феб 052012
 

Објављени чланак В. Путина о националном питању (Владимир Путин. Русија: национално питање. Објављено у листу “Независимаја газета” од 23. јануара 2012. године) — представља догађај без преседана. Са аспекта наше државности то ће имати дугорочне позитивне последице.

Испољавање позитивних осећања и повишена пажња према националним мањинама и малим домородачким народима постали су норма понашања наших власти. И то је, наравно, добро.

Међутим, није добро нешто друго: зашто се према потребама руског народа, према његовим старим бољкама до дан данас односе са демонстративном равнодушношћу? Зар је само признање чињенице да су Руси у Русији државотворни народ, било потребно прихватати са таквим сумњом, а оне који су то говорили оптуживати за екстремизам? Управо зато предлажем да размотримо: шта је подстакло актуелног премијера да обрати пажњу на то питање које је до само пре неколико месеци било табу тема.

Да схватимо овај храбри и неочекивани корак Путина помоћи ће нам две историјске аналогије. Прва се односи на дореволуционарни период: династија Романов је на крају свог царствовања осећала долазећу катастрофу Империје, она је покушала да нађе подршку код руских патриота и конзервативаца, али су им се обратили веома касно и нејасно, а и они су били организационо слаби, подељени и политички беспомоћни. Резултат – Русију је задесила катастрофа.

Други пример – потпуно другачији – овај пут из средине прошлог века. После Хитлеровог напада на СССР, Стаљин је (у разговору са америчким амбасадром), говорећи о херојском супротстављању Црвене армије, смогао снаге да изговори: “Ви мислите да они ратују за нас, за комунисте? Не, они ратују за своју матушку Русију”. И стварно – пропагандна линија политичког и војног руководства СССР за време рата почела је нагло да се “порусује” – одбачена је идеолошка љуштура и отворено се ишло на патриотска осећања руског човека која су пробуђена спољном агресијом.

Враћен је традиционални изглед војне униформе; појавила су се ордења са именима националних хероја: Александра Невског, Михаила Кутузова, Александра Суворова; враћени су историјски називи улицама и трговима у Лењинграду који је био под блокадом – што је јединствен случај за совјетско време; престала је да постоји Трећа интернационала; Руска Црква је изашла из илегале, а свештеници из логора.

И на крају, завршни акорд свему дала је чувена Стаљинова здравица “За руски народ”, изговорена 24. јуна 1945. године, у којој се комунистички вођа захвалио свим народима СССР, у првом реду руском, за то што су у пресудном тренутку за земљу подржали совјетску владу.

Након Другог светског рата није се дуго одржала проруска инерција у политици, тако да је након четрдесет година наступило политичко и културно отуђење руског народа од КПСС, што је довело до тога да Руси више нису стајали иза старих власти. Под влашћу издајника у руководству земље (М. Горбачова, А. Јаковљева, Е. Шевернадзеа) и под притиском етнонационализма периферије совјетска власт се срушила као кула од карата, а СССР се распао по национално-административним пукотинама.

Наравно да аналогије између Николаја Другог и Стаљина нису коректне. Али обратите пажњу на закономерности: у одсудном тренутку за Отаџбину врховна власт Русије се увек обраћа руском народу – главној тврђави и чувару државности Русије.

Поново смо се нашли у сличној ситуацији.

Двадесет и први век, који је почео ратовима и потресима, прети да заиста буде “жесток”: и, не дај Боже, да буде крвав као 20. век.

Недавно сам се вратио у Отаџбину после четворогодишње дипломатске службе као представник Русије при штабу НАТО и још ме не напушта осећај бриге за свет и то где срља.

Амерички функционери се не стиде својих хегемонистичких планова. Почело је ново прекрајање света и борба за ресурсе. Војном интервенцијом се свргавају режими непријатни Западу.

Нови миграциони таласи и пресељења народа из земаља трећег света гуше хришћанску цивилизацију која се налази у најдубљој кризи у свој својој историју. Западну економију, насталу на костима колонијалног света, навиклу на раскошни живот на кредит, или тресе грозница или упада у астенично (беспомоћно) блаженство.

Не треба бити пророк и видети у својој Отаџбини очигледну чињеницу: слаба Русија ће бити следећа жртва полуделог света.

Тај свет поштује само силу, и то не неку “паметну” и “меку”, блудне памети, коју величају наши политиколози, већ баш ону праву, грубу, оружану, физичку силу.

Онај ко има такву силу остаће читав. Онај ко је погубио свој потенцијал у оштрој борби, неминовно ће, у почетку, постати предмет циничних уцена, а затим ће бити сатеран у јарак, силован и опљачкан.

У оваквим околностима неопходно је искористити све снаге за јачање националног јединства које подривају наши непријатељи, за обнову економске и војне моћи Русије, за развој одбрамбеног комплекса, за решавање проблема армије и морнарице, за реанимирање фундаменталне науке и примењених знања. Ми, на крају, морамо да постанемо паметнији, да духовно и физички ојачамо да бисмо се одбранили од претњи нашој безбедности које долазе споља, али и из земље.

Данас политичке протуве, које су за време бандитских ’90-тих биле на власти, поново, пред нашим очима, траже “наставак журке”, покушавају да контролишу уличне демонстрације. Њихов циљ је да испровоцирају грађански рат за наредни “либерални реванш”.

Друштво заиста стење од егоизма и безобразлука руске бирократије, за коју је дошло време да буде добро ишибана за иживљавање над народном и законом. Међутим, они који покушавају да затресу политички брод, не циљају бирократију. Они циљају Путина. А знате зашто? Зато што је Путин данас симбол независности од политике “вашингтонског партијског комитета”, он је једини преостали лидер у Европи кога није прегазио ваљак америчког хегемонизма.

Западна Европа је изгубила шансу да у скорој перспективи добије своје суверени политички идентитет. Чак и такви, провокативни амерички пројекти који слабе америчку безбедност, као што је противракетни штит ЕвроПРО, провлаче се кроз бриселске кабинете без буке и противљења, а они који су покушавали да им се супротставе (Берлускони и Ширак) изложени су хајци без преседана и подизањем кривичних пријава за неке обичне животне скандале.

Путинов пораз би многе усрећио. На пример, мадам Олбрајт, која сања да завлада богатствима Сибира. Али и мадам Клинтон би била у екстази. Наравно, обрадовала би се и наша либерална “пета колона” која чека у реду на пријем у америчкој амбасади.

Међутим, за грађане Русије пораз Путина би означио губитак независности наше земље, пораз свих оних који се тој победи надају, као и косовских Срба који се налазе на барикадама са портретима руског Премијера, будући да је лик човека који се на њима налази постао симбол њихове вере у дуго очекивану слободу и нико их са Балотног трга неће убедити да је “Путин лош”.

(Следи наставак)

Дмитриј Рогозин

потпредседник владе Руске Федерације
Превео Горан Шимпрага

 

извор: Нови Стандард

 

Sorry, the comment form is closed at this time.