мар 272012
 

Крајње је време за нови приступ српско-руској сарадњи. То коначно мора да увиди и Москва, те да се на новим основама, и са новим људима, активира у Србији. Годинама се, и са српске, и са руске стране, радило (и ради се) на исти, контрапродуктиван начин, на „учвршћивању“ и „продубљивању“ српско-руских односа. Јасно је да резултата није било, нити је могло да буде. Годинама су исти људи, поготово са српске стране, монополисали „унапређење“ наших међусобних веза, а иоле позитивни резултати су, наравно, изостали. И данас то чине, па се чак и љуте када неко други покуша стварно нешто да уради, уместо да њих пусти да на празном простору симулирају борбу за руско-српску ствар; да и даље раде све оно што је допринело томе да су руско-српски односи, чак и у сфери која није у ексклузивном домену државе (где имамо њихово поткопавање од стране наших НАТО-филских властодржаца), на истом ако не и горем нивоу него пре 20 година.

 

Наши јалови русофили и њихова руска браћа

 

Већ и из реченог видимо колико је важно да ми у Србији имамо здраве, стварно ефикасне и ефективне, а не само начелно, теоријски проруски и национално опредељене, НВО актере разних врста. Нажалост, уз тек ретке изузетке, немамо их. Сујета и превелики его „заслужних“, инерција и неделотворност претенциозних самопроглашених монополиста борбе за српско-руско повезивање, обесмишљава сваку акцију и сваки рад. Више се прича о томе ко је шта „урадио“ у прошлости – читајте: покушао да уради јер реалних резултата нема – него шта би стварно могло да се постигне данас и у будућности. „Важније“ је какву титулу неко има, него шта конкретно може да уради. Иницијалне акције, иначе ретке у мору празних речи, не осмишљавају се, и не воде се, тако да систематски буде постигнут неки циљ, да се потом изазове сврсисходан ланац акција и реакција, већ се своде на испразно деловање, тек да се нешто ради, без стварне намере да се поентира и без очекивања да се нешто дугорочно постигне.

 

Такву праксу прихватају и неки руски представници „старог кова“, који оличавају дух „патриотизма здравица“ уместо и Русији потребног „патриотизма резултата“. Ипак, да се тиме шире не бавимо. За нас је битно да се примарно посветимо чишћењем свог дворишта. У Русији се нешто мења, док код нас у оквирима патриотске НВО сцене влада деструктивна статика. Уз то, ако се ми променимо биће брже и руске промене у вези са нама. Да би се то десило, суочимо се са онима који, макар и нехотично, паралишу нашу енергију.

 

Ти људи мисле да су богомдани и да све почиње и завршава се са њима. То је ситуација, наводим то као пример да би околности биле јасније, која се често јавља у странкама. Тамо су у првом плану „заслужни“ који мало раде а много причају, а тешко их је померити са места која су заузели а за која су неспособни, јер се бусају у прса, вичући да „воле своју странку“ и „идеје које она оличава“, те набрајају шта су ко зна када, наводно, урадили. Такав сценарио се понавља све док у странци виде свој лични интерес, а када он нестане или га препознају на неком другом месту, они постају огорчени непријатељи онога што им је, наводно, до јуче било „свето“, односно из чега су током 20 година црпели корист сваке врсте. Има немало и „русофила“ описане врсте.

 

Најгоре је што су такви људи подобни свима. Непријатељима су по вољи јер су безопасни. У сваком моменту знају шта ће рећи и урадити да делују „јуначки“ а да се у пракси никоме не замере. Они се труде да не постигну никакве ефекте јер резултати могу да буду опасни: ако наљуте другу страну могу да изазову опасну реакцију. Уз то, идеални су за подсмевање, што непријатељи такође цене. Када се у њих упери (медијски) прст, идеје које заступају (ма колико биле исправне) делују бесмислено. На глави страшила смешна је и шубара од најбољег крзна!

 

Такви лажни или чак и прави русофили, за наше су прозападне квислинге и њихове стране менторе, идеални. Добри су и за оне Русе који мисле само на то да покажу неки резултат свога рада макар он био и неконкретан. Они воле српске стерилне (ако не и лажне) русофиле. Помажући њих немају потребе ништа озбиљније да раде. Немају ни одговорност. Сваки свој неуспех приписују тим Србима, за које знају да су јако неспособни, али су, воле да кажу, „наши“ а друге немамо. Вероватно да понекад те русофиле, јавно или тајно, и изгрде, док они повијају главе, скрушено ћуте и настављају по старом. То не смета поменутим Русима. За њих је евентуални успех добродошао али није обавезан. Најважније је да се нешто дешава! Нема везе колико ће позиције Русије бити погоршане у Србији, већ је важно да неко други буде крив и да наставе да „покушавају“.

 

Неопходност новог начина рада

 

Потенцијал за спровођење успешних акција и наметања важних тема са становишта српских и руских националних интереса, обавезује! И то како српску, тако и руску страну. Ко то не схвата, или неће да схвати, нема шта да тражи на пољу боја за све оно што је од значаја за Србију и Русију, те њихове међусобне везе.

