Nova antiruska kampanja na Balkanu

Nova antiruska kampanja na Balkanu

Nova antiruska kampanja na Balkanu

Posle izvesne granice trpeljivost prestaje da bude vrlina

(Edmund Berk)

Konferencija o evropskoj sigurnosti i saradnji – koja se u prestonici Finske odvijala od 1973. do 1975. godine – okončana je usvajanjem „Završnog akta“. On je postao poznat kao „Helsinški sporazum“. Između ostalog, obavezivao je vlade na poštovanje ljudskih prava, a potpisali su ga visoki predstavnici tridesetpet država, uključujući i socijalističke zemlje. Tamošnji disidenti su to ubrzo iskoristili kako bi počeli da deluju u prilog, u okviru autoritarnog poretka koji je vladao u istočnoevropskim državama, neosporno ugroženih ljudskih prava. Prvo u SSSR-u, a onda i nekim drugim zemljama socijalističkog bloka, stvorene su nevladine organizacije poznate kao Helsinški odbori za ljudska prava, koje su zadavale prilično briga tamošnjim režimima.

Bez osporavanja humanističke dimenzije njihovog rada, činjenica je da je iza svega postojala i mračna pozadina. U interesu svojih geopolitičkih ciljeva i borbe protiv suparničkog bloka, ideologiju ljudskih prava i infrastrukturu koja je trebalo da posluži borbi za njihovu zaštitu, zloupotrebljavale su SAD i njihove zapadnoevropske saveznice. U tom kontekstu – ne uvek svesno – disidenti i borci za ljudska prava imali su značajnu ulogu i u potkopavanju i rušenju SSSR-a, aktu koji je sa stanovišta ruskih nacionalnih interesa bio ravan veleizdaji, i uz to, gotovo sigurno, izazvao je mnogo više ljudskih patnji nego svi evropski komunistički režimi posle Staljinove smrti.

Antisrpski lobisti

Da se sada opširnije ne bavimo Hladnim ratom i (zlo)upotrebom ljudskih prava tokom njega, ali fakat je da je na temeljima postavljenim na istoku Evrope krajem 70-ih godina, širom našeg kontinenta stvorena mreža Helsinški odbori za ljudska prava, kao i njihova centrala u Beču. Većina tih neprofitnih organizacija danas posvećeno vrši posao zbog koga je stvorena. Međutim, to ne rade svi Helsinški odbori. Neki od njih su i dalje oružje američke geopolitike. Takav je slučaj, i to u ekstremnom obliku, sa Helsinškim odborom za ljudska prava u Srbiji (HOS), (1) organizacijom koju već godinama predvodi gospođa Sonja Biserko.

Ta formalno nevladina organizacija (a stiče se utisak propagandni centar nekih stranih vlada) već gotovo dve decenije, tokom turbulentnih vremena koja su zadesila Balkan, uporno deluje kao „peta kolona“ u Srbiji, čiji je cilj da oslabi vitalnost srpskog naroda, te sposobnost njegove države da se bore za nacionalne interese. S druge strane, njen zadatak je da podrži stremljenja Zapada i antisrpske interese onih država u regionu koje su tokom 90-ih godina postale verni sledbenici Vašingtona. Naravno, u opis posla Helsinškog odbora spada i pružanje potpore političkim garniturama u Srbiji koje su po volji Zapada, odnosno blaćenje onih koji se zalažu za nacionalne vrednosti i interese.

Štaviše, na osnovu raznoraznih veza stvorenih, i tokom godina učvršćenih, sa vladama u okruženju Srbije, čije države su u tradicionalnom neprijateljstvu za njom, Helsinški odbor neretko istupa radikalnije antisrpski nego Vašington ili Brisel. Oni su ponekad spremni, kako bi pomogli svojim političkim prijateljima u Srbiji, da ublaže neke antisrpske zahteve. Opet, HOS, povezan ne samo sa globalnim i evropskim silama koje postupaju pragmatično u cilju jačanja svog uticaja na Balkanu, već i sa, na primer, Hrvatima ili kosovskim Albancima, uvek staje na pozicije koje su najnepovoljnije po Srbe.

