јун 092011
 

Околности у којима се налази Србија али и балкански регион захтевају хитно разрађивање и усвајање нових концепција развија у складу са савременим условима. Без идеализације наше друштвено-политичке збиље, која је несумњиво оптерећена многим проблемима, тешка искушења кроз која смо прошли у комбинацији са нашим националним менталитетом, допринела су уобличавању наше државне изузетности. Србија је изразито жилав, и колико је то у данашње време могуће, необично самосвојан државни организам.

Ма колико да смо склони самокритици, и колико год да за њу има разлога, ипак је неоспорна чињеница је да Срби имају аутентичан однос према европским и балканским трендовима, и оригиналну – иако још не у пуној мери заокружену и формализовану – визију регионалне па и континенталне будућности. То све чини реалном улогу Србије као макар идејног лидера бар словенског дела Балкана, ако не и њега у целини, односно намеће „српски модел“ као погодно решење за наш регион у 21. веку!

 

„Српски историјски модел“ подразумева политику избалансираних односа и са Истоком, и са Западом. У његовој сржи је, кад год је то могуће, геополитичка свестраност, односно укључивање Београда у различите геополитичке процесе и, с друге стране, избегавање ослањања само на један центар глобалне моћи. Из тога природно произлази статус војне неутралности Србије. А он не само да је одраз наше традиционалне геополитичке свестраности, већ је и оптимално решење за Србију па и читав регион када се ради о могућности дугорочног стабилног развоја.

 

„Српски модел“ за Балкан у идеалном облику претпоставља:

  1. управљање регионом без било чијег спољног пресудног уплива;

  2. одрицање свих земаља које га чине од блоковског статуса;

  3. целовиту сарадњу земаља региона па и обједињавање потребних ресурса, у циљу решавања заједничких проблема;

  4. у европским па и глобалним размерама сарадњу са државама сличног опредељења, односно пружање не само начелне подршке, већ и конкретне потпоре у вези са изазовима са којима се суочавају, тим земљама.

Надоградња „српског геополитичког модела“ требала би да буде популаризација „српског национално-државног стила“. Он за сада, као ни модел, није до краја искристалисан, односно у вези са њим постоје поделе и унутар српског друштва. Ипак, основне контуре се назиру, те га само треба довршити и усвојити као државно-политички императив.

„Српски национално-државни стил“ подразумева давање приоритета сопственим националним тежњама уместо ономе што се намеће са стране, консеквентност у одбрани националних интереса, учвршћивање националне самосталности а не прихватање праксе поткопавања сопственог суверенитета.

Укратко, „српски стил“ није ништа друго до доследно испољавање „србцентричне“ позиције. А то подразумева и:

  1. национални консензус у вези са питањима од приоритетног значаја за државу и нацију;

  2. парцијално обједињавање независно, од страначке оријентације, свих државно-одговорних снага, на основу дугорочне платформе националног развоја,

  3. систематску заштита Срба ван граница Србије;

  4. посвећену заштиту права српских избеглица.

Наизглед, такав „србоцентрични“ приступ није компатибилан са балканском сарадњом. Међутим, када се дубље посматрају ствари, није тако. Срби традиционално не траже туђе већ само штите своје. Отуда, сматрају да је не само прихватљиво, већ и пожељно, да и други народи поступају на исти начин, односно да на наведеним основама, које су његов темељ, прихвате „српски стил“. Сваки народ Балкана на толерантан начин, уважавајући истоветно право других, треба да се бори за своје интересе. Ако њих ставимо у први план, а не дозволимо било коме са стране да их злоупотребљава и лажно приказује као непомирљиво супротне са интересима других балканских заједница, онда ћемо увек смоћи снаге да се договоримо на обострано прихватљив начин.

Србија треба да штити српске интересе у оквиру матрице која подразумева: „Балкан Балканцима“. Ако њу прихвате и друге земље региона онда ће несумњиво постојати простор за решавање спорова на националним а не антинационалним основама. Компромис је могућ ако реално делујемо у интересима својих држава уместо да њих сводимо на монете за глобално поткусуривање.

