Srbija i NATO

Srbija i NATO

Srbija i NATO

NATO savez sastavljen je od 28 država koje se međusobno razlikuju u mnogim aspektima. Ono što ovom savezu daje verodostojnost jeste to što svaka članica ima jednako pravo jer se odluke donose konsenzusom. „Odluka koja je donesena konsenzusom predstavlja dogovor postignut zajedničkom saglasnošću i podržava ga svaka zemlja članica.“ 1 To bi važilo i za Srbiju ukoliko bi bila članica. Međutim, narušavanje konsenzusa u donošenju odluka i samovoljno povlačenje poteza pojedinih država članica pokazalo se više puta. Najpre ćemo prikazati nekoliko ključnih neslaganja između evropskih partnera:

1) podele u NATO-u oko iračkog pitanja. One su počele kada je američki predsednik Klinton, u pokušaju da pojača pritisak na Bagdad (1997) naišao na nerazumevanje Francuske i u nešto manjem obimu Velike Britanije u Savetu bezbednosti UN;

2) bombardovanje SRJ (1999), gde su uprkos beskompromisnom i militantnom američkom pristupu kosovskom problemu, pojedini evropski saveznici imali rezerve, posebno Italija, Grčka i Nemačka;

3) veto Sjedinjenih Američkih Država u Savetu bezbednosti UN (2002) na produženje mirovne misije BiH. SAD su tada zahtevale izuzeće svojih vojnika i državljana u mirovnim misijama od eventualne odgovornosti pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine;

4) evropsko neslaganje sa američkim planom izgradnje raketnog odbrambenog sistema, sa vojnim angažovanjem SAD-a u Avganistanu (2001), kao i američkim napadom na Irak (2003).2

