дец 242011
 

НАТО савез састављен је од 28 држава које се међусобно разликују у многим аспектима. Оно што овом савезу даје веродостојност јесте то што свака чланица има једнако право јер се одлуке доносе консензусом. „Одлука која је донесена консензусом представља договор постигнут заједничком сагласношћу и подржава га свака земља чланица.“ 1 То би важило и за Србију уколико би била чланица. Међутим, нарушавање консензуса у доношењу одлука и самовољно повлачење потеза појединих држава чланица показало се више пута. Најпре ћемо приказати неколико кључних неслагања између европских партнера:

1) поделе у НАТО-у око ирачког питања. Оне су почеле када је амерички председник Клинтон, у покушају да појача притисак на Багдад (1997) наишао на неразумевање Француске и у нешто мањем обиму Велике Британије у Савету безбедности УН;

2) бомбардовање СРЈ (1999), где су упркос бескомпромисном и милитантном америчком приступу косовском проблему, поједини европски савезници имали резерве, посебно Италија, Грчка и Немачка;

3) вето Сједињених Америчких Држава у Савету безбедности УН (2002) на продужење мировне мисије БиХ. САД су тада захтевале изузеће својих војника и држављана у мировним мисијама од евентуалне одговорности пред Међународним трибуналом за ратне злочине;

4) европско неслагање са америчким планом изградње ракетног одбрамбеног система, са војним ангажовањем САД-а у Авганистану (2001), као и америчким нападом на Ирак (2003).2

У свим овим споровима неслагања нису решена консензусом, већ се јасно видела самовоља у поступцима појединих чланица. Најпре је напад на САД 11. септембра 2001. године био напад на једну чланицу НАТО-а, због чега се НАТО, два дана касније, позвао на 5. члан Вашингтонског споразума, односно принцип заједничке одбране. Дакле, према овом члану напад на једну чланицу сматра се нападом на све. Овај догађај био је повод за борбу НАТО-а против тероризма. Међутим, треба нагласити да су се САД највише ангажовале у нападу на Авганистан. „Унилатерално америчко иступање отворило је питање (унутар НАТО-а или и изван организације) исправности америчког начина борбе против тероризма и разлога америчког неприхватања ставова својих европских савезника.“3 И после дугорочне употребе силе није уништена терористичка организација Ал Каида, нису откривена њена склоништа ни лидер Бин Ладен, а страдало је много цивила. После Авганистана САД су и даље показивале склоност ка унилатералним војним акцијама што је довело до великих несугласица приликом напада на Ирак. Образложење за напад било је да „Ирак производи нуклеарно оружје, тј. да покушава да обнови забрањене програме наоружања и подржава терористе.“4 Дошло је до подељености унутар организације. Немачка, Француска и Белгија су биле против напада на Ирак. „Оне, Немачка и Француска, желеле су да буду консултоване о могућем нападу на Ирак, а не да по окончању рата Сједињене Државе од њих очекују финансијске и људске ресурсе у послератној обнови Ирака. Слична подела улога била је и у претходним сукобима Сједињене Америчке Државе у одређеној кризној ситуацији војно делују, ЕУ пружа финансијску помоћ за послератну обнову, а УН пружају хуманитарну помоћ. Зато су Француска и Немачка сматрале да кључну улогу у Ираку треба да имају УН.“5 Дакле, овде се може видети самовољно преузимање акција САД-а унутар организације. Извршени напад на Ирак није био легалан, као ни напад на СРЈ. Иако је Велика Британија настојала да се избори за резолуцију Савета безбедности УН која би дозволила напад на Ирак, до тога није дошло. Британски премијер Тони Блер је одлучио да подржи САД у нападу на Ирак, иако Савет безбедности УН то није одобрио. Тиме не само да је НАТО илегално наступио већ је и прекршио члан 1. Вашингтонског споразума у коме пише: „потписнице се обавезују, како је наведено у Повељи Уједињених нација, да ће било какве међународне несугласице, у које би могле бити укључене, решавати мирним путем, на начин који не угрожава међународни мир, безбедност и правду, и да ће се у својим међународним односима уздржати од претње силом или употребе силе на било који начин који није у складу с намерама Уједињених нација.“6 Дакле, може се видети да су у неколико наврата економски моћније чланице деловале чак и када предузимање интервенције није било легално. Не можемо са сигурношћу тврдити да поново такве подухвате, који нису у складу са међународним правом, неће предузимати поједине државе савеза. То би значило да Србија, као недовољно развијена у односу на остале НАТО земље, не би имала толико утицаја у одлучивању, а свакако би учествовала у таквим операцијама. Како НАТО није наступао једногласно и уз сагласност свих чланица у рату у Авганистану и Ираку дошло се до закључка да је консензус унутар организације немогућ. Зато су стратези НАТО-а лансирали појам „коалиције вољних“ за нови век и за акције после 2000. године. „То значи да од сада све акције НАТО-а функционишу по принципу слободног избора држава чланица, тј. коалиција воља, и ниједна акција више не мора да мобилише све чланице. Ниједна акција НАТО-а више не захтева једногласност.“7 Ово може бити схваћено и позитивно и негативно. Позитивно је то што државе чланице неће морати да учествују у акцијама у којима не желе. Негативна страна овога јесте лакше преузимање интервенција и ратовања јер није више потребан консензус. Мада, и пре формирања „коалиције вољних“, када је за било који подухват НАТО-а био потребан консензус, често су се акције извршавале и без сагласности свих што показују претходни примери. Дакле, из овога се може видети да у НАТО-у ни пре увођења „коалиције вољних“, а након тога и отворено, нема једногласности свих, нема учешћа свих, већ ангажовање држава чланица по одређеном питању.

