феб 012015
 

Дакле, да ли је председник Барак Обама фаталиста? Или можда да поставимо ствари овако: ако је стратегија главно средство за остварење судбине, да ли Обама има стратегију? Одговорићу на ово питање у провокативном маниру, стављајући акценат на оно што сматрам да је судбина САД. Или, другим речима, допустите да будем умерени детерминиста.
Иако географија није кључна за све анализе, ипак свака озбиљна анализа њоме почиње. Геополитика је борба држава у географским условима који су им дати. Америчка географија је најплодоноснија на свету. САД нису само заштићене океанима и канадским Арктиком већ уз то – као што компанија за геополитичке прогнозе Страфор примећује – имају и боље унутрашње пловне путеве од већине света. Мисисипи, Мисури, Охајо, Арканзас и Тенеси стварају речни систем који тече дијагонално дуж целог континента, чиме спајају умерени појас Северне Америке, који највећим делом припада Сједињеним Државама. Даље унапређење економског потенцијала овог речног система привилегија је заштићених острва са дубоководним лукама дуж атлантске обале и Мексичког залива. Трговина која храни уста великог Мисисипија учинила је да Мексички залив и Карипско море постану од централне важности за америчку снагу и просперитет. Резултат је то да смо истовремено и држава и империја која се простире по територији једног континента.

Такође, ми смо хемисферска империја. Велики холандско-амерички стратег Николас Спајкмен објаснио је да ће стицањем контроле над широким карипским луком на преласку у XX век Сједињене Државе моћи да доминирају западном хемисфером. То се показало кључном геополитичком динамиком XX века, када су САД превагнуле баланс у своју корист у два светска рата и Хладном рату, који је уследио. Јасно је да је све то имало везе са много фактора, али без географије они не би имали никаквог утицаја.

ХОЛОКАУСТ, ДЕО АМЕРИЧКОГ НАСЛЕЂА

Наравно, историја се није завршила кад и Хладни рат. Совјетски савез се можда распао и Кина је можда усвојила једну врсту капитализма, али и Русија и Кина су две огромне нелибералне и мултиетничке империје, које имају капацитете да заједнички владају источном хемисфером. Ово значи да САД имају ограничене потенцијале на тако далеким местима као што су Украјина или Авганистан.

Штавише, због тога што је технологија ублажила предност заштите два океана – као што је показао 9/11 – против исламског екстремизма такође мора да се (најблаже речено) балансира, а можда ће бити потребно и да га сузбијамо или чак потпуно поразимо.

Шта произилази из свега овога, потпуно је јасно: лидерство је америчка судбина. Такав је суд географије.

Постоји и нешто друго. Приликом судбоносног лидерства током много узастопних деценија, САД су стекле, свиђало вам се то или не, и друге обавезе. На пример, постоји одређена осетљивост у вези са Меморијалним музејом за жртве холокауста у САД. Чињеница да овај музеј истовремено представља споменик и историјски архив мање је важна од (као што су други приметили) непорециве реалности његове локације, поред Националног мола у Вашингтону и надомак Џеферсон меморијала. Укратко, холокаусту – који се догодио у Европи – ипак је званично одобрен улазак у америчко историјско искуство, тако да, кад год се велика зверства дешавају било где, Америка мора у најмању руку да гледа шта се дешава ако не и да буде предводник неке врсте одговора. Не, Америка није нормална земља, као што је покојна конзервативна просветитељка Џин Џ. Киркпатрик предложила да постанемо после завршетка хладног рата. Нормална земља не би имала такав музеј као део свог културног наслеђа. Америка пре има обавезе империје: само погледајте величину њене флоте и ваздушних снага, и њихову раширеност по целом свету.

То је материјал који нам је на дохват руке. Суочени са тако објективним чињеницама, дебата између реалиста и идеалиста је уједно и непотребно манихејство и пуко тактичко нагваждање. Реализам није зли изум Хенрија Кисинџера, већ америчка традиција која потиче од Џорџа Вашингтона, Џона Квинсија Адамса и мудрих људи попут Џорџа Ф. Кенана и Дина Ачесона. Идеализам је, са друге стране, толико дубоко укорењен у америчку традицију да вилсонизам живи дуго после смрти 28. америчког председника, без обзира колико често се показује као погрешан. Ни непрекидни хуманитаризам (због тога што је нестабилан) ни неоизолационизам (јер одбија да прихвати да је лидерство над светом америчка судбина) не могу да буду базе било какве одговорне спољне политике.

