нов 252011
 

Као што сам најавио у прошлом тексту, уследили су велики притисци на Србију од стране Запада, а на Србе на Косову и Метохији од стране режима у Београду, односно напади на Русију из редова другосрбијанског табора као и појединих припадника владајућег круга. Не само што се све то одвија изузетно јаким интензитетом већ је и синхронизовано. Да видимо зашто је тако?

 

„ПРИЈАТЕЉСКЕ“ ОМЧЕ

 

Србију нападају западни „пријатељи“ са којима се, како нам наши званичници поручују, „слажемо да се не слажемо“. Другим речима, на чију музику играмо а при томе испразно понављамо да нећемо да урадимо оно што од нас траже. Запад нас мрцвари да би нас сломили, како би нам отео и ово што нам је још остало. Не само делић Косова већ и ово мало суверенитета над Војводином, Рашку област, тзв. Прешевску долину… Власт као „брани“ територијални интегритет државе, али је спремна да испуни налоге иностраних газда. Зато напада Србе на Косову који се томе опиру!

 

Наши „пријатељи“ са запада, Британци, Немци, Американци… (а ускоро ће међу њима званично бити и ЕУ круном овенчани Хрвати) желе да Срби забораве косовски завет и да не кваре планове квислиншком режиму коме је поверено да нам наметне евроатлантски поредак. Због тога се Срби на северу Косова проглашавају за „криминалце“ и „отмичаре будућности Србије“. Због тога се напада Русија.

 

НАПАДИ НА РУСИЈУ

 

Русију нападају због њеног чврстог инсистирања на Резолуцији 1244, која потврђује целовитост Србије. Због „Јужног тока“ који Србији даје шансу да буде енергетски лидер Балкана и да ревитализује своју независност. Због појачаних улагања у Србију без икаквих привилегија или условљавања.

 

Нападају Русију због уласка ГАСПРОМ-а на тржиште Србије у великом стилу и очекиваних значајних улагања у наредном периоду. Због понуде Србији да се укључи у разраду руског стратешког документа: Уговора о европској безбедности (УЕБ). Због центра код Ниша који омогућава Србији да у сарадњи са Москвом постане Балканско чвориште за борбу против елементарних непогода. Због потенцијалног продора руског банкарског сектора (од чега би Србија имала неизмерну корист). Због геополитичке и економске алтернативе коју ће нам Русија ускоро понудити, а она је Евроазијска унија.

 

ЕВРОАЗИЈСКА УНИЈА

 

У времену када је путу којим нас је режим водио дошао крај (показало се да се ради о слепој улици), када се ЕУ мантра истрошила, када са политиком „ЕУ нема алтернативу“ долазимо у ситуацију да немамо где даље – појављује се пројекат будућег руског председника Путина о стварању Евроазијске уније, у којој Србија има место. Равноправно место, без притисака и условљавања. И зато ће напади на Русију бити појачани. Наш режим и наше антисрпске прозападне службе не могу да дозволе да Србија уз помоћ пријатељске Русије подигне главу и да се затим у сваком погледу усправи.

 

Русија ће у наредном периоду, ако жели да има утицај на Балкану и ако мисли да у Србији не изгуби позиције, пре свега у вези са питањима од животног интереса за српски народ, морати да буде одређенија, али и да брже и ефикасније делује. Мораће да ради опрезно, без давања макар и посредне подршке западним снагама, као што се то нехотично дешавало у ранијем периоду, и без индиректне подршке тројанским коњима запада, као што и сада понекад учине. Москва је све ближа таквој позицији, и зато је нападају наши евроатлантисти разних боја. Што је Евроазијска унија и активна позиција Русије ближе нама то ће напади на њу бити јачи.

 

ПАДОМ ДО УСПОНА

 

Шта у таквим околностима – када је Србија изложена притиску споља да би то био изговор властима за дистанцирање од Срба на Космету, а нашим евроатлантистима за нападе на Русију – треба радити?

 

Прво треба схватити да циљ долазећих избора јесте да Србима буду понуђене две проамеричке опције: садашњи режим и напредњачка опозиција. Да се народ подели па чак и завади, и да лажне патриоте покупе што већу подршку незадовољних грађана. После избора је, у то сам сигуран, извесна влада СНС-а и ДС-а. То се данас вешто прикрива режираним свађама. Међутим, време ће показати да је тако.

 

Та влада ће имати страшне задатке: продају Косова, удаљавање од Русије, јачање аутономије Војводине, прављење Зукорлићевог феуда од Рашке облати, продају електропривреде и Телекома, промену Устава. Мора се схватити да су те странке (ДС и СНС) у које је толико уложено обавезне да саставе заједничку Владу. И мора се схватити да је, пошто је то тако важно Вашингтону и Бриселу, за Србију битно да оне заједно имају што мању подршку грађана, односно пошто је извесно да ће имати преко потребну натполовичну већину да самостално саставе владу, важно је да она буде што мања како би режим био што слабији и рањивији, а штета коју направи колико је могуће мања.

 

Када споменуте странке саставе Владу за многе ће изгледати да је наступио „смак света“. Али, не треба губити веру у препород Србије. Баш у тој ситуацији можемо се надати муњевитом буђењу наде у ослобођење. На издаји, која је сада помало прикривена, родиће се нови јунаци којима ће Србија бити битнија од празних прича о метроу и провизијама обасутом мосту на Ади. И то нећемо чекати дуго. Врло брзо – већ после годину, две – национална елита окупљена око опозиције, цркве и разних патриотских НВО, преузеће контролу над земљом и Србија ће кренути у опоравак и ући у Евроазијску унију. Има ко да поведе Србију у бољу будућност, само народ мора да до краја изгуби лажну веру у садашње велике странке из власти и опозиције. Онда ће се десити ерупција која ће донети слободу и економско-социјални опоравак.

 

доц. др Стевица Деђански

председник Центра за развој међународне сарадње

 

Sorry, the comment form is closed at this time.