нов 252014
 

Значај Србије и српских земаља на Балкану у односу на геостратешке интересе великих сила на овом и на ширем простору, у значајној мери одређен је географским датостима, односно њеним геополитичким положајем. Логика просторног сагледавања међудржавних односа налаже нам да се пође од анализе геополитичког положаја Србије и утврђивања, у дужем историјском смислу, константних геополитичких утицаја, као и сагледавања посебних интереса крупних геополитичких сила те њихових међусобних веза, како би се, потом, у размаку од једног века, сагледале њихове сличности и разлике. Не заборавимо: геополитичке датости само су један значајан фактор стратешког спољнополитичког деловања. Како ће ове датости бити сагледане, каква је аутоперцепција и просторна интересна пројекција крупних субјеката међународне политике, какво је њихово политичко устројство, укупни потенцијали и вредносни оквири у оквиру којих се сагледава свет око себе, а поготово то какве су њихове међусобне везе (и обавезе) те начини на који се они одвијају – све ово није географски детерминисано, већ спада у домен „вредновања, процењивања и одлучивања“ што се очитује на датом простору и у времену.

Геополитичка надметања представљају константу у историји балканских држава, које, обзиром на своју величину и ресурсне капацитете, представљају, у различитом степену, или пуке експоненте великих сила, или, пак, међународне субјекте ограничене самосталности који своје интересе покушавају да остваре у пресеку, у преклапању интереса више великих сила. Као изразито нестабилно и недовољно компактно подручје које је непрестално изложено спољним утицајима, Балкан је, дакле, представљао простор за стратешко позиционирање и надигравање „великих играча“. Он је, услед специфичних културно-историјских околности, био за то посебно погодан у време када је на њему почео да драстично слаби утицај негадашњег спољног хегемона, оног са југоистока, са Оријента – Османског царства. Током неколико претходних векова, утицај других великих сила на Балкану се очитовао у „стотину планова о подели Османског царства између великих сила, а произлазио је из три важне саставнице балканске историје које представљају три битне карактеристике: више коренитих преокрета у току миленијумског и снажног историјског живљења овог подручја, различитости проистекле из миленија и по дуге поделе на Исток и Запад евро-средоземне историје, и историјског обликовања више малих народа, етнички различитог порекла и подељених трима различитим религијама.“[1]

Свој положај између чекића и наковња српске земље стекле су захваљујући својој периферности у односу на жаришта светске моћи. Такав контактни геополитички положај „у процепу светова“[2] отежавао је формирање и функционисање независних српских политичко-територијалних структура, прекидао њихов континуитет и реметио просторну компактност.“[3] Чак и у срећнијим временима и при повољнијим околностима, српске су државе кроз целу историју зависиле од баланисирања према утицајима великих сила, укалапања у њихове шире стратешке замисли и пројекције или проналажења „слободног простора“ између ових утицаја. Преко српских земаља и њихових држава као „фронтијера“ осцилирале су трансгресионо-регресионе територијалне фазе великих балканских и ванбалканских империја, чија су унутрашња својства и пројектовани циљеви били искључиво инкопатибилни.“[4] Стално надметање између представника четири „велика простора“ на Балкану који је наизменично бивао преграда/препрека и мост за остваривање њихових интереса, видљив је кроз многе епохе: „Подела Римског царства на источни и западни део; сукоби византијских и римско-немачких владара кроз средњи век; раскол хришћанства на православну и католичку цркву; сукоб ислама и хришћанства у периоду успона Османског царства; све оне борбе и компликовани сплетови односа великих сила поводом њихових претензија на територије Османског царства у фази њеног неповратног слабљења…“[5].

1914. година и специфичност геостратешког прегруписавања

Почетак 20. века на „балканској кључаоници“ југоисточног, „најтањег“ дела Римладна протицао је у знаку већ извршеног прегруписавања великих сила у континенталним размерама, што је уносило извесне новине у завршној фази решавања „Источног питања“[6]. Ово прегруписавање било је последица добоко поремећеног односа снага, односно нарушене континенталне равнотеже унутар „европског концерта“, који је, упркос кризама, ратовима и проблемима, опстајао у извесној мери готово цео век (1815-1914). Основни постулат „баланса моћи“ или равнотеже снага састојао се у идеји да је национална безбедност свих земаља повећана када су војни потенцијали тако распоређени да ни једна земља не постане довољно снажна да доминира свим осталима,[7] односно – да нагло повећање моћи једне државе аутоматски доводи до удруживања осталих, како би јој парирале. Овакав „систем најбоље фукциониште уколико постоји бар један од наведених услова: најпре, свака држава мора да буде слободна да у складу са тренутним околностима склопи савез са било којом другом државом (током већег дела 18. века, равнотежа се одржавала захваљујући сталној промени савезништва; исто се може рећи и за Бизмарков период до 1890. године. Друго, када постоје чврста савезништва, постоји и „тег“ који обезбеђује да ниједна од постојећих коалиција не постане доминантна… Треће, када постоје чврсти савези, али не и „тег“, постоји јака кохезија, захваљујући чему у вези са свим питањима могу да се постигну компромиси или да се промени страна).“[8]