Evroatlantska tranziciona metastaza

Ta i druge „petokolonaške“ organizacije, od kraja 80-ih godina fazno instalirane u Srbiji kao deo američkog aparata za ispiranje mozgova, nemaju mnogo aktivista i simpatizera, ali imaju velike resurse i grandioznu mogućnost za delovanje. Evroatlantski centri moći su, tokom tzv. tranzicije, kupili gotovo sva sredstva masovnog informisanja u Srbiji, odnosno osnovali su čitav niz (direktno ili posredno) svojih propagandnih filijala. Stoga srpske kvislinške strukture imaju ogroman medijski prostor za rad, dok je mogućnost da se čuje drugačije – izvorno srpsko ili prorusko mišljenje – vrlo ograničena. (2) Stvar je i dodatno pogoršana time što su potkupljeni i zaplašeni mnogi rukovodioci i službenici državnih medija i kulturnih institucija, odnosno time što su tokom sprovođenja „reformi“ finansiranih od strane Zapada, u njihove redove ubačeni razni duhovni izdanci Helsinškog odbora.

Ne treba ni reći, njima u Srbiji ljudska prava nisu bitna, već su samo izgovor za političko delovanje. Helsinški odbor i njemu srodne organizacije – u kojima često rade Srbi koji su iz nekog razloga pristali da deluju protiv svog naroda – u sred Srbije vode kampanju protiv Srba (kao što su njima srodne organizacije, mediji i pojedinci, tokom 90-ih godina, u Rusiji, npr. u vezi sa čečenskom pobunom, aktivno radili protiv ruskih interesa). Uporno tvrde da su jedino oni krivi za balkanske sukobe i raspad Jugoslavije, insistiraju na srpskim zločinima dok zanemaruju strahote koje su počinjene u ime drugih naroda, podržavaju kosovsku nezavisnost i unitarizaciju BiH, napadaju Pravoslavnu crkvu kao navodnog zastupnika antievropskih ideja i slovenofilstva, itd. A kako je, na Balkanu, srbofobija nerazdvojno povezana sa rusofobijom, Helsinški odbor dosledno nastupa i protiv jačanja srpsko-ruskih veza, odnosno regionalnih i globalnih interesa Moskve.

U duhu hladnoratovskih floskula, Rusija je za HOS simbol mraka, totalitarizma i gaženja ljudskih prava dok je Vladimir Putin, stiče se utisak, u njihovim očima Staljin našeg vremena. Cilj takvog delovanja je dvostruk. Prvo, da se podupiranjem lažnog straha javnog mnenja od nekakvog povampirenog totalitarizma spreči približavanje Srbije i Rusije, te na tim osnovama jačanje Srbije. Za srpske neprijatelje najbolja je izolovana Srbija, koja očajnički teži EU koja je neće, a ignoriše pruženu rusku ruku. Drugo, radom protiv jačanja prisustva Rusije i njenog kapitala u Srbiji, Helsinški odbor nastoji da makar malo, u interesu svojih zapadnih pokrovitelja, oslabi moć Rusije.

Pokušaj da se to postigne pogotovo ima značaja danas, kada sve ukazuje da će gasovod „Južni tok“ biti izgrađen, čime će ne samo biti uvećana i dugotrajno osigurana energetska pozicije Rusije na prostoru Balkana, dela Srednje Evrope i Apeninskog poluostrva, već i omogućeno naginjanje geopolitičke klackalice ka Istoku. NATO još nije apsorbovao sve zemlje Balkana, odnosno narod Srbije i Srpske, kao i srpska populacija u Crnoj Gori, ogorčeno se suprotstavljaju njihovom stupanju u taj vojno-politički blok. A ako te države ne budu ugurane u NATO pre izgradnje „Južnog toga“, mala j verovatnoća da će se to potom desiti.

Sve pomenute aktivnosti protiv Rusije u Srbiji – posmatrane i u tom svetlu – za Moskvu naizgled predstavlja sitnice, ali nije tako. Kako narod kaže: „zrno po zrno pogača“. Delovanjem HOS-a i njemu srodnih grupa u Srbiji, i sličnih (mada retko gde toliko agresivnih) proameričkih organizacija širom Evrope pa i u samoj Rusiji, donekle se parališu ruski potencijali. Rezultati onoga što radi Moskva usled toga bitno su manji nego što bi inače bili, a osnovi za antirusku totalnu ofanzivu, u trenutku neke veće krize (kao što je bio slučaj sa tzv. Gruzijskim ratom), znatno su veći.

