Regionalni razvojni potencijal „srpskog modela“

Regionalni razvojni potencijal „srpskog modela“

Regionalni razvojni potencijal „srpskog modela“

Okolnosti u kojima se nalazi Srbija ali i balkanski region zahtevaju hitno razrađivanje i usvajanje novih koncepcija razvija u skladu sa savremenim uslovima. Bez idealizacije naše društveno-političke zbilje, koja je nesumnjivo opterećena mnogim problemima, teška iskušenja kroz koja smo prošli u kombinaciji sa našim nacionalnim mentalitetom, doprinela su uobličavanju naše državne izuzetnosti. Srbija je izrazito žilav, i koliko je to u današnje vreme moguće, neobično samosvojan državni organizam.

Ma koliko da smo skloni samokritici, i koliko god da za nju ima razloga, ipak je neosporna činjenica je da Srbi imaju autentičan odnos prema evropskim i balkanskim trendovima, i originalnu – iako još ne u punoj meri zaokruženu i formalizovanu – viziju regionalne pa i kontinentalne budućnosti. To sve čini realnom ulogu Srbije kao makar idejnog lidera bar slovenskog dela Balkana, ako ne i njega u celini, odnosno nameće „srpski model“ kao pogodno rešenje za naš region u 21. veku!

„Srpski istorijski model“ podrazumeva politiku izbalansiranih odnosa i sa Istokom, i sa Zapadom. U njegovoj srži je, kad god je to moguće, geopolitička svestranost, odnosno uključivanje Beograda u različite geopolitičke procese i, s druge strane, izbegavanje oslanjanja samo na jedan centar globalne moći. Iz toga prirodno proizlazi status vojne neutralnosti Srbije. A on ne samo da je odraz naše tradicionalne geopolitičke svestranosti, već je i optimalno rešenje za Srbiju pa i čitav region kada se radi o mogućnosti dugoročnog stabilnog razvoja.

„Srpski model“ za Balkan u idealnom obliku pretpostavlja:

  1. upravljanje regionom bez bilo čijeg spoljnog presudnog upliva;
  2. odricanje svih zemalja koje ga čine od blokovskog statusa;
  3. celovitu saradnju zemalja regiona pa i objedinjavanje potrebnih resursa, u cilju rešavanja zajedničkih problema;
  4. u evropskim pa i globalnim razmerama saradnju sa državama sličnog opredeljenja, odnosno pružanje ne samo načelne podrške, već i konkretne potpore u vezi sa izazovima sa kojima se suočavaju, tim zemljama.

Nadogradnja „srpskog geopolitičkog modela“ trebala bi da bude popularizacija „srpskog nacionalno-državnog stila“. On za sada, kao ni model, nije do kraja iskristalisan, odnosno u vezi sa njim postoje podele i unutar srpskog društva. Ipak, osnovne konture se naziru, te ga samo treba dovršiti i usvojiti kao državno-politički imperativ.

„Srpski nacionalno-državni stil“ podrazumeva davanje prioriteta sopstvenim nacionalnim težnjama umesto onome što se nameće sa strane, konsekventnost u odbrani nacionalnih interesa, učvršćivanje nacionalne samostalnosti a ne prihvatanje prakse potkopavanja sopstvenog suvereniteta.

Ukratko, „srpski stil“ nije ništa drugo do dosledno ispoljavanje „srbcentrične“ pozicije. A to podrazumeva i:

  1. nacionalni konsenzus u vezi sa pitanjima od prioritetnog značaja za državu i naciju;
  2. parcijalno objedinjavanje nezavisno, od stranačke orijentacije, svih državno-odgovornih snaga, na osnovu dugoročne platforme nacionalnog razvoja,
  3. sistematsku zaštita Srba van granica Srbije;
  4. posvećenu zaštitu prava srpskih izbeglica.

Naizgled, takav „srbocentrični“ pristup nije kompatibilan sa balkanskom saradnjom. Međutim, kada se dublje posmatraju stvari, nije tako. Srbi tradicionalno ne traže tuđe već samo štite svoje. Otuda, smatraju da je ne samo prihvatljivo, već i poželjno, da i drugi narodi postupaju na isti način, odnosno da na navedenim osnovama, koje su njegov temelj, prihvate „srpski stil“. Svaki narod Balkana na tolerantan način, uvažavajući istovetno pravo drugih, treba da se bori za svoje interese. Ako njih stavimo u prvi plan, a ne dozvolimo bilo kome sa strane da ih zloupotrebljava i lažno prikazuje kao nepomirljivo suprotne sa interesima drugih balkanskih zajednica, onda ćemo uvek smoći snage da se dogovorimo na obostrano prihvatljiv način.

Srbija treba da štiti srpske interese u okviru matrice koja podrazumeva: „Balkan Balkancima“. Ako nju prihvate i druge zemlje regiona onda će nesumnjivo postojati prostor za rešavanje sporova na nacionalnim a ne antinacionalnim osnovama. Kompromis je moguć ako realno delujemo u interesima svojih država umesto da njih svodimo na monete za globalno potkusurivanje.