Краковидошћу и крајње себичним сагледавањем својих интереса, половином 19. века нарушен је раније постигнут баланс снага и његов идеолошки оквир кога је сачинила „Света Алијанса“ 1815. године, Прво је талас револуција 1848. протресао европске конзервативне режиме, од којих су неки, попут Хабзбуршке монархије, опстали као државе искључиво захваљујући интервенционизму других великих сила (руска помоћ Бечу). Затим су Француска и Енглеска, уплашени испољеном снагом Русије у тадашњем конфликту са Османлијама, извршили интервенцију на Криму (Кримски рат 1853-1856), док су дотадашње главне руске савезнице (Прусија и Аустрија), не само остале по страни као неутралне, већ је ова друга демонстрирала војну моћ на границама и претила да се придружи нападу на Русију. Постепени распад „европског концерта“ довео је до низа ратова у другој половини века („Аустријско-италијански рат“ 1859, „Пруско-дански рат“ 1864, „Пруско-аустријски рат“ 1866. и, на крају, „Немачко-француски рат“ 1870.) који су се завршили уједињењем Италије и Немачке. Далеко највећу кратковидост у овом периоду је показала Француска. Она је, у жељи за ревизионизмом поретка из 1815. године (којим је „сахрањен“ Наполеонов империјални пројект), одустала од своје претходне двовековне „ришељеовске“ реал-политике баласнирања између малих, међусобно завађених немачких држава; пустила је да се ствари одвијају мимо ње, а када је Прусија поразила све ривале и створила Немачку као велику силу у средишту Европе, и сама од ње претпела тежак пораз (1870). Тиме је из корена била промењена архтектура европске равнотеже снага.

Ипак, новонастала промена у односу снага на континету вешто је неутралисана у осмој и деветој деценији 19. века, понајвише немачко-руским савезништвом којем се придружила и Аустро-угарска („Тројецарски савез“). Балансирајући унутар овог савеза, немачки канцелар Бизмарк је успевао да спута руску и аустријску супротстављеност на Балкану и, истовремено, спречи савез Француске са Русијом, као и да „о истом трошку“ удовољи Британији која је тада још увек била заинтересована да се очува Османско царство у Европи. Повлачењем Бизмарка са положаја немачког канцелара 1890. године и потоњим отказивањем „Уговора о међусобном осигурању“, Немачка, уверена у своје нарасле снаге, одустала је од свог ранијег, знатно уравнотеженијег односа према Аустрији и, истовремено, грубо одбацила Русију далеко од себе (док је са Британијом, највећим руским опонентом, склопила колонијални споразум), практично гурајући Петроград у војни савез са Француском („Срдачни споразум“, Entente cordiale, 1893). Својим константним, крајње охолим понашањем (залагањем за вођење „светске политике“ искључиво путем конфронтације, а без одређивања својих иоле конкретниких националних циљева), моћна Немачка је током наредних деценија успела да постигне оно што још никоме до тада није пошло за руком: да уједини све раније међусобно завађене велике силе против себе, а да крај себе задржи само онемоћалу Аустроугарску која ју је, потресана својим унутрашњим раздорима, додатно вукла у проблеме и нежељене ситуације. Оно што је прелило чашу у немачким односима са Британијом – након нуђења чврстог, формалног савеза (за кога Британци, иначе несвикли на формалне обавезе, нису видели довољно паралелних интереса) а, потом, вођења ривалске колонијалне политике – биле су стратешке претње британској премоћи на мору изградњом немачке ратне флоте (Тирпицов план 1897.) као и експанзионизам немачко-аустријске алијансе преко Балкана пут Блиског истока и Персијског залива. То је, као озбиљна стратешка претња, значајно угрожавало британску сферу утицаја на овом делу Римланда којом је, пре свега, „чувана“ Индија. Када су, почетком 20. века, англосаксонске „таласократе“ уз помоћ Јапана, свог далекоисточног савезника, нанеле понижавајући пораз Русији („Руско-јапански рат“ 1904-1905.) коју су, потом, захватила и унутрашња, револуционарна врења, немачка претња постала је неупоредиво већа и извеснија од руске. Зато се Британска империја, увиђајући да јој „сјајна изолација“ више не гарантује безбедност, придружила војној сарадњи са континенталним силама која се завршила 1907. године стварањем „тројног савеза“ (Антанте)[9]са Француском и Русијом, чиме је немачки „средњоевропски блок“ постао потпуно стратешки окружен. Немачка је на то одговорила политиком застрашивања (пре свега Француске) и сталним кризним конфортацијама, улазећи сваком приликом у озбиљно надметање са Британијом која је упорно покушавала да одбрани нарушени status quo. На европској сцени формирана су два војна блока „која нису страховала од рата, она су у ствари више водила рачуна да очувају сопствену кохезију, него што су покушавали да избегну обрачун.“[10]

Промена односа моћи у корист уједињене Немачке довела је, дакле, до ситуације потупуно супротне оној коју захтева концепт равнотеже снага: до стварања два чврста блока, без могућности промене страна, без „балансера“, „тега“ између њих, без међусобне кохезије или сагласности да се постигну компромиси, са мањим савезницима, једнако непопустљивим и склоним конфронтацији које су своје велике покровитеље вукле у сукоб који је био „темпиран“ логиком војне мобилизације. Било је право чудо да читав низ мањих сукоба и међудржавних криза који су уследили почетком 20. века није још раније довео до општег сукоба; једини разлог томе је била свест о војној неспремности свих супротстављених страна, које су за сукоб чекале по себе најповољнији тренутак.