Природне савезнице Србије у наметању новог регионалног приступа треба да буду како државе Балкана у којима преовладава свест о међусобној интересној упућености, тако и чланице Покрета несврстаних, односно земље Африке, Јужне Америке, Азије, које нису подржале нелегално прокламовану независност наше јужне покрајине, Косова и Метохије. Њихова подршка би могла да доведе до конверзије историјски, умногоме спонтано, утемељеног „српског модела“, у регионални па можда и шире прихваћени образац.

Наравно, не треба одмах очекивати корените резултате. Већ и само делимично уважавање „српског модела“ може да допринесе много бољим односима у региону, његовој већој безбедности и стварању стабилних основа за развој.

У духу тако схваћеног „српског приступа“ један од најважнијих смерова деловања треба да буде разрађивање концепта безбедносне архитектуре региона, који би неизоставно морао да укључује и НАТО фактор, тј. тежње балканских чланица тог свеза и овдашњих држава кандидата, односно држава које су сплетом околности увучене у тесну сарадњу са атлантским блоком. НАТО је реалност која мора да се уважи, али и да на прави начин буде уклопљена у политику задовољавања стварних регионалних потреба.

И у њиховом интересу, као и у интересу ванблоковских држава региона, у оквиру балканског аранжмана, требало би утврдити посебну позицију регионалних чланица НАТО-а, са акцентом на врло одмереном коришћењу њихових ресурса у војним операцијама споменуто савеза. Потребно је и дефинисати прецизне границе независности у вези са вођењем одбрамбене политике као и у вези са деловањем националних војних индустрија, држава кандидата за НАТО и других земаља региона. Другим речима, важно је усагласити ниво сарадње који би побољшао безбедност региона, унапредио одбрамбену способност балканских земаља а смањио војне издатке.

Последице ангажовања у оквиру атлантских структура не сносе само оне земље које су њихов део, већ и друге државе региона у коме се налазе. Отуда, у интересу свих, како би се избегло уношење непотребних спољних тензија у балканске просторе, те подношење штета које су могле да буду избегнуте, мора се тежити развоју безбедносне сарадње и избегавању једностраности. Постоји корелација не само између директне националне штете или профита појединих држава укључених у глобалне операције НАТО-а, већ и оних које се налазе по страни од њих. Упутно је о томе водити рачуна, поготово у трусном балканском региону, када се разматра испуњавање обавеза овдашњих чланица НАТО-а према савезу коме припадају.

Друга страна флексибилног односа према НАТО реалности о којој говоримо је и уважавање од стране других земаља региона специфичних веза Срба са руским и генерално источнословенским фактором. На тим основама би брзо могле да буду унапређене регионалне везе са Русијом, Украјином и Белорусијом. Од тога би сви имали само користи.

У светлу тога морала би, на основу многовекторског модела у области безбедности, да буде афирмисана и теза о штетности разрађивања националних стратегија без сагледавања предлога релевантних суседа нашег региона, као што је, на првом месту, Русија. Резултати које је до сада постигао Центар за развој међународне сарадње могу да буду одличан основ за билатералне или мултилатералне консултације у споменутој области, односно за расправу о руском нацрту Уговора о европској безбедности или у вези са узајамним деловањем око статуса посматрача у Организацији Договора Колективне безбедности (ОДКБ) држава које нису блоковски сврстане (што не искључује паралелни статус када се радио о НАТО-у).

Разматрање разноврсних геополитичких опција неће нанети штету европским интеграцијама Србије и региона у целини, а може да унапреди њихову безбедности, економску перспективу и свеколику стабилност. Исто се односи и на нашу тежњу да заокружимо „српски модел“ о коме смо причали па и да га понудимо као основ за регионалну сарадњу. На темељу њега Србија може на конструктиван начин да постане лидер региона, а он то лидерство да прихвати као пут ка бољој будућности свих, а не настојање да било чији интереси буду маргинализовани, односно да Србија избори премоћ. Правилно схваћен „српски модел“ има универзалну вредност и за све земље у нашем региону па и шире инспиративни карактер!

Доц. др Стевица Деђански

председник Центра за развој међународне сарадње

 

мрДрагомир Анђелковић

 

Sorry, the comment form is closed at this time.