Rusofobni pamflet

Bez obzira na sve dosadašnje američke protivruske inicijative – iako sporije nego što se nadaju srpske patriote koji su svesne značaja Rusije za jačanje Srbije, ali su i načelno prijateljski nastrojeni prema najvećoj pravoslavnoj i slovenskoj zemlji – prisustvo Moskve iz godine u godinu ipak jača. Ruske kompanije su temeljno ušle u srpski energetski sektor. Srbija je pristupila projektu „Južni tok“. Počela je ozbiljna saradnja u domenu borbe protiv elementarnih nepogoda. U Srbiju je stigla jedna ruska banka, a očekuje se mnogo opsežniji prodor ruskih finansijskih institucija komercijalnog tipa. Sve bolja je kulturna pa i politička saradnja između dve zemlje (čak i sadašnja prozapadna vlada, iako postupa vrlo obazrivo, svesna je da je to u interesu zemlje). Očekuje se intenziviranje vojno-tehničkih spona. Sve to izaziva strah i reakciju američke „pete kolone“, te lobista susednih država koje sa Srbijom imaju sporove i stoga žele da ona bude slaba i geopolitički marginalizovana.

Na izazove koje smatraju opasnim ti američko-hrvatsko-albanski propagandisti još agresivnije reaguju nego što to obično rade. Stara je poslovica: „Ranjena zver je najopasnija“. A kao kulminaciju pretnje po sebe i svoje mentore – Helsinški odbor i njemu srodni zagovornici NATO demokratije i gvantanamo koncepta ljudskih prava – doživele su nedavnu posetu Srbiji ruskog premijera Vladimir Putina. Jasno je da ona nagoveštava skoru multiplikaciju i dinamiziranje srpsko-ruskih veze. Zato je Putinova poseta i nagnala antiruske i, suštinski, antisrpske krugove u Srbiji da krenu u očajničku ofanzivu.

Stoga je pokrenuta nova (dez)informaciona akcija protiv Rusije i srpskih patriotskih krugova, koja je, to nikada ne treba zaboraviti, deo celovitog decenijskog propagandnog rata Vašingtona i njemu naklonjenih evropskih struktura protiv Moskve. Težište udara ovaj put je usmereno direktno na Vladimira Putina, koji se već mnogo godina svesrdno zalaže za izgradnju „Južnog toka“. A čiji kratak boravak u Beogradu je, kako se američki prijatelji plaše, priveo kraju dileme oko realizacije projekta od istorijskog značaja za Srbiju – koja dobija šansu da se postepeno oslobodi zapadnih marioneta, izađe iz stanja virtuelne evroatlantske okupacije, i postane bitan faktor na Balkanu – kao i od nemalog interesa za Rusiju.

Otuda, oni su ovih dana, kako bi očajnički, još jednom pokušali da obave povereni zadatak, do histeričnih razmera pojačali svoju, i ranije snažnu, antirusku kampanju. Njen važan deo predstavlja i izdavanje, u aprilu ove godine, broja 76. „Helsinškog biltena“, sa naslovom: „Rusija: mitski saveznik“, koji već sam po sebi ukazuje šta je poruka tog štiva. A ona je: Rusija nam neće pomoći, okrenimo se Zapadu! Naravno, to poručuju oni kojima nije stalo do srpskih interesa. Stoga, svakome bi trebalo da bude jasno da je suprotno. Da stvari, kojim slučajem, stoje tako kako nam kažu, aktivisti Helsinškog odbora bi podržali orijentaciju Srbije na Rusiju.