Доказ да у НАТО-у не постоје консензус и једнакост јесте пример са достављањем обавештајних података свим чланицама јер партнерство мора да подразумева једнаку елементарну информисаност свих чланица. Током бомбардовања СРЈ (1999) дошло је до отицања поверљивих информација о циљевима напада и њиховим шифрама због чега је смањен број лица која су имала приступ списку, „уз америчку одлуку да ће послове који изискују висок ниво озбиљности убудуће обављати сами без НАТО-а.“8

Неједнакост унутар организације се огледа и у утицају око питања примања нових чланица. То најбоље показује пример Бугарске и Румуније које су примљене у савез иако је степен њихове припремљености био на ниском нивоу. Занимљиви су разлози који су пресудили у пријему.

„Обе су примљене уз инсистирање и америчку помоћ ради заштите и очувања простора Црног мора од продора исламског тероризма и због спремности да своју територију уступе као логистичку подршку америчким снагама уочи и током америчког напада на Ирак. Додатно, Румунија је потписала билатерални споразум са Сједињеним Америчким Државама о изузећу америчких војника у мировним мисијама од јурисдикције домаћих судова у тренитку када су тај захтев одбили Европљани и Канада.“9

Из свега овога се може закључити да организација не функционише на принципу консензуса и да нема једнакости међу чланицама. Уласком у такву организацију Србија сигурно не би имала повољнији положај јер у економском, војном и другим аспектима не може да парира осталим утицајнијим државама чланицама. Наравно, треба узети у обзир да су управо те државе које су самовољно повлачиле потезе уједно биле најутицајније у савезу, пре свега због саме њихове моћи у свим аспектима, нарочито војном, а потом због улагања у саму организацију.