Све се то дубоко одразило на балканске прилике. Уместо дотадашње геостратешке ситуације где је таласократска Британија (са или без Француске) подржавала опстанак Османског царства на целом Оријенту, а пре свега на Балкану, штитећи тако Мореузе и приступ Средоземљу, док се средњоевропске силе (Хабзбурзи, тек касније и Немачка) и континенталисти у Хартланду (царска Русија) наизменично надмећу – улазе у савезништва, мире и сукобљавају око и поводом Балканског полуострва, све са покушајима да нађу компромисне, за обе стране задовољавајуће геополитичке комбинације на мању или већу корист својих геополитичких штићеника међу балканским државама и народима – сада су све силе, и то оне различитих геополитичких оријентација, биле смештене у два велика табора, ратна савеза: као чланице Централних сила и Антанте. Док је први савез геополитички мање-више био хомоген и заступао једну концепцију (којој су се касније, током рата, из сопствених, парцијалних интереса прикључили и други геополитички актери на простору Римланда)[11], Антанту су чиниле међусобно дубоко различите геополитичке опције. Само је страх од Немачке експанзије на копну и мору (Тирпицова флота) у војни савез довео британске таласократе, руске телурократе и Французе са западног обода Римланда што су у својој геополитичкој оријентацији осцилирали између ова два приступа.

У новонасталоје ситуацији „балканска кључаоница“ је гледана од стране Централних сила као мост ка Блиском истоку којим се мора овладати, односно, од стране британских таласократа, као препрека која се мора искористити да се заустави продор Германа по трансверзали коју је наговештавала пруга Хамбург-Багдад. Руси су, пак, у савезништву са дотадашњим главним геополитичким такмацем, Британијом, увиђали ненадану прилику да остваре своје вековне интересе за ширење интересне сфере на Балкан а усмерене ка источном Средоземљу, приликом чега су помагали ослободилачке тежње хришћанских народа на тим просторима.

У целом претходном периоду, током постепене разградње континеталне равнотеже снага, геополитички положај осамостаљене Србије (прво кнежевине, потом краљевине), био је крајње незахвалан. Док је, као вазална кнежевина, Србија преко простора Османског царства слободно партиципирала са целим источним Средоземљем и гајила наду за постепеним територијалним проширењем које би обуватило готово све српске етничке просторе под турском влашћу, исход Велике Источне кризе (1875-78) довео је до тога да је она своју формалну државну самосталност платила крупном геополитичком незгодом.[12] Аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине Србија је са три стране била окружена „Подунавском монархијом“ што јој је пружало само једну перспективу – да буде стављена у суштински подвлашћен, колонијални положај (што је и формализовано „Тајном конвенцијом“ 1881. године)[13] те да представља њену вазалну „тампон зону“ која може да се шири само у једном правцу – на југ, на рачун „болесника са Босфора“, али само онда и онолико колико то Аустроугарска допушта у складу са својим експанзионистичким циљевима на истом правцу. Геополитички изолована и привредно подјармљена, Србија је неколико деценија углавном таворила у скоро сваком смислу: „Период 1878-1903. спада међу најтеже и најмрачније у новијој историји Србије. За тих 25 година, после ликвидације турских ратова и свега што је било са њима у вези, земља није доживела ни једног значајнијег успеха, а претрпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неколико тешких унутрашњих криза… Обруч који се стезао око нас био је све јачи и опаснији.“[14] – писао је Владимир Ћоровић.

Династички преврат 1903. године и полет Србије под Карађорђевићима у новој међународној консталацији где се на место урушеног „европског концерта“ готово до краја исцртала подела великих сила на два супротстављена блока, довео ју је у крајње рисканту позицију: са једне стране Србија је била изложена озбиљној опасности од инвазије, док јој је, са друге стране, блоковски антагонизам отварао простор за сарадњу са моћним савезницима и давао наду о темељним променама које ће, у новим приликама, бити реално оствариве. Са великим непосредним ризиком, било је јасно, ишла и и могућност велике добити.

