феб 012015
 

Подржао сам рат у Ираку. Помињем ово кад год јавно дискутујем о тој теми. Нисам био заговорник извоза демократије. Свако ко је упознат са мојим радом зна да сам убирао повластице од просвећених диктатура у многим приликама, још увек то радим. Али режим Садама Хусеина није био диктаторски: он је био конституисан као нека врста репресивног тоталитаризма негде јужно од Стаљина и северно од Асадове Сирије. Лично сам био упознат са тиме због неколико репортерских путовања по Ираку у 80-тим, после којих сам постао новинар који је био прилично добро упознат са његовом причом. Да скратим, постао сам посвећен.Ипак, без обзира на то шта ће се догодити са Ираком у будућности, чак и ако се догоди нагли напредак и пораз Исламске државе, цена коју је Америка тамо морала да плати сигурно ће остати превисока. Рат је, како ће се на крају испоставити (иако је судећи по неким претпоставкама све могло другачије да се заврши), био катастрофалан. Ту се моја убеђеност завршила. Питања „шта би било кад би било“ због мноштва могућих обрта сада престављају мучење иако нас количина учињених грешака у вођењу рата неумитно доводи до закључка да је и сама одлука да се изврши инвазија била грешка. Али велика питања, због тога што у себи садрже прегршт ситних детаља, морају остати ствар интерпретације, а не судбине. Можда инвазији на Ирак, баш због многих учињених грешака, од почетка није дата шанса за успех. Очајнички желим да верујем у ово јер сам и сам био заговорник тог рата, али на крају непроспаване ноћи то ми не полази са руком. Напротив, осећам да је огроман број грешака пратећа последица арогантног приступа од самог старта.

Хипотетички: Буш у лето 2002. одлучује да не нападне Ирак. Садамов режим наставља војне акције. Санкције против њега постепено се укидају. Чињеница да нема оружје за масовно уништење не излази на видело. Арапско пролеће стиже 2011. године. Шиити и Курди у Ираку аутоматски дижу побуну. Садам – у крволочном маниру, који је његов заштитни знак – убија исто или чак и више људи него Башар ал Асад у Сирији. Бушови, отац и син, бивају окривљени јер се нису ухватили у коштац са Садамом кад су имали шансу да то ураде (сетите се да је мудра одлука Буша старијег да не крене на Багдад дошла до изражаја тек када се његов син заглавио у Ираку).

ДА ЛИ ЈЕ ЛИБИЈА БИЛА ГРЕШКА?

Другим речима, можда никад не бисмо ни видели прилику за мирно приземљење базистичких режима на простору Леванта, узевши у обзир колико су они фрагментирали друштво и осакатили све форме посредничких друштвених институција изузев државе на врху и племена и фамилије на дну. Без обзира да ли смо војно реаговали у Ираку и Сирији или не, резултат би у сваком случају била анархија. То је фатализам, знам то. Он пориче људски фактор, па тако и нашу моралну одговорност. Иако овакав приступ можда заслужује осуду, то не чини моју тврдњу мање тачном.

Либија и Сирија су производи те слагалице. Интервенисали смо у Либији из ваздуха, специјалним операцијама и логистичком подршком не би ли спречили диктатора Муамера ел Гадафија да учини масовне злочине над цивилима у Бенгазију и околини. Потом смо помогли и подржали смену његовог режима. То је резултовало правим хаосом у Либији, дестабилизацијом Малија и ширењем оружја широм Сахаре. Триполи више није главни град у земљи, већ пука контактна тачка која служи за преговоре између племена, банди и милиција. Хаос у Бенгазију довео је до убиства америчког амбасадора Џ. Кристофера Стивенса. Отуда: да ли је одлука да помогнемо у пучу против Гадафија била погрешна – не само у геополитичким аршинима већ и морално?

Заговорници интервенције тврде, да смо уложили више напора у стабилизацију Либије пошто је Гадафи убијен, како се ништа од овога не би десило. Али искрено сумњам – посебно у светлу искустава из Вијетнама и Ирака – да смо икад били способни да кројимо дешавања у сложеним нама страним друштвима. Немачка и Јапан су биле уништене, поражене и окупиране земље, па су зато и изузеци од овог правила. Такође, те земље су имале традицију модернитета, индустријализованих друштава и економија, за разлику од земаља ширег Блиског Истока. У једном тренутку, на неком нивоу морамо поштовати дела судбине, па макар и само да би обуздали сопствену сујету. Због истог разлога верујемо у Бога.