Један од главних аргумената оних који се залажу за улазак Србије у НАТО јесте да би улазак у ову организацију осигурао Србији безбедност и стабилност на овом подручју с обзиром на то да она има битну улогу у овом региону. Сматра се да би била угрожена њена безбедност јер су готово све земље око ње чланице савеза. Тада би постојала могућа опасност од напада. „Какве то има везе што су сви око нас у НАТО-у? Или је можда реч о једној класичној уцени да ми морамо да приступимо њима да нас они не би поново напали. То онда није добровољно учлањење, већ уцена. То уопште није демократски начин. Да ли је то исти принцип као 1941. године када је Хитлер поручио да ако не приступимо Тројном пакту бићемо нападнути­?“ 10 Овакав начин посматрања подразумева сагледавање у једном смеру јер се аргументује да Србија може бити нападнута јер је окружена НАТО чланицама. Гледано са друге стране, уколико Србија постане чланица НАТО-а то значи да је земља чланица НАТО природна мета противника НАТО-а. За Србију би то значило да би била могућа мета и Русији, с обзиром на то да је она једина јача нуклеарна сила у Европи која се може мерити са НАТО-ом. „Путем сателита НАТО и Русија једни друге контролишу, па се тако сваки прелет авиона или кретање ратних бродова прати сателитима и радарима. Уколико се региструје приближавање војних контингената једне силе према другој, било да је реч о НАТО-у или Русији, војне одлуке се доносе брзо. Ту је реч о минутима. Одлуке о сукобу такве врсте, што је евентуални рат, доносе се за неколико минута, јер се нема времена да се размишља откуд се нечији авион или брод примакао граници једне суверене државе. Одлука о уласку у НАТО подразумева да је та нова држава чланица изложена потенцијалним ударима противника тог пакта.“11 То, дакле, значи да, поред тога што би била изложена могућем нападу Русије, постоји могућност напада од муслиманских земаља, као и различитих терористичких група. Када се говори о безбедности, поставља се још једно питање. Како је могуће говорити о безбедности ако се зна да НАТО распоређује нуклеарне бомбе на територији земље чланице јер она практично представља базу? „Некадашњи француски председник Шарл де Гол, који је увео Француску у НАТО, исто је тако извео из те светске организације када је сазнао шта су му Американци сместили. Наиме, открио је да су Американци преко НАТО-а држали атомске бомбе складиштене у француској колинији Мароку, што је откривено почетком шездесетих година. Ако имамо ситуацију да у Србији потписују споразуме попут СОФА споразума мимо знања Владе и парламента, која је нама гаранција да сутра НАТО неће да распореди неколико атомских бомби на чување у Србији. При том, неће нам дозволити ни да контролишемо шта све НАТО држи у својим базама, па самим тим нећемо ни знати колико се атомских бомби држи у тим базама.“12 Како знамо да нам неће дозволити? Србија је потписала Споразум о безбедности информација са НАТО-ом који, поред тога што поразумева консултације о политичким и безбедносним питањима, такође представља размену осетљивих и поверљивих информација између њих у оном степену који одреди страна од које информације потичу. Дакле, овај споразум легализује проток информација који НАТО добија од српских служби безбедности. Такође, Канцеларија за везу НАТО-а која је у Београду стационирана децембра 2006. године, у самој згради министарства одбране, овим споразумом добија легитимитет и легалитет за своје активности.13 Након ових измена предаја поверљивих информација, због које је некадашњи генерал и потпредседник Владе Момчило Перишић ухапшен марта 2002, овим споразумом је легализована.

Сматра се да ће улазак у НАТО омогућити стабилност у региону јер се чланице међусобно не нападају. Сваки војни савез, па самим тим и НАТО, има три главна циља: заједничка одбрана у случају напада, пакт о међусобном ненападању и колективна командна структура. „У септембру 2007. године норвешка ТВ станица НРК објавила је изводе из тајног документа начелника Генералштаба генерала Свереа Дисена, који страхује да би у случају озбиљног сукоба са Русијом НАТО оставио Норвешку на цедилу. Чешка и Пољска су своје сумње у солидарност НАТО-а подигле готово на ниво званичне доктрине. Пре три године је чешки министар спољних послова Карел Шварценберг изјавио да члан 5. статута НАТО о међусобној помоћи у случају рата више не одговара ризицима и претњама XXI века.“14 Из овога се види да ипак чланство у савезу не гарантује сигурност и стабилност јер ће свака чланица, па самим тим и Србија, стећи нове непријатеље а да при том нема сигурну заштиту НАТО-а, што се види из изјава чланица.

Да би постала чланица НАТО-а Србија мора решити проблем Косова и Метохије јер савез не жели чланице са нестабилном политичком ситуацијом. „Да би постале чланице НАТО-а, Мађарска и Румунија претходно су морале да се писменим путем обавежу како ће међусобни спор око Трансилваније у Румунији, где живи бројна мађарска национална заједница, решавати искључиво дипломатско-мирним путем.“ 15 Чињеница је да је НАТО-у стало да Београд призна Косово и да коначни легитимитет Приштини с обзиром на то да је већина чланица признала независност Косова и Метохије. Уколико би Србија ушла у овај савез морала би да се одрекне дела територије.