ДЕ ВОТО И ДРЖАВА КОНТИНЕНТ

Овде морам да поменем мог личног хероја, некада слављеног а данас заборављеног књижевника Бернарда де Вотоа. Еколошки активиста и жестоки проповедник друштевних слобода, Де Вото живот проводи као континенталиста посвећен само једном: америчком западу. Био му је толико посвећен да никад у животу није крочио ногом нигде ван северноамеричке земље. Ипак, овај интелектуалац, који је осећајно и чулно писао о Великим Равницама и Роки планинама (на начин на који је Патрик Ли Фермор писао о Балкану и Централној Европи), за којег би се дало наговестити да је био изолациониста у годинама пред Други светски рат, путовао је по унутрашњости Сједињених Држава 1940. страствено полемишући у локалним заједницама на скуповима где се расправљало о томе треба ли Америка да уђе у рат против нацистичке Немачке.

Де Вото је волео континент који је називао и државом и империјом. Једноставно је било превише тога што се догађало на њему да му вањски свет никад није деловао стварно. Тако је увидео добро у Манифесту судбине (Manifest Destiny) пре него што ће генерације академика видети само чисто зло у њему. Да, он је такође разумео – вероватно дубље него било ко други, пре или после – да су благослови географске предодређености Америци дали и одређену одговорност.

Да ли Обама узима у обзир ове одговорности? Он се ослања на тренутно најподеснију стратегију уместо да сам изгради једну. Дакле, он је у најгорем случају неодлучан стратег. Нема дилеме да је показао добар тактички инстинкт: није улетео у Сирију – бар не до скоро – не шаље копнене трупе у Либију и не залеће се у копнени рат на месту које је више важно Русији него Сједињеним Државама или чак Источној Европи. По свему овом, њега бисмо можда могли упоредити са председником којем се он потајно диви Џорџом Х. В. Бушом. Старији Буш ослањао се на стратегију окончавања хладног рата пошто је он и сам почео да се окончава у Европи. Такође је показао добре тактичке вештине тиме што није разбио односе са Кином након Тјенанмена, као и тиме што је Заливски рат ограничио само на ослобађање Кувајта. Али ту све сличности престају.

ОБАМА И ИЗАЗИВАЊЕ СУДБИНЕ

Старији Буш имао је елитне школе Нове Енглеске (скуп америчких држава на североисточној обали у које спада шест држава), нафтна поља у Тексасу и морнарички рат у Пацифику као кључне референтне тачке које су га промениле. Старији Буш није био интелектуалац, али је интуитивно схватао оно што је књигама окренути Де Вото примао путујући, учећи у Харвардској библиотеци и одрастајући у Јути: да је Америка континент толиких димензија да лидерство није опција, већ судбина! Али Обамина осетљивост изгледа као да није континентална (овде се не мисли на континентализам у европском смислу речи, већ на Америку као континент, тј. на неку врсту континента-државе; прим. прев.). Континентализам, по Кенановој процени, супротан је универзализму. Не бих се сложио с тим. Верујем да без једног нема ни другог. Ако не интернализујеш моменте попут калифорнијске златне грознице и експанзије на запад (westward expansion), не можеш у потпуности да схватиш због чега Америка заслужује да буде лидер. Само освајањем Великих равница и Роки планина Америка је била способна да порази прво Хитлера, а потом и Toџоа. И. док је Буш старији непрекидно телефонирао многим светским лидерима од почетка своје владавине – много пре него што су избиле кризе као што је колапс совјетске империје и ирачка инвазија на Кувајт – Обама чека да западне у кризе, а чак и тада често делегира друге да то ураде. Обама се не наслађује пројекцијама америчке моћи, а без тога не можете изазвати судбину.