Геополитичка положај и блоковска поставка нису, међутим остављали прилику да се слободно бира страна. Са једне стране стајала је непријатељска Аустроугарска, са нултим степеном толеранције за српске интересе, са претераним страхом од Србије као балканског “Пијемонта“ и са до сулудости ирационалним ставом како освајачка, „казнена експедиција“ против свог маленог суседа (при чему Беч није био сигуран да ли да га „само“ окупира, па потом привредно и политички подјарми или чак анектира) доприноси смањењу свих својих међуетничких тензија и унутардржавних проблема.[15] Ово виђење у Бечу проналазимо почетком 20. века код Ерентала и Конрада фон Хецендорфа . „Ако наше трупе буду у Нишу“ – писао је Хецендорф – „ако ми будемо тамо господари, онда ће нам утицај бити обезбеђен – у југозападном делу Балкана нарочито, али исто тако и на Балкану уопште.“[16] „Корен свих зала за Аустроугарску монархију били су њени односи са Србијом и Русијом која је стајала иза Србије. Све остало је од другостепеног значаја. Пут који сам увек замишљао састојао се пре свега у постизању, мирним средствима, трајног државног уједињења Србије са Хабзбуршком монархијом. Ако би Србија, међутим, одбацила уједињење и продужила да кује планове непријатељске према монархији, што се и догодило, онда би излаз морао бити војно решавање питања у одговарајућем тренутку.“[17] Опијена својом моћи, ову политику Беча (коју је претходном периоду спутавала) нетактично је почела да следи и Немачка, гледајући у Србији сметњу у свом „продору на исток“. Насупрот њима, а са благонаклоним односом према многим српским интересима, стајала је српска традиционална савезница Русија и њено нови партнери (а некада жестоки ривали) којима, због страха од немачке стратешке претње, више није била толико страна идеја демонтаже Османског царства на Балкану и територијалног проширења мањих балканских држава.

У таквим приликама, Србија се више пута нашла под снажним спољним притиском или претњом инвазије (царински рат, анексиона криза 1908, претње нападом након уласка српских трупа у северну Албанију у јесен 1912.). Насупрот томе, позиција према Антанти поспешила је сарадњу између балканских хришћанских држава у протеривању Османлија са Балкана и подели њихових европских поседа. Значајно територијално проширење (додуше – након притисака из Беча – без изласка на море) и коначно „досезање“ границе са Црном Гором, и нарочито порасли престиж Србије широм света, учврстили су у Беч намери да, са првим наредним крупнијим инцидентом, нађе повод за сурову „казнену експедицију“ којом ће трајно неутралисати свог незгодног суседа. За разлику од ранијих прилика, Берлин је, рачунајући да је сада војно најспремнији те да ће за неколико година војна моћ чланица Антанте (нарочито Русије) драстично порасти, дао недвосмислену подршку агресивним намерама Беча. Након Сарајевског атентата и бечког ултиматума Србији, више није било могуће ићи назад – систем војних савезништава и планови о мобилизацији, попут какве темпиране „паклене машине“, својим механизмом увукли су оба антагонизирана блока у општи рат, у коме се Србија борила за голи опстанак.

Након четворогодишње епопеје – храброг сузбијања инвазије, огромних жртава, слома и евакуације, опоравка, пробоја Солунског фронта и ослобођења своје територије – Србија је по први пут у својој историји била у могућности да на ратним развалинама реализује скоро све своје интересе и вековне тежње. Она се, међутим, из мноштва различитих разлога, определила да створи заједничку јужнословенску државу и да у овом оквиру партиципира као део „санитарног кордона“ који је од Балтика до Средоземља служио и да изолује „бољшевизовану“ Русију у континенталном „Хартленду“, као и да спречи ревидникације немачких „средњоевропљана“ на потезу југ – југоисток. Заједничка јужнословенска држава, међутим, показала се злосрећном творевином, која се до краја века, услед унутрашњих дивергенција и крупних промена у расподели моћи на глобалном геополитичком плану, дезинтегрисала уз обилно спољно учешће. При томе је српска страна изгубила многе позиције и тешко стечене добитке не само у „Великом рату“ (1914-1918), већ и оне просторе на којима су Срби били вековима већински или барем значајно присутни етнос.

Век касније: геополитички пресек 2014. године и ситуација на Балкану

Док су већим делом прошлог века блоковске поделе и позиције преосталих великих светских сила умного измениле геостратешки значај Балкана и српских земаља у односу на ранија историјска раздобља, крајем 20. и почетком 21. века Балкан поново постаје оно што је био у ранијим периодима – простор геополитичких „прекомпозиција и надметања између блискоисточних сила, Средње Европе као стратешког дела Запада и источног утицаја који је у том тренутку био у константном повлачењу“[18] односно намиривања између њих. У новом руху поново се делом оживљавају многе димензије традиционалног „Источног питања“: сви „класични“ геополитички актери, велике силе различитог културно-цивилизацијског предзнака су ту, као и правци њиховог деловања; на исти политички и културно-цивилизацијски начин су им подложни домицилни народи и њихове државе. Различити су, пре свега, њихови садашњи потенцијали и међусобни односи, као и односи и потенцијали домаћих, балканских актера. Ипак, најважнија разлика је она везана за глобалну дифузију моћи, односно правац у коме се она креће и последице која производи на геостратешко позиционирање крупних геополитичких субјеката.

