нов 102011
 

Последњих седмица српска штампа и аналитика је препуна текстова о наступима руског амбасадора Конузина, прво на скупу који је одржан у Дому Војске, а потом и поздравној речи коју је одржао у хали Чаир у Нишу, приликом годишњице обележавања Српске напредне странке. Потом је уследила реакција неких политичара у Србији на ова иступања Конузина, што је створило известан одијум у јавности. У том правцу аутор овог чланка сматра да је доста тога речено о недоследности критичара према Конузину. Наиме ти садашњи критичари Конузина ни најмање се нису освртали када су претходних година поједини западни амбасадори, а пре свега САД, Британије и Немачке, показали далеко већи степен „мешања у унутрашње ствари Србије“, како то они управо сада спочитавају руском дипломати. [1] 

НИЈЕ НАСТУПАО САМОСТАЛНО

Овде бих се стога укратко осврнуо на мотиве које је имао руски амбасадор за овакве реакције. Мислим да је готово искључена могућност било какве самосталне иницијативе руског дипломате, посебно са аспекта ирационалности, која би потом била уважена од званичне Москве. Прво, да је дошло до самосталног, а посебно ирационалног, наступа Конузина, посебно кад је у питању његов наступ у Дому Војске, уследила би највероватније реакција руске дипломатије и он вероватно не би добио сагласност да наступи са својим поздравним говором у Нишу.
Друго, на основу изјава очевидаца, укључујући и аутора овог текста, потпуно је искључено да је Конузин тада био у неком посебном ирационалном стању [2]. Стога је готово сигурно да је Конузин оба пута наступио у сагласности и договору са руском дипломатијом и себи надређеним у политичкој хијерархији.

Овде се поставља питање мотива Конузиновог наступа. Када је у питању скуп у Дому војске, стиче се утисак да је ту реч превасходно о критичком односу према делу отуђене српске елите, која се бавила најразличитијим глобалним безбедносним темама, али не и питањем Косова и Метохије које је управо тада било додатно актуелизовано због агресије на косовске Србе на северу покрајине и седнице у УН посвећене питању КиМ. Посебну симболичку димензију Конузиновог иступа представља чињеница да се скуп одржавао у Дому војске Србије, и да је првог дана скуп поздравио председник Тадић. На тај начин се може извести закључак о незадовољству руске политике према актуелним српским властима. Конузинова констатација да заправо и нема Срба у Сали, у тренутку поменуте сесије Безбедоносног форума, заправо се може односити на одсуство елементарног патриотизма код учесника овог скупа и тешка критика НВО из међународног и безбедоносног сектора које су добрим делом партнери и сарадници актуелне власти и председника Тадића у креирању и реализовању спољнополитичке концепције Србије.

Уколико је код неких и било сумње у ставове руске политике према актуелним српским властима и њеном односу према српској опозицији, многе неизвесности су развејане након наступа амбасадора Конузина на напредњачком скупу у Нишу 28. октобра. У самом излагању руског амбасадора том приликом тешко је наћи било шта спорно, заправо он је дао подршку Србији и њеном територијалном интегритету [3] те указао на значај и нараслу улогу СНС на политичкој и друштвеној сцени [4].

РУСИЈА И СРПСКЕ СТРАНКЕ

Заправо, да ли званична Русија може да буде задовољна својим односом са актуелним властима у Србији, и шта је утицало да она показује све више симпатија према српској опозицији, пре свега ка СНС и ДСС.

Од формирања владе Мирка Цветковића средином 2008. године званични односи са Русијом нису имали онај замах као рецимо у претходне две године, када је руска улога у Србији нагло порасла, између осталог и због руске помоћи Србији по питању статуса Косова и Метохије. Прокламована четири стуба спољне политике Србије де јуре, нису де фацто у својој операционализацији била равномерно распоређена, односно далеко се мања пажња посвећивала Русији и Кини, него што је то случај са односима према САД и ЕУ. По питању Косова и Метохије, где је руска страна кључно помогла да се одбије Ахтисаријев план који, за разлику од Резолуције 1244, признаје фактички независност Косова, званични Београд у лику Цветковића и Тадића, заобилази Савет безбедности УН и прихвата ЕУЛЕКС. Посебно је за руску страну било болно искуство у вези наглог повлачења већ договорене резолуције званичног Београда септембра 2010, чиме је руска дипломатија била изиграна. За Русију је то проблем губитка поверења у актуелну српску власт, која је чак сопствени интерес територијалног интегритета подредила магловитом путу придруживања ЕУ.