Prirodne saveznice Srbije u nametanju novog regionalnog pristupa treba da budu kako države Balkana u kojima preovladava svest o međusobnoj interesnoj upućenosti, tako i članice Pokreta nesvrstanih, odnosno zemlje Afrike, Južne Amerike, Azije, koje nisu podržale nelegalno proklamovanu nezavisnost naše južne pokrajine, Kosova i Metohije. Njihova podrška bi mogla da dovede do konverzije istorijski, umnogome spontano, utemeljenog „srpskog modela“, u regionalni pa možda i šire prihvaćeni obrazac.

Naravno, ne treba odmah očekivati korenite rezultate. Već i samo delimično uvažavanje „srpskog modela“ može da doprinese mnogo boljim odnosima u regionu, njegovoj većoj bezbednosti i stvaranju stabilnih osnova za razvoj.

U duhu tako shvaćenog „srpskog pristupa“ jedan od najvažnijih smerova delovanja treba da bude razrađivanje koncepta bezbednosne arhitekture regiona, koji bi neizostavno morao da uključuje i NATO faktor, tj. težnje balkanskih članica tog sveza i ovdašnjih država kandidata, odnosno država koje su spletom okolnosti uvučene u tesnu saradnju sa atlantskim blokom. NATO je realnost koja mora da se uvaži, ali i da na pravi način bude uklopljena u politiku zadovoljavanja stvarnih regionalnih potreba.

I u njihovom interesu, kao i u interesu vanblokovskih država regiona, u okviru balkanskog aranžmana, trebalo bi utvrditi posebnu poziciju regionalnih članica NATO-a, sa akcentom na vrlo odmerenom korišćenju njihovih resursa u vojnim operacijama spomenuto saveza. Potrebno je i definisati precizne granice nezavisnosti u vezi sa vođenjem odbrambene politike kao i u vezi sa delovanjem nacionalnih vojnih industrija, država kandidata za NATO i drugih zemalja regiona. Drugim rečima, važno je usaglasiti nivo saradnje koji bi poboljšao bezbednost regiona, unapredio odbrambenu sposobnost balkanskih zemalja a smanjio vojne izdatke.

Posledice angažovanja u okviru atlantskih struktura ne snose samo one zemlje koje su njihov deo, već i druge države regiona u kome se nalaze. Otuda, u interesu svih, kako bi se izbeglo unošenje nepotrebnih spoljnih tenzija u balkanske prostore, te podnošenje šteta koje su mogle da budu izbegnute, mora se težiti razvoju bezbednosne saradnje i izbegavanju jednostranosti. Postoji korelacija ne samo između direktne nacionalne štete ili profita pojedinih država uključenih u globalne operacije NATO-a, već i onih koje se nalaze po strani od njih. Uputno je o tome voditi računa, pogotovo u trusnom balkanskom regionu, kada se razmatra ispunjavanje obaveza ovdašnjih članica NATO-a prema savezu kome pripadaju.

Druga strana fleksibilnog odnosa prema NATO realnosti o kojoj govorimo je i uvažavanje od strane drugih zemalja regiona specifičnih veza Srba sa ruskim i generalno istočnoslovenskim faktorom. Na tim osnovama bi brzo mogle da budu unapređene regionalne veze sa Rusijom, Ukrajinom i Belorusijom. Od toga bi svi imali samo koristi.

U svetlu toga morala bi, na osnovu mnogovektorskog modela u oblasti bezbednosti, da bude afirmisana i teza o štetnosti razrađivanja nacionalnih strategija bez sagledavanja predloga relevantnih suseda našeg regiona, kao što je, na prvom mestu, Rusija. Rezultati koje je do sada postigao Centar za razvoj međunarodne saradnje mogu da budu odličan osnov za bilateralne ili multilateralne konsultacije u spomenutoj oblasti, odnosno za raspravu o ruskom nacrtu Ugovora o evropskoj bezbednosti ili u vezi sa uzajamnim delovanjem oko statusa posmatrača u Organizaciji Dogovora Kolektivne bezbednosti (ODKB) država koje nisu blokovski svrstane (što ne isključuje paralelni status kada se radio o NATO-u).

Razmatranje raznovrsnih geopolitičkih opcija neće naneti štetu evropskim integracijama Srbije i regiona u celini, a može da unapredi njihovu bezbednosti, ekonomsku perspektivu i svekoliku stabilnost. Isto se odnosi i na našu težnju da zaokružimo „srpski model“ o kome smo pričali pa i da ga ponudimo kao osnov za regionalnu saradnju. Na temelju njega Srbija može na konstruktivan način da postane lider regiona, a on to liderstvo da prihvati kao put ka boljoj budućnosti svih, a ne nastojanje da bilo čiji interesi budu marginalizovani, odnosno da Srbija izbori premoć. Pravilno shvaćen „srpski model“ ima univerzalnu vrednost i za sve zemlje u našem regionu pa i šire inspirativni karakter!

Doc. dr Stevica Deđanski

predsednik Centra za razvoj međunarodne saradnje

mr Dragomir Anđelković

Unesite reč za pretragu