апр 032015
 

Када би људи који деле ставове г. Монтгомерија у вези са „српским питањем” креирали амерички и ЕУ приступ нашем региону, мој би однос према Вашингтону и Бриселу био кардинално другачији. Уистину бих веровао да са САД и ЕУ, макар као „млађи сарадник”, можемо да градимо стратешко партнерство. И то без обзира на болну прошлост у вези са њиховим понашањем према нама.

Монтгомери је својевремено изнео став да се стварање мултиeтничких друштaвa нa КиМ и у БиХ пoкaзaлo кao нeмoгућa мисиja, збoг чeгa je пoдeлa Кoсoвa и рeфeрeндум зa нeзaвиснoст Републике Српскe рeшeњe. У питању је позиција радикално другачија од преовлађујуће на Западу, где се полази од тога да Срби не заслужују ишта да добију, већ их треба упорно притискати и замајавати „шареним лажама” како би кротко дали све што се од њих тражи.

Данас је српски државни и етнички простор раскомадан, наш народ је збрисан са многих територија где је представљао аутохтоно становништво те су његови остаци изложени систематској асимилацији. Но, „српско питање” је и даље отворено. Рањени смо, али не и уништени. И за регион, и за водеће западне силе, а не само за нас, мудро би било да нам се понуди какво-такво решење за националну консолидацију. Бар минималним задовољавањем правичних српских захтева могао би се утрти пут за одрживу сарадњу Срба и Запада. Међутим, то се не чини.

Над нама и даље лебде злокобне речи једног америчког дипломате упућене Дарку Танасковићу 1993. Њему је, како је у једној књизи посведочио, Питер Галбрајт тада рекао следеће: „Не само ви и ваша деца, већ ће и деца ваше деце гадно испаштати због тога што сте се супротставили нашој вољи.” Водеће западне силе настоје да нам испуне дато обећање. Зар је онда могуће искрено међусобно партнерство? Преостаје нам само да се претварамо да смо пријатељи са онима који нас тлаче како би избегли још већу штету или пак, што у српском друштву и политици, нажалост, није редак случај, да утонемо у воде националног мазохизма и одрекнемо се себе.

Запад упорно гази Србе. Није искључено да се ту ради о томе што нас тамо многи доживљавају као „балканске Русе”, те раде све оно што правим Русима не могу баш онолико колико желе. Знајући то, верујем, г. Монтгомери нам крајње пријатељски предлаже да се дискретно удаљимо од Русије и тако покушамо да спасемо „главе”. Но, мени се чини да тиме не бисмо купили милост. Ништа не указује да нам Вашингтон и Брисел нуде било шта друго до да тек један комад Србије, димензиониран према неким њиховим стандардима, евентуално једног дана уђе у ЕУ и ту добије, у најбољем случају, статус који сада имају Бугарска или Румунија.

Мени то, уз жртвовање КиМ и РС и још понечега, не делује као решење „српског питања”. Чак и да нам се понуде боље економске перспективе, у шта као евроскептик не верујем. Укратко, нема нама спаса без нас самих. Уместо да, ради апстрактних ЕУ интеграција, у нади да ћемо тако задовољити господаре света, дајемо конкретне уступке, време је да се „укопамо” на преосталим позицијама и јачамо сопствену државу. Европу већ погађа озбиљна геополитичка бура и нико не зна шта ће бити у догледној будућности. У таквим околностима, с обзиром на наше стање и положај, ми не треба да се сврставамо ни на једну страну. Али да будемо искрени зар оне за нас могу да буду истоветне? Русија нам можда није увек помогла колико је могла, али нас није ни бомбардовала, нити нам је отела неки део територије. НАТО конзорцијум јесте, а и даље ради против наших националних интереса. Штавише, Русија се данас бори за светски поредак који би по нас био сигурно много повољнији од оног из кога произилази оно што нам је обећао Галбрајт.

Како год било, у (гео)политици се ради шта се може, а не шта се жели или је праведно. Отуда се слажем са г. Монтгомеријем, морамо тежити одржавању добрих односа и са кључним евроатлантским центрима моћи који могу да нам још више загорчавају живот, и са Русијом у чијој зони приоритетног утицаја се не налазимо. Али са таквим приступом није компатибилан – колико год да сам уверен, сам по себи, према нама позитивно мотивисан његов предлог – да се донекле дистанцирамо од Русије. Томе свакако води сугестија да прекинемо војну сарадњу са Москвом. Јер, ако је Србија војно неутрална, а већ сада у одбрамбеној сфери, како министар Дачић каже десет пута више сарађује са Северноатлантским пактом него с Русијом, шта би друго значило да и оно мало војне сарадње с Москвом нападно обуставимо?

Са г. Монтгомеријем сам сагласан и да би Србија могла да буде колатерална штета сукоба Русије и Запада. Но, уверен сам и у то да се Русија није осмелила да стане на „црту” САД, сигурно би пре или касније ми у потпуности постали жртва Запада (а већ и сада смо то у великој мери). Зато, да не би још додатно умањили потенцијале за и овако озбиљним изазовима оптерећен опстанак, Срби не да не смеју да се удаљавају од Русије већ са њом, наравно, настојећи као и до сада да се не конфронтирају са Западом, морају максимално да интензивирају економску, политичку, културну, па и војну сарадњу! И док то чинимо остаје нам да се надамо да ће према нама добронамерни људи као што је г. Монтгомери у будућности имати више утицаја у Вашингтону и Бриселу.

Политички аналитичар

Драгомир Анђелковић

 

Sorry, the comment form is closed at this time.