Он је до скоро покушавао да придобије америчке савезнике у различитим деловима света да балансирају уместо њега. Јапан да балансира против Кине, Саудијску Арабију и Израел против Ирана, а Немачку против Русије. То је похвално. Зашто не покушати да скинемо део терета са империјалних леђа? Проблем представља то што оживљени националистички Јапан, који се још није у потпуности освестио од својих злочина у Другом светском Рату – плаши остатак Азије. Израелско ваздухопловство, иако добро, поседује малу тактичку снагу, а не велику – стратешку, и стога није најподесније за коришћење против Ирана. Заостали деспотизам Саудијске Арабије рањивији је него што изгледа, све више подривен од слабе децентрализоване монархије, хаоса из суседног Јемена, детерминистичких снага њене све веће популације и опадајућег нивоа подземних вода. Немачка је трајно угрожена због своје зависности од руских енергената и подразумевајућег пацифизма произашлог из нацистичких злочина. Дакле, делегирање моћи савезницима има лимите, и то озбиљне.

Истина је да је Русија лоша а да је Исламска држава зла, као и да су опасне и једна и друга. Совјетски Савез је такође био прилично опасан и „зао“, како га је Роналд Реган описао у својој чувеној изјави. Ми нисмо ишли у рат са Совјетским Савезом, већ смо га стрпљиво обуздавали деценијама док се није урушио у сопственим контрадикцијама. Исто тако, висока позиција коју Русија има на енергетским тржиштима у свету као и њена популација ће опадати како године буду пролазиле, а Исламску државу могу да ослабе конкурентски племенски ривали и други калифати. Из тога следи да је стратегију обуздавања могуће аргументовано оправдати, штавише она је донекле и примамљива. Обамин промишљени приступ стога можда и није лош у датим околностима. Додуше, мораћемо да наставимо да слушамо вапаје за помирењем.

ШЕКСПИРОВСКО РАЗУМЕВАЊЕ ПУТИНА

Проблем је то што цена тог помирења постаје јасна тек пошто се оно и догоди. Када је Невил Чемберлен отишао у Минхен, смрт 16 милиона војника и цивила током Првог светског рата догодила се само 20 година пре тога. Сваки средовечни или старији човек зна да је 20 година попут трептаја ока. Чемберлен је у Минхену имао 69. година. Толика огромна патња, све због рата вођеног ради једне погрешне калкулације која није дала никакав конструктиван резултат. По овој логици, један светски рат био је сасвим довољан. Ко је – чак није ни Винстон Черчил – могао да замисли Холокауст 1938 године? Индустријализовано истребљење целе нације као централни организациони принцип модерне државе било је просто немогуће замислити док није почело да се дешава. Стога чак ни разумевање Хитлера није било тако једноставно као што изгледа са ове временске дистанце. Ниједан противник са којим се сада суочавамо или ћемо се суочити у будућности неће достићи хитлеровске стандарде у смислу да неће поседовати и смртоносну идеологију и могућност да је масовно примењује. Они који позивају на измирење биће неизоставни део будућности било којег председника. Једноставно коришћење фразе „капирам те“ неће завршити посао. Исход судбине се не може унапред предвидети.

Ипак, ово мора бити речено: Шекспиров ученик би разумео карактеристике Владимира Путина много пре неког штребера са катедре за међународне односе, исто као што би филозофи боље схватили опасност од људи који одрубљују главе недужним новинарима не би ли кроз вешто урађене видео-клипове послали варварску поруку. Опасности које сада вребају су многобројне, чак и ако узмемо у обзир да наш најбољи контрапотез такође изискује чекање . Због тога у овом времену упоредне анархије, које следи након времена империјализма и хладнога рата, вући исправне потезе ће бити теже него икада. Многе одлуке, по самој својој природи биће веома тешке. Потребни су нам лидери који ће проширити границе могућег истовремено их поштујући. Судбина је попут богова античке Грчке; превртљива и морално несавршена, али савитљива пред храбрима.

(Крај)

Аутор је старији научни сарадник у Центру за нову америчку безбедност у Вашингтону. Аутор је петнаест књига из области међународних односа, укључујући „Освету географије“ (Random House, 2012), „Офанзиву анархије“ (Random House, 2000) и „Азијски котао“ (Random House, 2014).

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

 

Sorry, the comment form is closed at this time.