На први поглед, ствари делују очите. Србија, смештена у средишту Балкана, која је на прелазу века геополитички „сабијена“ удруженим деловањем атлантиста и „средњоеврољана“, све више постаје простор њихових међусобних размирица. Такође, она је циљ упливисања и друга два „класична“ играча у „Источном питању“ – евроазијских континенталиста који су са крајем Хладног рата били потиснути назад, дубоко у „срце копна“ те изоловани новим, неформалним „санитарним кордоном“ новопримљених чланица ЕУ и НАТО, као и национално хомогенизоване пост-кемалистичке Турске, регионалне силе са својим „неоосманским“ амбицијама, што је у дугодеценијском савезу са атлантистичком геополичком опцијом покушавала да оствари неке од својих дугорочној интереса а која у последњем периоду показује све већи степен самосталног деловања. Утицај атлантиста је на простору Балкана и даље доминантан, док је утицај „средњоевропљана“ и евроазијских континенталиста, па и „неоосманлија“, у благом порасту: ово се све пресликава на државе и народе у региону, од којих је један број интегрисан у ЕУ и НАТО, док други, формално на путу ових интеграција, представља отоворени полигон дискретног надигравања четири традиционална играча на овом простору.[19] Атлантисти показују јасне тежње да кроз „кризни менаџмент“ задрже своју доминанту позицију у региону, да осујете и умање утицаје германских „средњоевропљана“ и руских континенталиста, као и обуздају и ограниче амбиције свог блискосточног савезника у оним оквирима који им одговарају. Ова три крупна актера за сада покушавају да повећају своје „учешће“ у приликама у региону и тамо пројектују своје различите стратешке интересе. Континенталисти – да кроз овај простор повећају своје културно, политичко и економско присуство и изграде енергетске коридоре како би релаксирали односе на простору западног дела „Римланда“ са регионалним центрима моћи, повезали се и приближили са њима, заузимајући, тако, дугорочно позицију „централног балансера“ у настајућем мултицентричном међународном систему.“Средњоевропљани“ – да повећају свој економско-политички утицај на „неинтегрисаном“ југоистоку Европе, обезбеде проходност главних комуникационих праваца (копнени путни правци, речни ток Дунава) према Оријенту и црноморском басену, као и да, што је више могуће, пацификују или бар спрече преливање дестабилишућих таласа на ободе сопствене економске „пан-области“, средишњег дела ЕУ која је у, у целини гледано, у судбоносном превирању и трансформацији. И малоазијски/“неоосмански“ – да кроз повећани економски и политички уплив реализују бар почетне циљеве „дубинске“ стратегије повратка на Балкан (у којој је кључно овладавање простором Македоније). Када се све ово сагледа у целини, јасно се увиђа да су „традиционални“ геостратешки упливи великих сила на Балкану 2014. године делом различити и по интензитету, и по домашајима, и по интересним пројекцијама и међусобним интересним преклапањима и/или супротстављеностима у односу на оне пре један век, а посебно везано за систем међусобних савезништава и на основу тога проистеклих обавеза. Исте ствари се могу уочити и код домаћих балканских актера.

Док је 1914. године простор Балана (као, уосталом, и целе Европе) био сврстан или инклинирао једном од војних савезништава, ситуација је сада значајно другачија. Балкан је (као и западна половина Европе) у највећој мери „покривен“ једним војним савезом – НАТО-м, односно под хегемонистичким утицајем САД, испод чега се помаљају различити, па и међусобно супротни интереси већих геополитичких играча (Немачке и Турске). Наиме, док је пре једног века посустала Османска империја из загрљаја таласократа била похрлила у савезништво са драстично ојачалом средњовевропском геополитичком концепцијом, отварајући тиме могућност територијалног „увезивања“ западног и централог дела „контитенталног обода“ (Римланда), посткемалистичка, „неоосманска“ Турска, упркос повећаном обиму самосталног деловања и побољшаним односима (нарочито привредним) са Русијом, своје стратешке интересе и даље покушава да оствари у оквирима савезништва са атлантистима, или, барем, без превеликог удаљавања и конфронтирања са њима.[20] На простору „балканске кључаонице“ турско наступање у „стратешку дубину“ не само да је на главној линији са интересима њених таласократских савезника, већ и значајно супротстављена средњоевропском концепту; штавише, његова примарна улога је (из перспективе атлантистичког „припуштања“) – препречавање средњоевропског утицаја по дубини полуострва и, нарочито, њених главних комуникацијских коридора. Водеће атланстистичке силе (Англо-американци), према томе, вешто манипулишу и супротстављеним интересима својих крупнијих „савезника“ и несугласицама између и унутар слабих балканских држава („балканида“) како би се „одржали у седлу“, као главни арбитар и доминантни политички фактор.

