феб 012015
 

Снови било ког председника, премијера или државника праћени су питањима „шта би било кад би било“. Шта би било да сам раније отпустио министра одбране или да сам заменио оног генерала у Ираку овим другим пре него што је било прекасно? Шта би било да нисам имао пуно поверење у процену ваздушних снага кад су ми рекли да се у рату у Јужном Либану може победити са неба? Шта би било да сам имао више копнених трупа у Ираку од самог почетка? Шта би било да сам прекинуо ове бесмислене преговоре између Израела и Палестине пар месеци или бар пар недеља раније? Шта би било да сам поставио више питања на састанку и да сам раније послушао савете помоћника мог секретара или било кога другог ко ми је рекао да може учинити нешто поводом Руанде. Цео свет, као и моја репутација, били би другачији.

Предлози које нисмо послушали прогањају све нас у политичкој заједници. Сви желимо да будемо у праву и да припишемо неуспех неком другом. Сви желимо да променимо судбину, чак и они који сматрају да је она заиста одређена. На пример, знамо, упркос неслагању Исаије Берлина са теоријом велике снаге коју имају неперсонализовани фактори, као што су географија и култура, да они заиста јесу важни и да имају утицаја на задатке који су пред нама. Коју год стратегију да изаберемо за интервенцију, Ирачани се никад неће понашати као Швеђани, исто као што се Авганистанци или Либијци никад неће понашати као Канађани. Поређење је понекад толико једноставно. Иако су индивидуалци постојанији и конкретнији од нација којима припадају, групне карактеристике заиста постоје и оне морају имати своју улогу у предвиђањима било ког аналитичара. Колективне карактеристике народа су просто скуп свих њихових искустава стеченим на одређеном животном простору кроз стотине или хиљаде година историје.

ИСТОРИЈА И СУДБИНА
Али то је само једна половина. Такође нам је познато да велики историјски догађаји могу у трену да се преокрену захваљујући овој или оној непредвиђеној ситуацији. Иако судбине Авганистана или Либије можда никад неће бити као судбина Канаде, бољи или лошији исходи на тим местима су могући, а они зависе од индивидуа које кроје њихове политике; зато сви ми, као што је Берлин исправно предложио, морамо преузети моралну одговорност за наше акције. Баш због тога што су погрешни избори и погрешна мишљења саставни део спољне политике, ми настављамо себе да мучимо сталним преиспитивањима наших одлука.

Шта је судбина – оно што су Грци звали „моира“, што значи „онај који дели карте“? Да ли уопште постоји? Ако постоји, Херодот најбоље увиђа њену комплексност – било да пише о географској одређености која се код њега односила на копнену масу Грчке и Мале Азије и култура које су на њима настале или о пријемчивости коју има на човеков удес; он вешто преноси како се лични интереси често преплићу са вртлозима страдања и патње, па епски догађаји произлазе из најнеобичнијих дешавања и људских судбина. Због тога што на њу утиче толики број фактора, судбинa човеку остаје неразумљива. У краткој причи Хорхе Луис Борхеса Лутрија у Бабилону реч судбина означава потпуну случајност: било да се неко обогати, буде мучен или погубљен, спојен са предивном женом или заврши у затвору, све то је искључиво ствар среће. Ништа није унапред одређено, као што нема ни моралне одговорности. Што се мене тиче, овакав поглед је неуверљив и неприхватљив, без обзира на снагу алегорије коју прича садржи.

Како може велика историјска епизода бити одлучена унапред? Делује немогуће. Што више старим – са искуством тродеценијског стажа иностраног дописника иза себе – све више увиђам да је, осим у класи брилијантно интуитивних умова – укључујући позног Хантингтона, Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера – политичка наука и даље углавном представља само аспирацију и да Шекспирове трагедије и историја пружају много бољи увид у бизарно маневрисање на двору последњег цара и царице Романових, Николаја и Елене Чаушеску у Румунији, Слободана Милошевића и Мирјане Марковић у Југославији или Звијада и Мањане Гамсахурди у Грузији. Укратко, не постоје научни методи за разумевање међународних односа. Пре свега постоји проницљивост, која је по дефиницији шекспировска.