ГДЕ СМО ПОГРЕШИЛИ У СИРИЈИ?

Питање Сирије је теже. Нисмо дали све од себе да помогнемо политички умеренијим борцима усред велике гунгуле снага које се боре да свргну базистички режим Башара ел Асада. Да јесмо, шансе да будемо увучени у сложени паклено комплексни конфликт, са десетинама и десетинама различитих милиција које у њему учествују, биле би знатно веће. Али, да смо то урадили, постојала је шанса да свргнемо Асада, уједно спречавајући настанак и ширење Исламске државе. Наравно, да смо се одлучили за тај корак, могло је да се догоди и да свргнемо Асада, чак и ако не бисмо успешно проникли у управљање догађајима на терену, али би то значило да смо одиграли улогу бабице у рађању једног Суни џихадистичког режима у Дамаску. Изаберите шта вам се свиђа. Истину нећемо сазнати никад. И баш зато што нећемо, не можемо се бавити претпоставкама каква је судбина могла да снађе Сирију 2011.

Шта је одговор на све ово?

Детерминизам, као што (Исаија) Берлин пише, предмет је расправа још од када су грчки стоици установили два привидно контрадикторна појма: морална одговорност индивидуе и „каузалитет“ – веровање да су наши поступци незаобилазни резултат ланца догађаја који им претходе. Француски филозоф Рајмонд Арон говори о ономе што је Данијел Џ. Махоуни на овим страницама (мисли се на магазин The National Interest; прим. прев.) описао као „трезвену етику укорењену у истини вероватноће детерминизма“, јер се људски избор увек креће у оквирима одређених контура или ограничења, као што је рецимо наслеђе прошлости. То је, веровао је Арон, умерени детерминизам, који прихвата очигледне разлике између група и региона, али, без обзира на то, не подлеже претераној симплификацији и оставља многе могућности отворенима. То би могао бити најбољи одговор који нам је доступан.

Признали ми то или не, сви смо на неки начин умерени детерминисти. То је једини начин да преживимо у свету и да у исто време, на пример, будемо добри родитељи: ако претпоставимо да ћемо се ми или наша деца понашати на одређени начин, неки резултати су вероватнији од других. У складу са њима ћемо прилагођавати наше акције.

Дакле, други израз за умерени детерминизам је здрав разум. Узмимо досадну и устаљену илустрацију: ако наш син или ћерка упадну на најбољи колеџ на који су се пријавили, ми их обично подстичемо да га похађају, јер тако расте вероватноћа да ће он или она имати добру каријеру и зарађивати доста новца. Ми заправо доносимо такве одлуке из сата у сат током сваког дана – одлуке засноване на претпоставци да забелешке из прошлости указују на извесни резултат у садашњости или будућности. Ово је донекле фаталистички приступ за који смо сви одговорни. Зашто овај здраворазумски фатализам, разложан и опрезан пре него догматичан, не би могао да се примени и на спољну политику?

ДУГ ПУТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Размислите о промовисању демократије у свету: Енглеској је требало готово пола века да одржи прво парламентарно заседање након доношења Магна карте (велика повеља слободе, енглески уставни документ из 1215. године; прим. прев.), а више од седам стотина година да жене добију право гласа. Енглеској је требао већи део миленијума да би достигла оно што ми на Западу данас сматрамо здравом демократијом. Функционална демократија није оруђе које можемо просто да извеземо, већ пре експресија културно-историјског развоја. Демократија у Великој Британији није произашла из програма цивилног друштва, о коме су предавања држали хуманитарни радници; она је изданак крвавих династичких сплетки и револуција средњовековног и модерног доба. У сличном маниру, какве год домородачке културне предиспозиције за развој демократије да поседује, за Индију је искуство двовековне империјалне управе Велике Британије ипак било пресудно. И друге земље у Азији имале су године и године економског и социјалног развоја под просвећеним аутократама, које су их припремиле за прихватање демократије. У Латинској Америци, демократија је оставила спорадичан траг јер на неким местима буквално имамо примере да је сва власт сконцентрисана у рукама једног човека, док у другима имамо малтене стални хаос праћен економским и социјалним превирањима. Од афричких демократија често имамо само назив, са мало или нимало регулаторних органа стацонираних ван главних градова. Одржати изборе је лако, кључ је у изградњи институција. Имајући у виду ове чињенице и узевши у обзир да је арапски свет претрпео најпримитивнију форму деспотизма која је забележена игде у свету, како је могуће очекивати да се демократија може преко ноћи извести на Блиски Исток?