Државе на балканском простору, иако кокетирају са својим историјским савезницима и културно-цивилизацијским „матицама“ како би, у погодном моменту, остварили своје локалне амбиције, ово чине слабо и стидљиво, са пуном свешћу ко је и даље „главни газда“. Оне све то раде у страху да му се не замере а да то не искористе њихови суседи и, у постојећим околностима – уз своју пуну исказану лојалност према доминантној сили на простору целог региона – остваре добитак на суседову штету. Потенцијална конфликтност и трајна нестабилност, тј. могућност кризних екалација погодује атланститичкој геополитичкој опцији, упркос чињеници да су њене размере, и објективно и субјективно, знатно мање него у претходним раздобљима. Балканске државе су, у односу на пре сто година, углавном национално хомогенизоване, територијално компактније – али крајње исцрпљене, економски и ресурсно нејаке, институционално, демографски и морално урушене, без полета, без јасне перспективе, војно-политички немоћне у односу на капацитете великих играча (знатно више него пре једног века), са све слабијом субјективном мотивацијом становништва и свешћу и да јасно уоче и да покушају да реализују интересе у оквиру својих стварних могућности. Домаћи муслимански актери жуде да у преклапању атлантистичко-блискоисточне стратешке опције задовоље и сопствене интересе; актери православно-хришћанског опредељења теже да задрже садашње, углавном невеселе позиције у институционалним оквирима које им дају историјски изграђени видови савезништва таласократа и „средњоевропљана“ (ЕУ), премда многи међу њима потајно прижељкују повратак утицаја руских континенталиста који ће им, сматрају, отворити нове перспективе; док римокатолици у истом, европском инситутуционалном оквиру, иако су срцем на „средњоевропској“ страни, бивају политичким и економским условљавањем приморани да унутар ових институција често играју против њих, а по такту кога задају атлантисти. Смањене су и међусобне спорне територијалне зоне где се преклапају и супротстављају интереси домаћих играча које могу да доведу до ширег, драматичнијег конфликта (нпр. Македонија више не може да буде предмет заиста озбиљног територијалног спора имеђу Србије, Бугарске и Грчке) и сведене на, практично, два подручја – она на које претендује албански шовинизам (КиМ, део Македоније и Ц. Горе) и на, по свему судећи, на дужи рок неодрживу БиХ где је конфликт између три етноса само до даљњег „замрзнут“.

Кључна разлика, ипак, тиче се главне, доминантне карактеристике у обе временска исечка (1914. и 2014.) – промене односа снага, тј. евидентног дисбаланса моћи на најширем, пан-континенталном и глобалном нивоу. Овај дисбаланс и, последично, даља прерасподела моћи према новој равнотежи данас се одвија у потпуно другом смеру у односу на ситуацију пре стотину година. Тада је нагло нарасла моћ једне, „средњоевропске“ геополитичке силе, Вилхемовог II Рајха, довела до коалиције других, међусобно интересно веома различитих актера који су, тако, покушавали да јој парирају. Управо се на просторима Балкана, који је тада имао неупоредиво виши „конфликтни потенцијал“ него данас, на послетку десио инцидент кога су дубоко антагонизиране две стране чекале као повод за почетак дефинитивног међусобног обрачуна: Централне силе са прижељкивањем, а чланице Антанте као нешто чему се, у изнуди, мора по сваку цену супротставити.[21]

Данас је ствар значајно другачија: промена односа снага иде у супротном смеру, тј. ка смањивању утицаја преостале суперсиле. Значајно опадање америчке глобалне моћи суочене са јачањем других геополитичких центара настајућег мултиполаризма, не доводи, као што би се у случају њеног јачања и експанзије догодило – до убрзаног повезивања ових центара како би јој се парирало, већ само до њихове тактичке сарадње како би се, са што мање невоља, сачекало да ово опадање узме још више маха и отвори празан простор, својеврсан „геополитички вакуум“ који ће бити погодан за њихово касније стратешко „ускакање“ и, тек онда, евентуално повезивање. Свесна тога, атлантистичка геополитичка опција намерно изазива кризе на просторима на којима јој за то има знатних прилика, како би тако сачувала своје досадашње, стечене позиције, тј. како их не би убрзано, делимично или потпуно, изгубила. Оваквим поступцима она покушава да и даље демонстрира своју моћ и створи утисак како је њено опадање заустављено, а затим – да међусобно завади друге јачајуће центре моћи и, управљајући кризама, задржи своју ранију улогу и на тај начин спречи њихово међусобно приближавање и повезивање.

Закључна разматрања

Од почетка светске системске кризе која је убрзалао процес транформације међународног система у правцу мултицентризма, атлантисти су плански отворили два велика кризна жаришта (која су поседовала своје велике унутрашње противуречности), док на трећем потенцијалном конфликтном рејону свесно воде ка озбиљном заоштравању ситуације. Прва два жаришта су оно на Блиском истоку (укључујући и северну Африку) дуж већег дела централног „Римланда“[22] и оно у Украјини, док се на далекоисточним просторима, у Јужном кинеском мору и Индокини, поступно радикализује ситуација кроз гурање ка конфронтирању тамошњих атлантистичких савезника са Кином.[23] Циљ изазивања ових криза (углавном) није тек геополитичко запоседање нових, раније недосегнутих кризних простора а кроз помагање атлантистима наклоњених актера, већ, пре свега, стварање дуготрајних жаришта сукоба који изискују такав кризни менаџмент уз помоћ кога би се, са једне стране, настајуће силе мултиполаризма зауставиле, „заглибиле“, и, што је могуће више, „истрошиле“ у конфликтним ситуацијама, док би се оне друге, значајније државе које су већ одавно под покровитељством атлантиста а услед немогућности да се носе са размерама кризе и њиховим последицама, јаче задржале у свом „савезничком загрљају“ чија је снага, претходно, почела значајно да попушта.