 

За конкретну и реалну помоћ и стварни резултат морају да постоје две стране. То важи како за односе Русије са српским НВО сектором тако и државом Србијом. Наш режим је антисрпски и антируски а Русија без обзира на то, говори како ће сарађивати са њим. Тиме му даје ветар у леђа. Штавише, акције Русије које се предузимају у таквим условима, неретко су патетичне. Лепе за око, добре за савест њених представника, али стерилне. Конкретизације никада нема. Тресе се гора а роди се миш. Увек је тако лакше. Увек је много угодније бирократама, и са руске, а не само српске стране, да делују како сам горе описао, него да засучу рукаве и преузму одговорност. Међутим, тако нећемо нигде стићи. Ако се жели нешто постићи, мора се пронаћи нови начин рада. Он већ постоји али је маргинализован.

 

Ствари су просте, да би се нешто постигло, као што сам рекао, треба подметнути леђа и преузети ризик. Овако, док се дува у стару фрулу, ништа неће бити урађено. Оно што делује као резултат, и даље ће бити само фатаморгана. А да би се ствари промениле, Русија ће морати да се ослони на нове људе, нове моделе рада, и нове идеје за то. И наравно, мораће да прихвати реалност, а она је таква да ако нешто хоће да постигне, тежиште сарадње мора да стави на српски невладин сектор. У противном, ако настави да помаже развој српско-руских односа као што је чинила до сада, ослањајући се на „српску“ („нашу“, а туђу) државу и јалове русофиле, изгубиће и оно мало позиција које сада има у Србији.

 

О користи од сарадње са квислиншком влашћу да и не говоримо. А старе русофиле прогутаће историја и заборав. Малобројни млађи нараштаји русофилских интелектуалаца већ осећају разочарење због политике Русије. Они желе резултате а не лепе речи, и немају више разумевања за то што Србија, она права а не официјелна, нема конкретну, и то пре свега политичку, помоћ Русије. Ако она и даље буде изостајала, ако Русија настави по старом, гурнуће Србију у руке НАТО-а.

 

Србија је мала земља која је, спрам својих реалних потенцијала, већ дуго, можда и предуго, издржала сама. Током 90-их година отворено и храбро се опирала атлантском походу на Исток, и тако је дала Русији време да стане на ноге. А пошто је крајем 2000. године подлегла окупацији, наставила је, кроз деловање и опредељење великог дела народа, пасивно да се опире квислинзима и њиховим НАТО господарима. Даље српски патриотски фронт, колико год да жели, сам то неће моћи дуго да ради. Све има свој крај, па и наша донкихотовска борба против НАТО похода на Исток.

 

Нови почетак или неизбежност капитуацлије?

 

Да наша копља – која без обзира на драстичан несклад у односу снага, и даље стоје усмерена према оним што желе да покоре Русију (а не само Србију) – не би пала на земљу, очекујемо да готово сутра отпочне активирање Русије на Балкану. Шта то конкретно значи?

 

Очекујемо да Кремљ јасно дефинише шта жели да постигне у Србији и са ким може да сарађује оперативно, а са ким само формално или површно официјелно. И то да јавно каже. Очекујемо да Русија, преко својих институционалних представника, каже које ће пројекте подржати, од културе и спорта до привредне сарадње и друштвено-политичке сфере, и да то учини на обавезујући и конкретан начин, а не тек у апстрактном, временски неограниченом виду, који не подразумева контролу постизања резултата.

 

Од Русије очекујемо да помогне да се у Србији промени слика о њој као леденој земљи у којој теку реке водке, слуша се балалајка и на све стране купују бабушке, док светом господари Америка. У складу са тим задатком, очекујемо од Москве да подржи рад активних српских НВО, које ће се бавити правим проблемима а не само причати празне приче. Које ће умети да покажу да ЕУ а камоли НАТО, имају реалну источну алтернативу, а да стратешка сарадња са Русијом омогућава Србима да много боље реализују своје националне тежње него таворење у стању у коме су Срби заточеници Запада.

 

Очекујемо да се у функцију тога ставе и руски енергетски гиганти и друге фирме повезане са руском државом, које послују у Србији, а не да буду државе у српској (према западу марионетској) држави које служе само нечијим личним интересима. Коначно, очекујемо од Русије да се више не држи даље од медијске области. Важно је да на овај или онај начин у Србији купи бар један озбиљан медиј, а не да траћи енергију и средства на подршку онима од којих нема никакве користи (по истој матрици двостране стерилности као када се ради о НВО сектору).

 

Ако све о чему смо говорили изостане, да поновим, ми сами више нећемо моћи да издржимо, а Русија ће изгубити лојалног саборца, пријатеља и брата, што је за њу српски народ (а брзо би могла да постане и српска држава). Нећемо се ми који спадамо у српску патриотску јавност свесно окренути против Русије, односно пасти у загрљај друге стране, ма колико да нас неки представници Москве љутили те се осећали изневерено због одсуства њене системске и систематске подршке. Ми знамо да је Русија, без идеализовања наших међусобних односа, кроз историју ипак била највећи српски пријатељ а неретко и заштитник. Али, ако се не промени однос Москве према нашој политичкој, медијској и НВО збиљи, нећемо моћи ништа да урадимо.

 

Све више Срба без великог политичког набоја (а већина народа у свакој земљи спада у ту, помало аморфну, категорију), ма колико начелно били пријатељски настројени према Русији, из очаја окретаће се на другу страну. Тако ће Србија корак по корак постати нова Бугарска. Русофилија ће полако излазити из ње а НАТО ће све више у њу улазити. То је оно што нас иритира и због чега тражимо најхитнију реакцију Русије, како у прилог њених, тако и наших интереса. Више нема времена за чекање и празан ход.

доц. др Стевица ДЕЂАНСКИ

председник Центра за развој међународне сарадње

Sorry, the comment form is closed at this time.