Да, све ово јесте нека врста детерминизма, али и здравог разума.

Да сумирамо, спољна политика не може нормално да функционише без одређене дозе детерминизма. Детерминизам производи свест о ограничењима; ограничењима која нам говоре шта САД могу, а шта не могу да ураде у свету. Ово је чиста реалност. Баш због тога, свесно или несвесно, ми дефинишемо велике државнике као оне који раде близу ових граница, близу граница могућег. Велики државници не признају лимите нити детерминизам, чак и када њихова веома вешта дипломатија представља имплицитно прихватање чињенице да они постоје.

Наравно, многи ће пробати да оду корак даље у односу на ова ограничења, како у државним тако и у другим подухватима. Чувени говор председника Теодора Рузвелта Човек у арени у ширем смислу био је омаж свима који су водили праведну борбу, чак и ако нису победили. Али не воде баш сви рачуна о том вредном осећању. На пример, један од државних секретара Била Клинтона Ворен Кристофер путовао је више од 20 пута на Блиски Исток у тражењу договора између Израела и Сирије, што се на крају показало просто недостижним. Његови напори били су потпуно заборављени, као што ће бити и пропали покушаји секретара Џона Керија да се постигне мир између Израела и Палестине. У тим случајевима је, чини се, превладао детерминизам.

КИСИНЏЕР И ХОЛБРУК

Са друге стране, Хенри Кисинџер доказао је да оно што се испрва учини као магловита могућност може бити спроведено у реалност. Кисинџер је постао легенда јер је остварио успех упркос судбини. Стратегија заснована на сопственој суштини само је мапа пута за превазилажење судбине. Кисинџер је видео прилику која је настала расколом у кинеско-совјетским односима и испреговарао разумевање са Кином, које је било противтежа Совјетском Савезу, а користио се чак и релаксирањем односа са Совјетима да би осигурао правичан однос Кинеза и западноевропскеих савезника. Гарантујући Кинезима индиректну заштиту од Совјетског Савеза и економски све јачег Јапана и признајући само једну Кину (што је значило непризнавање Тајвана), потези Никсонове администрације пружили су прилику Кини да се у новом и сигурнијем окружењу више посвети интерним него спољним питањима. То ће омогућити Денг Сјаопингу да у најмногољуднијој земљи света уведе једну форму капитализма, што ће касније око милијарду људи широм Азије извући из сиромаштва. Азијско економско чудо касног XX и раног XXI века немогуће је чак и замислити без посете Кини председника Ричарда Никсона из 1972. Одатле закључујемо да аморална стратегија која се води строго у складу са националним интересом може да доведе до морално исправних резултата. Јер оно што је водило Кисинџера био је национални интерес лишен сваког морализма, њега поштују и када га не воле.

Холбрука, са друге стране, волели су они који морално-хуманитарне интересе стављају изнад националних. Кисинџер је био усмерен на опстанак земље у архаичном свету којем су недостајали ноћни чувари задужени за чување мира, док је то Холбруку било дато на тацни, па је због тога био у могућности да јури универзалне циљеве. Због тога што су интелектуалци и либерални новинари генерално универзалисти пре него што су заинтересовани за решавање питања од националног интереса, Холбрук је постао њихов романтични јунак. Кисинџер је испремештао шаховске фигуре на глобалном нивоу; Холбрук је донео мир и зауставио геноцид у једној земљи која има одређену – али не кључну – важност за САД. У очима његових следбеника то је било и више него довољно.

Кисинџер, који је избеглица из Холокауста, знао је да америчка спољна политика не може просто да се сведе на проучавање таквих феномена, док је Холбурк, такође потомак јеврејских избеглица, показао да је проучавање разних холокауста заправо централна тачка америчке спољне политике.

Али оно што је заједничко њима двојици је то да ни један ни други нису фаталисти. За разлику од Кристофера и Керија, Кисинџер и Холбрук су, што се каже, одрађивали посао, за који је способан веома мали број људи у Вашингтону, или чак у целој спољно-политичкој заједници.

(Наставиће се)

Аутор је старији научни сарадник у Центру за нову америчку безбедност у Вашингтону. Аутор је петнаест књига из области међународних односа, укључујући „Освету географије“ (Random House, 2012), „Офанзиву анархије“ (Random House, 2000) и „Азијски котао“ (Random House, 2014).

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

 

Sorry, the comment form is closed at this time.