Досадашњи ток дешавања на распаљеним кризним жариштима показује варљивост ове стратегије: дојучерашња суперсила демонстрира довољно велику моћ да на основу ранијих, већ постојећих противуречности, подстакне отворање конфликта и појача их до максимума, чиме прави велике проблеме околиним геополитичким такмацима. Међутим, када се конфликт распламса, атлантисти показују знатну неспособност да контролишу кризу те да је преусмеравају ка по себе повољном исходу. Напротив, у другом и трећем кораку, јављају се нежељене последице које се на дужи рок кумулирају на кризним жариштима и, премда су нанеле знатну штету, на ширем геополитичком пољу, код других значајних међународних сила, приморавајући ове да се међусобно стратешки повезују и тако обезбеде. Овакве крајње последице никако не иду у прилог атлантистичкој геополитичкој стратегији.[24]

У савременом тренутку, положај Србије и целог Балкана није на главним правцима кризних конфронтација већ, или на њеним боковима, или значајно удаљен од ње. То Србији у стратешком смислу ставља у битно другачију ситуацију о односу на ону из 1914. године. Размере конфликтних ескалација на другим просторима Римланда и (спољног дела) Хартланда те преокупираност великих сила њима, средњорочно обезбеђују целом Балкану да (до даљњег) остане „по страни“, али, (такође, до даљњег) под преовлађујућим утицајем атлантиста. Како су отворене кризе оне средњих размера, интензитета и домашаја (гледајући их у континенталним оквирима), и обнављање антагонизма има овакве домете: зато би се пре могло рећи да садашњи „кризни антагонизми“ пре симулирају некакву „псеудо-блоковску“ климу, него што воде стварној, дуготрајној поларизацији крупних геополитичких играча у више чврстих војно-политичких блокова.

У том смислу је и могућност кризног преливања на најшире просторе ограничена. Обзиром на процесе дифузије моћи и њеног „претакања“ у правцу нових равнотежа, а које остављају прилично слободног маневарског простора за вођење самосталне а „малоризичне“ политике Великих Сила, драстичне блоковске конфронтације и чврста савезништва са јасно одређеним супарницима и непопустљивошћу које су виђене пре једног века, сада су мало извесне. Све ове кризе имају свој потенцијал и логику свог испољавања, која, гледано у средњерочној перспективи, води њиховом сагледивом, пуном или делимичном, решавању. Kризе не могу да зауставе отпочете међународне процесе – већ само да их успоре, одложе. Када се кризе (на овај или онај начин) реше, њихов исход показаће нови однос снага на континенталном нивоу, док ће сам процес њиховог решавања довести до постепеног прегруписања и повезивања значајнијих геополитичких актера са оним мањим и слабијим, а затим, у извесној мери, и између самих великих играча. Тек потом ће се интересно супротстављање великих геополитичких сила постепено пребацити на друге просторе, посебно оне са конфликтним потенцијалима. Један од т подићи на други, виши ниво, их простора јесте и Балкан, где ће се, извесно, актуелне „дискретне“ размере међусобног ривалства већ у зависности од позиција и снага које ће на овим просторима уложити „традиционални“ велики играчи. Но, ова нова „геополитичка партија“ неће бити пресудна и драстична као она пре једног века, већ ће се, обзиром на садашњи мањи кризни капацитет Балкана и конфликтну заинтересованост „великих играча“ за њега, више одвијати „као дуготрајна игра“ – из више фаза и са више нивоа надигравања – док ће се, за глобално пресудније ствари, ово надметање, највероватније, одвијати пре свега на другим геополитички значајним просторима.

 

Напомене:

 

[1] Стојковић Момир, „Геополитички чиниоци балканизације“, Тајна Балкана – монографија о геополитици, СКЦ, Београд, 1995, стр. 160

[2] Милетић Андреја, Искушења геополитичког земљотреса, стр. 85.

[3] Степић Миломир, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98-99.

[4] Степић Миломир, У вртлогу балканизације, Службени лист СРЈ, Београд, 2001, стр. 98.

[5] Стојковић Момир, „Геополитички чиниоци балканизације“, Зборник (ур. Бранислав Матић) Тајна Балкана, СКЦ, Београд, 1995, стр. 160.

[6] Више у Поповић Василиј, Источно питање, Геца Кон, Београд, 1928.

[7] Кегли Чарлс, Виткоф Јуџин, Светска политика, Центар за југоисток Европе и ФПН, Београд, 2002, стр. 503.