Доласком председника Медведева октобра 2009. године између две земље склопљен је низ споразума од којих је свакако најважнији продаја НИС и пројекат изградње Јужног тока. Ови пројекти су или остварени или су у перспективи остваривања, па је то био један од разлога да руска страна наставља сарадњу са званичним Београдом. Доласком премијера Путина у Београд пролећа 2011. убрзан је пројекат базе за ванредне ситуације у Нишу. Међутим, привредна сарадња две земље није имала очекивани ток. Поред чињенице да руски капитал и важна улагања у Србији нису прихваћени на адекватан начин, српска влада је чак пропустила да реализује највећи део од понуђених милијарду евра повољног кредита од Русије који је одобрен још октобра 2009. приликом посете председника Медведева [5]. То се може тумачити зазором званичног Београда од отвореније и искреније сарадње са Москвом, али и страхом од западних сила, да се не приближи Русији. Неки министри у влади Србије практично нису ни сарађивали са Русијом, и то баш они који су имали великог политичког и економског утицаја, попут Млађана Динкића и Драгана Шутановца.

У том правцу руска политика је све више окретала поглед ка опозицији у Србији. Владајућа Јединствена Русија је већ раније успоставила стратешку сарадњу са Демократском странком Србије. Међутим, у односу на традиционално водећу и русофилску странку у Србији Српску радикалну странку од јесени 2008. долази до заплета, пошто се из странке издвојило крило са Томиславном Николићем и Александром Вучићем. Ова подела радикала је сигурно утицала на обазривији став руске политике према посматрању српске опозиције у целини, као и у третирању власти у Београду. Током 2009. је постало потпуно јасно да новоформирана Српска напредна странка на челу са Томом Николићем, не само да је повукла већи део некадашње Српске радикалне странке већ је временом постало јасно да је то бар две трећине радикалског бирачког тела, па можда и више. Са друге стране, док се бивша јединствена СРС, а посебно њен данашњи остатак недвосмислено опредељивао ка ослонцу на Русију, новоформирана СНС се начелно опредељивала за уравнотежену спољнополитичку опцију, са равномерним ослонцем на све важније силе, слично као што се и актуелни режим Цветковића и Тадића начелно опредељивао за четири стуба спољне политике земље. Током 2009-2010. године Јединствена Русија успоставља и са СНС стратешку сарадњу, паралелно са растућим незадовољством Москве политиком актуелне власти у Србији. На симболичан начин, заједнички позив Томиславу Николићу и Војиславу Коштуници да буду почасни гости у Москви на страначком конгресу Јединствене Русије у септембру 2011. представља заправо даљу операционализацију односа званичне Русије према српској политици. Поздравни говор амбасадора Русије Конузина на обележавању трогодишњице СНС у Нишу је следећи потез у том правцу.

БОРБА ЗА РУСКЕ СИМПАТИЈЕ

Српска радикална странка показује велику наклоност Русији, што је прихваћено и са руске стране, али ће однос према радикалима бити дозиран према укупној политици коју Русија овде заузима према унутрашњој политичкој сцени. Односно, ако Русија буде желела да подржи следећу владајућу структуру након следећих избора, онда су њени фаворити СНС и ДСС, а однос према СРС, без обзира колико био прожет симпатијама, биће развијан тако да не угрози званичну руску политику према напредњацима. У свакој варијанти, Русија ће задржати симпатије према СРС, само ће прагматика налагати на који ће то начин бити манифестовано. Са друге стране, мање политичке странке које су већ сада у коалицији са СНС, а то се пре свега мисли на Нову Србију, Карићеву странку и Вулинов покрет социјалиста, имаће вишеструке симпатије руске стране, пре свега због нескривене русофилије ових партија, а са друге стране ће зависити и од даљег руског односа према СНС, који је чини се, веома перспективан.

Када је реч о владајућој групацији странака, руска политика има извесну наклоност пре свега ка СПС, Јединиственој Србији и левој коалицији у целини [6]. Насупрот томе, лоше односе са Русијом имају опозициони ЛДП и Динкићева странка, чему наравно треба додати и Ненада Чанка. Односи са СПО због његовог политичког заокрета не могу имати посебну перспективу, мада Вук Драшковић никада није показивао елементе русофобије [7].