Српска војска, у односу на некадашњи број, тренутно броји око 40.000. Да би задржала свој статус неутралности и у случају напада процењује се да треба да има два или три пута већу војску. Поред тога мора да иде у корак са светом и модернизација је неопходан процес. Заговорници приступања НАТО савезу сматрају да ће се улагања повећати и да ће војна индустрија напредовати. „Није тачно да ће доћи до процвата индустрије уласком у НАТО. То најбоље потврђује пример Пољске, где је по уласку те државе у НАТО пропала војна индустрија.“16 Такође се морају узети у обзир трошкови чланства. „То је мало познато, али све земље у НАТО-у плаћају милионску чланарину. Хрватска мора да плати више од четири милиона евра. Такође, обавезно је учествовање војске у мировним мисијама. Тако, на пример, Хрватска за ту ставку треба да плати 70 милиона евра.“17 Најскупља ставка је прилагођавање технике и наоружања НАТО стандардима: „познато је да је 90 одсто нашег наоружања са истока, углавном из бившег СССР-а. Дакле, да бисмо ушли у НАТО морали бисмо да купујемо тенкове, авионе, системе телекомуникације, а то кошта.“18 Чланство подразумева слање војника у мировне мисије. Те мировне мисије некада могу представљати интересе појединих чланица савеза. Већ је наведен пример Авганистана у коме се јасно видело да су највећи интерес имале САД. „Једна по једна земља бежи из Авганистана. Канађани су већ најавили одлазак 2011. године. Сада се и Немци и Холанђани колебају. Јасно је да је Авганистан за НАТО изгубљени рат, јер у Авганистану и у земљама око Авганистана је пуно заинтересованих страна да НАТО изгуби рат.“19 Из овога се види да Србија нема користи од учешћа у овоме.

Србија као суверена земља има право да брани своје националне интересе и процењује какву би корист имала од чланства у било којој организацији. Она може да иде у корак са НАТО-ом у опремању војске, али из показаних примера у чланству нема неких користи због којих би требало да приступи. Задржавањем неутралности не постаје ничији непријатељ нити мета потенцијалног напада, и отвара јој се могућност сарадње са свима.

 

Милена ТАСКОВ

(рад је освојио друго место на конкурсу „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ за студенте београдских универзитета у организацији Центра за развој међународне сарадње –http://www.crms.org.rs)

 

Фусноте

 

1. (2009) Приручник за НАТО, Форум за безбедност и демократију, Београд, стр. 41

2. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 391-392

3. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 389

4. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 393

5. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 395

6. (2009) Приручник за НАТО, Форум за безбедност и демократију, Београд, стр. 369

7. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 398

8. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 409

9. Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 408

10. Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО- Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

11. Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО- Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

12. Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО- Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

13. Фонд Слободан Јовановић, НАТО разара безбедност Србије, Иван Нинић, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/09/ivanninicnatorazarabezbednostsrbije/?lang=lat

14. Политика онлајн, НАТО, БАТО И ЦИПЕЛЕ, Мирослав Лазански,

http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/NATOBATOICIPELE.lt.html

15. Политика онлајн, Војна карта Србије, Мирослав Лазански, http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/t40992.lt.html

16. Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО- Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

17. Пресонлајн, Војна неутралност Србије неодржива: Србија у НАТО обручу, Б. Бојић http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

18. Пресонлајн, Војна неутралност Србије неодржива: Србија у НАТО обручу, Б. Бојић, http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

19. Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО – Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslavlazanskisrbijainatocekajucisrpskogdegola/?lang=lat

 

ЛИТЕРАТУРА

 

(2009) Приручник за НАТО, Форум за безбедност и демократију, Београд

Симић, Ј. Нато пред изазовима XXI века. Расправе и чланци, бр. 4 (октобар 2009) стр. 387- 426

Политика онлајн, Војна карта Србије, Мирослав Лазански, http://www.politika.rs/pogledi/MiroslavLazanski/t40992.lt.html

Фонд Слободан Јовановић, НАТО разара безбедност Србије, Иван Нинић, http://www.slobodanjovanovic.org/2011/08/09/ivanninicnatorazarabezbednostsrbije/?lang=lat

Пресонлајн, Војна неутралност Србије неодржива: Србија у НАТО обручу, Б. Бојић, http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/62249/Vojna+neutralnost+Srbije+neodr%C5%BEiva%3A+SRBIJA+U+NATO+OBRU%C4%8CU%21.html

Фонд Слободан Јовановић, Србија и НАТО- Чекајући српског Де Гола, Мирослав Лазански, http://www.slobodanjovanovic.org/2010/01/28/miroslav-lazanski-srbija-i-nato-cekajuci-srpskog-de-gola/?lang=lat

 

 

Sorry, the comment form is closed at this time.