Да, географија и култура су важне. Тропско изобиље производи болест, исто као што умерена клима са добрим природним лукама производи богаство. Али ово је само позадина огромне и зујеће кошнице људских калкулација и детаља који се никада не могу знати унапред. Ипак, током мог живота упознао сам људе који су оштри и жељни конфронтације. Такви креирају кризу за кризом наносећи штету себи и својим везама, као што сам упознао и друге који се са правом сматрају пажљивима и умеренима а који иду од једног – наизглед лаког – успеха до другог.

Личност, бивајући сама по себи делимично физиолошке природе, заиста може да буде предодређена за нешто, а шта је то него судбина?

РУСКА РЕВОЛУЦИЈА
Управо ова контрадикторност у вези са судбином ствара наше најбоље историчаре: мушкарце и жене који разабирају велике детерминишуће образце, али само у оквиру хаоса међуљудских интеракција којег је немогуће предвидети. Самонавођени силом унутрашње јасноће коју њихове личности поседују, они делују у складу са сопственом покретачком снагом, било у добру или злу.

Класично дело које ми пада на памет је Људска трагедија: Руска револуција 1891-1924, књига историчара са Универзитета у Лондону Орланда Фигеса. „У сваком исходу било је неизбежно да се (руска) револуција заврши бољшевичком диктатуром“, пише он. „Постојало је више пресудних момената пре и после 1917. када је Русија можда изабрала да следи демократичнији курс“. При томе, Фигес додаје: „Руски демократски неуспех био је дубоко укорењен у политичкој култури и друштвеној историји. У одсуству државне противтеже деспотизму Царева; изолације и крхкости либералног цивилног друштва; заосталости и насилља руског села, који су довели до тога да велики број сељака оде и потражи бољи живот у индустријским градовима; и у чудном фанатизму руске радикалне интелигенције.“

Фигес нам даје детерминишуће силнице, а онда нам, као добар романописац, пружа опширан увид у друге детаље и факторе без којих се можда ни они одлучујући не би развили. Да само Цар Александар III није умро од инфекције бубрега у 49. години живота, много пре него што је његов син Николај II био сазрео да преузме владавину. Да је само Николај заиста подржао премијера Петра Столипина и да је на самом почетку признао таленат још једног бирократе Принца Љвова. Да само царевић Алексеј није имао хемофилију, која је приморала краљевску породицу да се ослања на третмане мистика Григорија Распућина, чији штетни утицај је имао фаталне последице по режим. Да је само Александар Керенски био емоционално стабилнији и мање заљубљен у сопствену реторику; само да његова привремена влада није ставило сво богаство на офанзиву против Немаца у пролеће 1917. Само да Лењинова племићка прошлост није утицала на стварање његових тако „догматских“ и „заповедничких метода“; само да је био ухапшен или чак привремено задржан од стране ноћне патроле када се маскиран ушетао у Смолниј Институт у Петрограду не би ли успоставио контролу над завађеним бољшевицима и повео устанак у октобру 1917. И тако даље… Још једном смо зашли у парадигму географије и културе кретајући се ка шекспировској парадигми, да би на крају завршили у пољу „потпуне случајности“. Иако Фидес казује да „историчари не би требали да брину о хипотетичким питањима“, његов литерарни приказ историје наводи читаоца да размишља и о другим исходима.