ВЛАДАЈУЋА СТРАНКА И РУСИЈА

Најзад, највећа непознаница остаје даљи однос руске политике према Демократској странци. Руска политика ће свакако респектовати ову моћну политичку странку, међутим свој однос према њој ће дозирати управо према даљем односу снага на политичкој сцени Србије и према даљем профилисању саме ДС, пре свега у развијању њене спољнополитичке позиције. Последњих година ДС није на формалном нивоу битно кварила односе са Русијом, колико је то заправо произилазило из конкретних њених потеза имајући у виду да су ова странка и њени руководећи кадрови имали пресудног утицаја на владу Србије, као и чињеницу да је председник Србије Тадић у исто време и лидер демократа. Чини се да руска политика може имати више симпатија за министра спољних послова Вука Јеремића, док се својим лошим ставом према Русији из ДС издваја Драган Шутановац. Божидар Ђелић се свакако замерио руској политици због недавне изјаве о Конузину, док два, чини се, тренутно водећа политичара, Тадић и Ђилас показују известан такт по питању својих изјава и односа према Русији. То се у извесној мери односи и на регионалног лидера ДС Пајтића, без обзира што и он, баш као и Тадић и Ђилас, има наглашено геополитичко опредељење према западним силама.

Русија је велика сила и она до сада није показивала елементе мешања у унутрашњу политику Србије, барем не на видљив начин, за разлику од неких западних сила. Званична Москва се углавном одликовала пасивнијом улогом на српским просторима, поштујући актуелну власт и задржавајући односе и са постојећом опозицијом, покушавајући увек да са Србијом као државом развије што присније и квалитетније односе. Два јавна наступа амбасадора Конузина у последњих месец дана показују пак да ће и Русија на нешто активнији и чак отворенији начин манифестовати своју заинтересованост за даљи развој прилика у Србији и српским просторима у целини, задржавајући при том наглашене симпатије према српском народу и српским државним интересима, без обзира на структуру саме власти у Београду.

Др Драган Петровић

Извор: Нови стандард
_________

Напомене:

[1] Својом свеобухватношћу, дубином анализе, на ову тему, посебно бих издвојио текстове у „Печату“ од 4. новембра Николе Врзића „Дипломатска колонија Србија“ и Драгомира Анђелковића „Одбрана колонијалног суверенитета“.

[2] Писац овог текста је стицајем околности имао то искуство да је непосредно након наступа Конузина на Безбедносном форуму у Дому Војске, присуствовао пријему за дан државности Мексика у Кристалној дворани Хајата, где је право са претходног скупа дошао амбасадор Конузин. Могао сам се уверити да је он деловао веома смирено и да је остао готово до краја пријема, отишавши непосредно уочи почетка телевизијског преноса кошаркашке утакмице на Европском првенству у Литванији између репрезентација Русије и Србије. О некаквом стању о којем се шпекулише у појединим другосрбијанским медијима, да је Конузин „попио мало више“ нема ни говора и то се очигледно смишља да би се умањио ефекат његове критике на рачун недостатка патиротизма код присутних у Безбедноносном форуму у Дому војске, посебно по питању територијалног интегритиета Србије – проблема Косова и Метохије.

[3] “Русија ће пружати сву помоћ Србији у заштити њеног суверенитета и територијалног интегритета на Косову. Косово у срцима Руса одјекује истим болом као у вашим срцима…“

[4] “СНС је постала један од главних показатеља расположења грађана Србије“, и да као таква има одговорност због поверења и наде које људи у њу полажу.

[5] Само око 200 милиона долара је искоришћено за понуђене пројекте, а за остатак суме нису још понуђени пројекти од српске стране чиме би се добила већ одобрена средства.

[6] То се видело и приликом посете Медведева Београду, потом приликом других контаката са владом Србије од стране представника званичне Москве.

[7] Уколико се СПО буде везао за Јовановића, Чанка и друге представнике Друге Србије, посебно везано за савез Преокрет, а паралелно са тим му даље слабио рејтинг ,он ће постати потпуно маргиналан и неважан у руској политици, упркос томе што је Драшковић као писац показао наклоност Русији.

Sorry, the comment form is closed at this time.