугласице решавати мирним путем поштујући начела повеље Уједињених нација. Оба велика савеза се залажу за ширење демократије, и један и други сматрају да, када се изврши агресија на једну њихову чланицу, то значи да је агресија извршена на све чланице. Савези се труде да међу својим чланицама поставе заједничке стандарде у обуци, наоружању и опремању војних снага. За све акције које отпочињу и један и други савез ће тражити одобрење Савета безбедности Уједињених нација. НАТО је основан са сврхом да се заштите земље западне Европе од Совјетског Савеза и његове комунистичке идеологије. После завршетка Хладног рата и распада Совјетског Савеза НАТО је изгубио своју сврху. Међутим, он себи даје нове циљеве и задатке, као што су: борба против тероризма, интервенисање у подручјима у којима постоји опасност за угрожавање светског мира и безбедности. Борба против међународног тероризма и заштита светског мира и безбедности спада у задатке које је себи поставила и Организација договора о колективној безбедности. Гледајући ове сличности, које можемо увидети читајући оснивачке уговоре ова два савеза, можемо рећи да ће Србија осигурати своју безбедност уласком у било који од њих. Међутим, ако сагледамо садашње и прошле догађаје на међународној сцени у које су укључени ова два савеза видећемо да није тако. Начело да се међународне несугласице решавају мирним путем НАТО је често прекршио у пракси решавајући их снагом оружија. Под окриљем изговора борбе за људска права и ширење демократије НАТО је често вршио интервенције против других земаља и отворено се мешао у њихове унутрашње послове што је довело до још веће патње и разарања, за шта као пример имамо Авганистан. Србија би уласком у НАТО морала своју војску морала да шаље да учествује у разним интервенцијама у свету, што би довело до великих губитака живота њених војника јер би, с обзиром на то да не поседује неку већу војну технику, у тим интервенцијама учествовала углавном са пешадијским јединицама. Начело да ће се свака акција спроводити у складу са међународним правом НАТО је прекршио нападом на Савезну Републику Југославију 1999. године без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Најмоћније чланице НАТО-а признале су независност Косова и Метохије, дела територије Републике Србије, на којем су косовски Албанци прогласили независну државу Косово. Уласком у НАТО Србија би изгубила свог најмоћнијег савезника у борби за Косово и Метохију, Руску Федерацију која се отворено противи сваком даљем ширењу НАТО-а. Са друге стране, Организација договора о колективној безбедности није ниједном учествовала у било каквим војним дејствима нити показива намере да ће то чинити, а самим тим све проблеме са којима се суочава решава мирним путем у складу са уставом организације. Уласком у ову организацију Србија не би долазила у ситуацију да учествује у бројним војним интервенцијама широм света. Позиције за одбрану Косова и Метохије би биле ојачане јер би тада иза ње стајао један војни савез. Територијални интегритет и суверенитет Србије обезбеђивале би заједничке војне снаге у чијој изградњи би и сама учествовала. Изградња тих војних снага би за Србију била јефтинија од одржавања војске која би јој била потребна у случају да задржи неутралан статус. Још један доказ да би Србија била добро заштићена под окриљем Организације договора о колективниој безбедности јесте и велики стратешки значај који Србија има за тај савез и Руску Федерацију као најмоћнијег члана тог савеза. Руска спољна политика у Европи може се свести на тежње да се што више смањи утицај САД-а у Европи, које свој утицај шире управо преко НАТО-а. Заустављање ширења НАТО пакта представља најважнији задатак Русије. Ракетни штит је велика претња за руске интересе у том правцу. Да Русија жели да смањи утицај НАТО-а у Европи, а самим ти и САД-а можемо видети на примеру тесних сарадњи са Немачком и Француском и поздрављањем сваког дистанцирања ове две европске силе од САД-а и у мањој мери од Велике Британије. Русија је са Немачком развила сарадњу у трговини са савременим индустријским технологијама у којима заостаје за Западом, док са Француском развија и војну трговину најављујући куповину два носача хеликоптера ,,МИСТРАЛ“. У Русији би се благонаклоно гледало на јачање сваког облика самосталних европских оружаних снага у којима би доминантну улогу имала управо Немачка и Француска.17 С обзиром на то да је Србија једина земља у окружењу која није чланица НАТО-а, она за Руску Федерацију представља веома важан ослонац њеним интересима у овом делу Европе. Примањем Србије у савез Организација договора о колективној безбедности, а наравно самим тим и Русија, задржала би свој утицај на Балкану и спречила потпуну доминацију НАТО-а на овом полуострву. Србија би, дакле, постала једно упориште које би било добро чувано и обезбеђено, а касније можда и део једне шире економске и безбедносне структуре чије формирање је најавио руски председник Дмитриј Медведев и чији ће део постати, ако смем узети себи за право да кажем, и многе државе – садашње чланице ЕУ.

Милан ПРОКОПЉЕВИЋ

(рад је освојио пето место на конкурсу „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ за студенте београдских универзитета у организацији Центра за развој међународне сарадње –http://www.crms.org.rs)


Фусноте

 

1. Члан 1. Декларације о војној неутралности Србије

2. Члан 5. Декларације о војној неутралности Србије

3. Члан 7. декларације о војној неутралности Србије

4. ,, Концепт неутралне државе и случај Србије“ мр Игор Новаковић

5. WWW.CIA FACTBOOK.COM 18.9.2011.

6. WWW.politika.rs ,,Клизави пут војне неутралности” дана 20. 9. 2011.

7. Члан 3. Устава споразума о колективној безбедности, сајт ОДКБ 19.9.2011.

8. Члан 4. Устава споразума о колективној безбедности, сајт ОДКБ 19.9. 2011.

9. Члан 5. Устава споразума о колективној безбедности, сајт ОДКБ 19.9.2011.

10. Чланови 8. и 9. Устава споразума о колективној безбедности, сајт ОДКБ 19.9.2011.

11. Члан 1. Договора колективне безбедности, сајт ОДКБ 20.9.2011.

12. Члан 4. Договора колективне безбедности, сајт ОДКБ 20.9.2011.

13. Концепт колективне безбедности,Основи војне политике земаља учесница , сајт ОДКБ 20.9.2011.

14. Концепт колективне безбедности, Основи колективне безбедности, сајт ОДКБ 20.9.2011.

15. Концепт колективне безбедности, Основни правци њеног оснивања, сајт ОДКБ 20.9.2011.

16. Северноатлански уговор члан 1., сајт НАТО, 21.9.2011.

17. др Драган Петровић, Стратегијски правци спољне политике Русије

 

 

Библиографија

1. Декларација о војној неутралности Србије

2. Концепт неутралне државе и случај Србије, мр Игор Новаковић

3. WWW.CIA FACTBOOK.COM, 18.9.2011

4. www.politika.rs Klizavi put vojne neutralnosti,  20.9.2011.

5. Званични сајт ОДКБ, документи, Устав споразума о колективној безбедности 19.9.2011

6. Званични сајт ОДКБ, Документи, Договор колективне безбедности, 20.9.2011.

7. Званични сајт ОДКБ, Документи, Концепт колективне безбедности, 20.9.2011.

8. Званична интернет презентација НАТО, Северноатлански Уговор,21.9.2011.

9. др Драган Петровић, Стратегијски правци спољне политике Русије

 

 

 

 

 

Sorry, the comment form is closed at this time.