ТЕОРИЈА ВЕЛИКИХ ЛИЧНОСТИ
Друштвена дешавања, због тога што укључују људски фактор, не могу бити сведена на формуле. То је у крајњој тачки разлог због чега су историчари више цењени од политичких стручњака. Наравно, Холокауст је имао своје корене у вишевековном антисемитизму у Европи, који је, са друге стране, делимично био изазван социјалним и културним узроцима. Међутим, да ли би се Холокауст – или уосталом Други светски рат у Европи – догодио без иједне карактерне црте коју је имао Хитлер, у којем су се спојили опсесивна жеђ за убиствима Јевреја, таленат за практичне (оперативне) вештине и мегаломански начин владавине у добу Велике депресије?

Дакле, да ли смо се опет вратили на исту теорију, такозвану „теорију великих личности“ (или, у Хитлеровом случају, ужасних личности)? Такав поглед био би превише симплификован. У позадини најснажнијих личности увек делују геополитички контексти, који су, по правилу, механичке и детерминистичке природе. Либерални интернационалисти одају признање Ричарду Холбруку као великом човеку који је зауставио покољ у Босни 1995. и који је својим деловањем иза кулиса управљао протеривањем крволочних Срба са Космета 1999. Али у позадини овога је стајао један фаталистички геополитички контекст, без којег Холбрук не би био успешан као што је био. Тај контекст односи се на руску слабост произашлу из краја Хладног рата, током којег је дошло до колапса Совјетског Савеза. У деведесетим је Русија пролазила кроз спиралу хаоса оличену у владавини Бориса Јељцина. Да је Русија била способна да проводи свој уобичајени историјски утицај на словенском Балкану, Холбрук и Запад не би били у могућности да делују без последица. Разговори које је у деведесетим Клинтонова администрација водила са руском владом о стању у бившој Југославији били су заправо преговори о спасавању руског образа – никако тражење суштинског разумевања. Да је Русија у деведесетим била налик Русији Владимира Путина, са агресивном и централизованом владавином, то свакако не би било могуће.

Ово је, наравно, хипотетисање. Али је интересантно јер, као и све друге хипотетичке претпоставке, показује колико комплексна и чак метафизична ствар може да буде судбина. И даље ћемо морати да се носимо са историјом, како се на крају испоставило. Велике личности, након свега, оне су које се херојски ухвате у коштац са датом ситуацијом, а не теоретишу о констелацијама о којима је могуће само маштати.

И заговорници и противници рата у Ираку могу да се сложе да водеће фигуре из администрације Џорџа Буша (јуниора) нису имале вансеријске потенцијале. Правили су озбиљне грешке. Није ствар у томе да су ирачка војска и Баз партија биле расформиране и забрањене. Дати администрацији заслуге за то било би неправедно, јер ирачка армија се дезинтегрисала сама од себе, а Баз партија је угашена из самог врха у почетној фази окупације да би се придобила наклоност шиита.

Међутим, многе друге ствари су урађене погрешно. Окупација просто није унапред испланирана и кадровски покривена. Привремени коалициони орган покушавао је да се надмеће уместо да комплетира окупационе снаге. Превише поверења дато је повратницима из егзила. Кључна прва фаза окупације поверена је неискусном генералу са три звездице (чина) Ричарду Санчезу. Након тога је дошао Џорџ В. Кејси јуниор, отупели генерал погодан за мирнодопске услове (ако тако нешто уопте постоји), који је потпуно био лишен било какве интуиције и културолошког предзнања неопходног да би се носио са Ирачанима, или да би руководио било којом већом операцијом. Ако у обзир узмемо убрзани темпо модерног ратовања, председник Џорџ Буш и министар одбране Доналд Рамсфелд нису отпустили и заменили генерале довољно брзо. Листа се наставља унедоглед…

(Наставиће се)

Аутор је старији научни сарадник у Центру за нову америчку безбедност у Вашингтону. Аутор је петнаест књига из области међународних односа, укључујући „Освету географије“ (Random House, 2012), „Офанзиву анархије“ (Random House, 2000) и „Азијски котао“ (Random House, 2014).

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

 

Sorry, the comment form is closed at this time.