U svim ovim sporovima neslaganja nisu rešena konsenzusom, već se jasno videla samovolja u postupcima pojedinih članica. Najpre je napad na SAD 11. septembra 2001. godine bio napad na jednu članicu NATO-a, zbog čega se NATO, dva dana kasnije, pozvao na 5. član Vašingtonskog sporazuma, odnosno princip zajedničke odbrane. Dakle, prema ovom članu napad na jednu članicu smatra se napadom na sve. Ovaj događaj bio je povod za borbu NATO-a protiv terorizma. Međutim, treba naglasiti da su se SAD najviše angažovale u napadu na Avganistan. „Unilateralno američko istupanje otvorilo je pitanje (unutar NATO-a ili i izvan organizacije) ispravnosti američkog načina borbe protiv terorizma i razloga američkog neprihvatanja stavova svojih evropskih saveznika.“3 I posle dugoročne upotrebe sile nije uništena teroristička organizacija Al Kaida, nisu otkrivena njena skloništa ni lider Bin Laden, a stradalo je mnogo civila. Posle Avganistana SAD su i dalje pokazivale sklonost ka unilateralnim vojnim akcijama što je dovelo do velikih nesuglasica prilikom napada na Irak. Obrazloženje za napad bilo je da „Irak proizvodi nuklearno oružje, tj. da pokušava da obnovi zabranjene programe naoružanja i podržava teroriste.“4 Došlo je do podeljenosti unutar organizacije. Nemačka, Francuska i Belgija su bile protiv napada na Irak. „One, Nemačka i Francuska, želele su da budu konsultovane o mogućem napadu na Irak, a ne da po okončanju rata Sjedinjene Države od njih očekuju finansijske i ljudske resurse u posleratnoj obnovi Iraka. Slična podela uloga bila je i u prethodnim sukobima Sjedinjene Američke Države u određenoj kriznoj situaciji vojno deluju, EU pruža finansijsku pomoć za posleratnu obnovu, a UN pružaju humanitarnu pomoć. Zato su Francuska i Nemačka smatrale da ključnu ulogu u Iraku treba da imaju UN.“5 Dakle, ovde se može videti samovoljno preuzimanje akcija SAD-a unutar organizacije. Izvršeni napad na Irak nije bio legalan, kao ni napad na SRJ. Iako je Velika Britanija nastojala da se izbori za rezoluciju Saveta bezbednosti UN koja bi dozvolila napad na Irak, do toga nije došlo. Britanski premijer Toni Bler je odlučio da podrži SAD u napadu na Irak, iako Savet bezbednosti UN to nije odobrio. Time ne samo da je NATO ilegalno nastupio već je i prekršio član 1. Vašingtonskog sporazuma u kome piše: „potpisnice se obavezuju, kako je navedeno u Povelji Ujedinjenih nacija, da će bilo kakve međunarodne nesuglasice, u koje bi mogle biti uključene, rešavati mirnim putem, na način koji ne ugrožava međunarodni mir, bezbednost i pravdu, i da će se u svojim međunarodnim odnosima uzdržati od pretnje silom ili upotrebe sile na bilo koji način koji nije u skladu s namerama Ujedinjenih nacija.“6 Dakle, može se videti da su u nekoliko navrata ekonomski moćnije članice delovale čak i kada preduzimanje intervencije nije bilo legalno. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da ponovo takve poduhvate, koji nisu u skladu sa međunarodnim pravom, neće preduzimati pojedine države saveza. To bi značilo da Srbija, kao nedovoljno razvijena u odnosu na ostale NATO zemlje, ne bi imala toliko uticaja u odlučivanju, a svakako bi učestvovala u takvim operacijama. Kako NATO nije nastupao jednoglasno i uz saglasnost svih članica u ratu u Avganistanu i Iraku došlo se do zaključka da je konsenzus unutar organizacije nemoguć. Zato su stratezi NATO-a lansirali pojam „koalicije voljnih“ za novi vek i za akcije posle 2000. godine. „To znači da od sada sve akcije NATO-a funkcionišu po principu slobodnog izbora država članica, tj. koalicija volja, i nijedna akcija više ne mora da mobiliše sve članice. Nijedna akcija NATO-a više ne zahteva jednoglasnost.“7 Ovo može biti shvaćeno i pozitivno i negativno. Pozitivno je to što države članice neće morati da učestvuju u akcijama u kojima ne žele. Negativna strana ovoga jeste lakše preuzimanje intervencija i ratovanja jer nije više potreban konsenzus. Mada, i pre formiranja „koalicije voljnih“, kada je za bilo koji poduhvat NATO-a bio potreban konsenzus, često su se akcije izvršavale i bez saglasnosti svih što pokazuju prethodni primeri. Dakle, iz ovoga se može videti da u NATO-u ni pre uvođenja „koalicije voljnih“, a nakon toga i otvoreno, nema jednoglasnosti svih, nema učešća svih, već angažovanje država članica po određenom pitanju.

Dokaz da u NATO-u ne postoje konsenzus i jednakost jeste primer sa dostavljanjem obaveštajnih podataka svim članicama jer partnerstvo mora da podrazumeva jednaku elementarnu informisanost svih članica. Tokom bombardovanja SRJ (1999) došlo je do oticanja poverljivih informacija o ciljevima napada i njihovim šiframa zbog čega je smanjen broj lica koja su imala pristup spisku, „uz američku odluku da će poslove koji iziskuju visok nivo ozbiljnosti ubuduće obavljati sami bez NATO-a.“8

Nejednakost unutar organizacije se ogleda i u uticaju oko pitanja primanja novih članica. To najbolje pokazuje primer Bugarske i Rumunije koje su primljene u savez iako je stepen njihove pripremljenosti bio na niskom nivou. Zanimljivi su razlozi koji su presudili u prijemu.