[8] Кисинџер Хенри, Дипломатија, Берзал Прес, Београд, 1999, стр. 150.

[9] Додуше, Британија је савезништво са друге две чланице Антанте закључила само као колонијалне споразуме – као вид осигурања од међусобног колонијалног надметања, а не као војни споразум, што јој је остављало слободан простор да до задњег момента може да вага да ли и да уђе на страни француско-руског савеза у сукоб са Централним силама или не. То је, истовремено, подгревало наде Берлина да ће, у случају рата на два фронта, Британска Империја ипак остати по страни. Ово убеђење је 1914. године деловало јаче него пре, поготово након што су се Британци напокон сагласили са немачким пројектом изградње жељезнице Хамбург-Багдад, добили свој акционарски удео у њему, као и гарантовану интересну сферу око Басре и Персијског залива, чиме су чували приступ Индијском океану (пролеће 1914). У том смислу је и британски помирљиви, готово пацифистички став током развоја кризе у јулу 1914. године која се завршила општим сукобом, заправо деловао стимулишуће да се Немачки Рајх одважи за ратну опцију.

[10] Кисинџер Хенри, Дипломатија, Берзал Прес, Београд, 1999, стр. 160.

[11] Италија и Румунија и Јапан на страни Антанте, а Турска и Бугарска на страни Централних сила.

[12] Ову геополитичку чињеницу је у својим списима први препознавао Јован Цвијић.

[13] Одредбама овог уговора, уз повлашћен привредни положај Беча, установљено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији. 1887. године „Тајна конвенција“ је продужена и проширена ставом да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

[14] Ћоровић Владимир, Историја Српског народа III, Гласи српски и Арс Либри, Београд 1997, стр. 324.

[15] Колико је оваква перцепција била безумна, послужиће нам једно сликовито поређење. Уврежено мишљење у Подунавској монархији да ће војним освајањем Србије решити своје унутрашње противуречности и смирити центрифугалне тенденције било је још неупоредиво нереалнија него да је нпр. СФРЈ крајем осамдесетих година 20. века сматрала да ће, будући да има проблем на Косову и Метохији са етничким Албанцима, све тензије и проблеме између свих република решити тако што ће војно напасти и окупирати суседну Албанију, не знајући, при томе, шта да ради ни са оним Албанцима које има унутар своје територије.

[16] Von Hotzendorf Conrad, Aus meiner Dienstzeit, 1906-1918, B.I.S., стр. 530.

[17] Потемкин В., Историја дипломатије II, Архив за правне и друштвене науке, Београд, 1949, стр. 173.

[18] Гајић Александар, САД и распад Југославије – поглед из двадесетогодишње перспективе, Национални интерес 2/2011, VII, vol. 11, стр. 65.

[19] Детаљније о геополтичким односима унутар и око ЕУ између атлантиста и средњоевропљана у Гајић Александар, „Геополитика кризе ЕУ“. Зборник Криза ЕУ (ур. Гајић А., Игрутиновић М.), ИЕС, Београд, 2014, стр. 139-157.

[20] О савременој турској спољној политици према Балкану видети: Зборник „Турска – регионална сила?“ (ур. Ђурковић М. и Раковић А.), ИЕС, Београд, 2013.

[21] Ово је пре свега био руски став, а у мањој мери, невољно, и француски. Британија је у целој кризи играла посебну, још увек недовољно расветљену улогу.

[22] Овај „дугачки кризни лук“ као своје посебне сегменте има Либију, Ирак и Сирију, затим привремено пацификовани Тунис, Египат и неке од држава на Арабљанском полуострву, а на кога се (обзиром да је досадашњи ток рата у Сирији који спречио да се исти процес прелије и на Иран) надовезује авганистанско-пакистанско кризно чвориште.

[23] Видети нпр. „Robert Sutter ,” How to Deal with America’s China Problem: Target Beijing’s Vulnerabilities”, The National Interest, July 22, 2014, http://nationalinterest.org/blog/the-buzz/how-deal-america%E2%80%99s-china-problem-target-beijing%E2%80%99s-10929, приступљено 10.09.2014.

[24] Тако су, након неусепелог покушаја да сруше Башар ал Аасадов режим у Сирији (коме је у помоћ притекао Иран) уз помоћ сунтиских исламиста, атлантисти у каснијим фазама конфликта добили преливање исламистичке претње на Ирак (а вероватно и Јордан, па и унутрашње делове Арабије) у види ИСИЛ-а (ИСИС-а), коју неће успети да елиминишу без савеза са Ираном, против кога је и био, у крајњем исходу, и усмерен поход сунита који је отпочет оружаним устанком у Сирији. Либија је, након стране интервенције којом је уклоњен Гадафи, потонула у хаос бескрајног надметања између наоружаних фракција што западно присуство доживљавају са огорченим непријатељством. Ни преврати у Египту и Тунису нису на власт довели оне који су ишта за повољнији за Запад од својих претходника. Грађански рат у Украјини почео је катастрофално за прозападни пучистички режим у Кијеву.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.