„Obe su primljene uz insistiranje i američku pomoć radi zaštite i očuvanja prostora Crnog mora od prodora islamskog terorizma i zbog spremnosti da svoju teritoriju ustupe kao logističku podršku američkim snagama uoči i tokom američkog napada na Irak. Dodatno, Rumunija je potpisala bilateralni sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama o izuzeću američkih vojnika u mirovnim misijama od jurisdikcije domaćih sudova u trenitku kada su taj zahtev odbili Evropljani i Kanada.“9

Iz svega ovoga se može zaključiti da organizacija ne funkcioniše na principu konsenzusa i da nema jednakosti među članicama. Ulaskom u takvu organizaciju Srbija sigurno ne bi imala povoljniji položaj jer u ekonomskom, vojnom i drugim aspektima ne može da parira ostalim uticajnijim državama članicama. Naravno, treba uzeti u obzir da su upravo te države koje su samovoljno povlačile poteze ujedno bile najuticajnije u savezu, pre svega zbog same njihove moći u svim aspektima, naročito vojnom, a potom zbog ulaganja u samu organizaciju.

Jedan od glavnih argumenata onih koji se zalažu za ulazak Srbije u NATO jeste da bi ulazak u ovu organizaciju osigurao Srbiji bezbednost i stabilnost na ovom području s obzirom na to da ona ima bitnu ulogu u ovom regionu. Smatra se da bi bila ugrožena njena bezbednost jer su gotovo sve zemlje oko nje članice saveza. Tada bi postojala moguća opasnost od napada. „Kakve to ima veze što su svi oko nas u NATO-u? Ili je možda reč o jednoj klasičnoj uceni da mi moramo da pristupimo njima da nas oni ne bi ponovo napali. To onda nije dobrovoljno učlanjenje, već ucena. To uopšte nije demokratski način. Da li je to isti princip kao 1941. godine kada je Hitler poručio da ako ne pristupimo Trojnom paktu bićemo napadnuti­?“ 10 Ovakav način posmatranja podrazumeva sagledavanje u jednom smeru jer se argumentuje da Srbija može biti napadnuta jer je okružena NATO članicama. Gledano sa druge strane, ukoliko Srbija postane članica NATO-a to znači da je zemlja članica NATO prirodna meta protivnika NATO-a. Za Srbiju bi to značilo da bi bila moguća meta i Rusiji, s obzirom na to da je ona jedina jača nuklearna sila u Evropi koja se može meriti sa NATO-om. „Putem satelita NATO i Rusija jedni druge kontrolišu, pa se tako svaki prelet aviona ili kretanje ratnih brodova prati satelitima i radarima. Ukoliko se registruje približavanje vojnih kontingenata jedne sile prema drugoj, bilo da je reč o NATO-u ili Rusiji, vojne odluke se donose brzo. Tu je reč o minutima. Odluke o sukobu takve vrste, što je eventualni rat, donose se za nekoliko minuta, jer se nema vremena da se razmišlja otkud se nečiji avion ili brod primakao granici jedne suverene države. Odluka o ulasku u NATO podrazumeva da je ta nova država članica izložena potencijalnim udarima protivnika tog pakta.“11 To, dakle, znači da, pored toga što bi bila izložena mogućem napadu Rusije, postoji mogućnost napada od muslimanskih zemalja, kao i različitih terorističkih grupa. Kada se govori o bezbednosti, postavlja se još jedno pitanje. Kako je moguće govoriti o bezbednosti ako se zna da NATO raspoređuje nuklearne bombe na teritoriji zemlje članice jer ona praktično predstavlja bazu? „Nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol, koji je uveo Francusku u NATO, isto je tako izveo iz te svetske organizacije kada je saznao šta su mu Amerikanci smestili. Naime, otkrio je da su Amerikanci preko NATO-a držali atomske bombe skladištene u francuskoj koliniji Maroku, što je otkriveno početkom šezdesetih godina. Ako imamo situaciju da u Srbiji potpisuju sporazume poput SOFA sporazuma mimo znanja Vlade i parlamenta, koja je nama garancija da sutra NATO neće da rasporedi nekoliko atomskih bombi na čuvanje u Srbiji. Pri tom, neće nam dozvoliti ni da kontrolišemo šta sve NATO drži u svojim bazama, pa samim tim nećemo ni znati koliko se atomskih bombi drži u tim bazama.“12 Kako znamo da nam neće dozvoliti? Srbija je potpisala Sporazum o bezbednosti informacija sa NATO-om koji, pored toga što porazumeva konsultacije o političkim i bezbednosnim pitanjima, takođe predstavlja razmenu osetljivih i poverljivih informacija između njih u onom stepenu koji odredi strana od koje informacije potiču. Dakle, ovaj sporazum legalizuje protok informacija koji NATO dobija od srpskih službi bezbednosti. Takođe, Kancelarija za vezu NATO-a koja je u Beogradu stacionirana decembra 2006. godine, u samoj zgradi ministarstva odbrane, ovim sporazumom dobija legitimitet i legalitet za svoje aktivnosti.13 Nakon ovih izmena predaja poverljivih informacija, zbog koje je nekadašnji general i potpredsednik Vlade Momčilo Perišić uhapšen marta 2002, ovim sporazumom je legalizovana.

Smatra se da će ulazak u NATO omogućiti stabilnost u regionu jer se članice međusobno ne napadaju. Svaki vojni savez, pa samim tim i NATO, ima tri glavna cilja: zajednička odbrana u slučaju napada, pakt o međusobnom nenapadanju i kolektivna komandna struktura. „U septembru 2007. godine norveška TV stanica NRK objavila je izvode iz tajnog dokumenta načelnika Generalštaba generala Sverea Disena, koji strahuje da bi u slučaju ozbiljnog sukoba sa Rusijom NATO ostavio Norvešku na cedilu. Češka i Poljska su svoje sumnje u solidarnost NATO-a podigle gotovo na nivo zvanične doktrine. Pre tri godine je češki ministar spoljnih poslova Karel Švarcenberg izjavio da član 5. statuta NATO o međusobnoj pomoći u slučaju rata više ne odgovara rizicima i pretnjama XXI veka.“14 Iz ovoga se vidi da ipak članstvo u savezu ne garantuje sigurnost i stabilnost jer će svaka članica, pa samim tim i Srbija, steći nove neprijatelje a da pri tom nema sigurnu zaštitu NATO-a, što se vidi iz izjava članica.

Da bi postala članica NATO-a Srbija mora rešiti problem Kosova i Metohije jer savez ne želi članice sa nestabilnom političkom situacijom. „Da bi postale članice NATO-a, Mađarska i Rumunija prethodno su morale da se pismenim putem obavežu kako će međusobni spor oko Transilvanije u Rumuniji, gde živi brojna mađarska nacionalna zajednica, rešavati isključivo diplomatsko-mirnim putem.“ 15 Činjenica je da je NATO-u stalo da Beograd prizna Kosovo i da konačni legitimitet Prištini s obzirom na to da je većina članica priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Ukoliko bi Srbija ušla u ovaj savez morala bi da se odrekne dela teritorije.

Srpska vojska, u odnosu na nekadašnji broj, trenutno broji oko 40.000. Da bi zadržala svoj status neutralnosti i u slučaju napada procenjuje se da treba da ima dva ili tri puta veću vojsku. Pored toga mora da ide u korak sa svetom i modernizacija je neophodan proces. Zagovornici pristupanja NATO savezu smatraju da će se ulaganja povećati i da će vojna industrija napredovati. „Nije tačno da će doći do procvata industrije ulaskom u NATO. To najbolje potvrđuje primer Poljske, gde je po ulasku te države u NATO propala vojna industrija.“16 Takođe se moraju uzeti u obzir troškovi članstva. „To je malo poznato, ali sve zemlje u NATO-u plaćaju milionsku članarinu. Hrvatska mora da plati više od četiri miliona evra. Takođe, obavezno je učestvovanje vojske u mirovnim misijama. Tako, na primer, Hrvatska za tu stavku treba da plati 70 miliona evra.“17 Najskuplja stavka je prilagođavanje tehnike i naoružanja NATO standardima: „poznato je da je 90 odsto našeg naoružanja sa istoka, uglavnom iz bivšeg SSSR-a. Dakle, da bismo ušli u NATO morali bismo da kupujemo tenkove, avione, sisteme telekomunikacije, a to košta.“18 Članstvo podrazumeva slanje vojnika u mirovne misije. Te mirovne misije nekada mogu predstavljati interese pojedinih članica saveza. Već je naveden primer Avganistana u kome se jasno videlo da su najveći interes imale SAD. „Jedna po jedna zemlja beži iz Avganistana. Kanađani su već najavili odlazak 2011. godine. Sada se i Nemci i Holanđani kolebaju. Jasno je da je Avganistan za NATO izgubljeni rat, jer u Avganistanu i u zemljama oko Avganistana je puno zainteresovanih strana da NATO izgubi rat.“19 Iz ovoga se vidi da Srbija nema koristi od učešća u ovome.

Srbija kao suverena zemlja ima pravo da brani svoje nacionalne interese i procenjuje kakvu bi korist imala od članstva u bilo kojoj organizaciji. Ona može da ide u korak sa NATO-om u opremanju vojske, ali iz pokazanih primera u članstvu nema nekih koristi zbog kojih bi trebalo da pristupi. Zadržavanjem neutralnosti ne postaje ničiji neprijatelj niti meta potencijalnog napada, i otvara joj se mogućnost saradnje sa svima.

 

Milena TASKOV

 

(rad je osvojio drugo mesto na konkursu „Evropa 2020. – izazovi koji očekuju Srbiju“ za studente beogradskih univerziteta u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje –http://www.crms.org.rs)

 

Fusnote

 

1. (2009) Priručnik za NATO, Forum za bezbednost i demokratiju, Beograd, str. 41

2. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 391-392

3. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 389

4. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 393

5. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 395

6. (2009) Priručnik za NATO, Forum za bezbednost i demokratiju, Beograd, str. 369

7. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 398

8. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 409

9. Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 408

10. Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO- Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

11. Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO- Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

12. Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO- Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

13. Fond Slobodan Jovanović, NATO razara bezbednost Srbije, Ivan Ninić, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/09/ivanninicnatorazarabezbednostsrbije/?lang=lat

14. Politika onlajn, NATO, BATO I CIPELE, Miroslav Lazanski,

http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/NATOBATOICIPELE.lt.html

15. Politika onlajn, Vojna karta Srbije, Miroslav Lazanski, http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/t40992.lt.html

16. Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO- Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

17. Presonlajn, Vojna neutralnost Srbije neodrživa: Srbija u NATO obruču, B. Bojić http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

18. Presonlajn, Vojna neutralnost Srbije neodrživa: Srbija u NATO obruču, B. Bojić, http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

19. Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO – Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

 

LITERATURA

 

(2009) Priručnik za NATO, Forum za bezbednost i demokratiju, Beograd

Simić, J. Nato pred izazovima XXI veka. Rasprave i članci, br. 4 (oktobar 2009) str. 387- 426

Politika onlajn, Vojna karta Srbije, Miroslav Lazanski, http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/t40992.lt.html

Fond Slobodan Jovanović, NATO razara bezbednost Srbije, Ivan Ninić, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/09/ivanninicnatorazarabezbednostsrbije/?lang=lat

Presonlajn, Vojna neutralnost Srbije neodrživa: Srbija u NATO obruču, B. Bojić, http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

Fond Slobodan Jovanović, Srbija i NATO- Čekajući srpskog De Gola, Miroslav Lazanski, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslav-lazanski-srbija-i-nato-cekajuci-srpskog-de-gola/?lang=lat

 

 

Unesite reč za pretragu