Izvrtanje istine

Građenje planova za budućnost na osnovu iluzija, Srbiju bi – što oni očito žele – oslabilo, pa bi postala lakši plen regionalnih i globalnih grabljivica. Međutim, to što Helsinški odbor, upinjući se da ih poremeti, burno reaguje na jačanje veza sa Rusijom, ukazuje da se ne radi fatamorgani već o dobrom putu da Srbija ojača. Ali logički raskorak ne brine lažne borce za ljudska prava. Oni računaju da ljudi danas stvari uglavnom ne sagledavaju dublje, te da će se Srbi opijeni evrointegrativnim pričama, koje doživljavaju manje vrednosno a više kao uslov za bolji život, bar delimično uplašiti od onoga što im se lažno predstavi kao „ruski mrak“ opasan za njihov prosperitet. Zato je HOS izdao pamflet kojim srpskoj javnosti poručuje dve neistine: intenziviranje odnosa sa Rusijom ne donosi Srbiji ništa dobro ali zato može da ugrozi našu i tako krhku demokratiju i potencijali ulazak u EU.

Da se ukratko osvrnemo na sadržaj Biltena izdatog u tu svrhu. U uvodnom delu, autori tog spisa tvrde da je Vladimir Putin među Srbima najpopularniji političar zato što se u javnom mnenju sistematski gradi „njegov imidž najvećeg branioca srpskih interesa na međunarodnoj sceni, pogotovo kada je reč o Kosovu“. To nije tačno jer oni koji kontrolišu većinu mehanizama za oblikovanje javnog mnenja forsirano rade proti Rusije i Putinovog pozitivnog imidža, a ne njemu u prilog. No, u tome imaju malo uspeha bar iz dva razloga. Prvo, Srbi su uglavnom tradicionalno rusofilski nastrojeni, pa i kada, rukovođeni (lažnim) uverenjem da će im proevropski kurs doneti bolji život, biraju političare po volji Brisela, njima su emocije na strani Rusije. Zato u očima Srba svako ko doprinese jačanju Rusije – što je Putin nesumnjivo postigao – uživa velike simpatije i podršku. Drugo, Moskva uistinu jedina na međunarodnoj sceni dosledno radi za srpske nacionalne interese vezane za odbranu ugroženog teritorijalnog integriteta Srbije i zaštitu državnosti srpske republike u sastavu bosansko-hercegovačke konfederacije, koju Vašington i Brisel nastoje da pretvore u čvrstu federaciju. Koliko god im prioritet bio da se izvuku iz bednog materijalnog položaja u kome se nalaze, većina Srba ipak nije postala ravnodušna prema sudbini nacije, pa su stoga zahvalni Putinu i Rusiji.

Na osnovu rečenog, oni koji nastoje da objektivno prikažu ulogu Rusije i Vladimira Putina, iako se nalaze u neravnopravnoj borbi sa mnogo snažnijom evroatlatntskom „petom kolonom“, imaju na svojoj strani gro javnog mnenja. Nekritički prozapadni elementi angažovanjem ogromnih potencijala uspevaju da postignu izvesne rezultate ali ne uspevaju da uguše simpatije Srba za Rusiju. Naravno, zbog toga ih ne treba potceniti jer, iako ne mogu da dođu do generalnog uspeha, na tehničkom nivou mogu da naprave veliku štetu konkretnim ruskim i srpskim interesima. A kako bi omalovažili značaj Rusije, u nastavku Biltena naglašavaju da Srbija nije od naročitog značaja za Ruse, pa samim time nema razloga ni da joj ozbiljno pomogne.

Neosporno je da Rusija, kao velika zemlja, ima lepezu geopolitičkih i drugih interesa u bližem i daljem okruženju, pa i da voli sebe mnogo više nego Srbiju. To je normalno, kao što je za očekivati da Srbi na prvo mesto stavljaju svoje težnje i potrebe. (3) Međutim, to ne znači da Moskva nije spremna da Srbiji pomogne u vezi sa mnogim problemima koji je pritiskaju. Iako manipulišu činjenicama, to odlično znaju, pa nehotično i priznaju, pisci biltena „Rusija: mitski saveznik“. U nastavku teksta oni kažu da je Putinova poseta Beogradu kraj zahlađenja u međusobnim odnosima do koga je došlo u jesen 2010. godine, kada je srpski režim, prihvativši tzv. evropsku rezoluciju o Kosovu, popustio pod pritiscima i omekšao odbranu svoje južne pokrajine. Moskva, koja je nepokolebljivo branila srpsku poziciju na Kosovu, dočekala je takvo ponašanje hladno. Znači, implicitno je rečeno da Rusija itekako brani srpske interese, pa i da su Rusi veći Srbi od onih Srba koji drže vlast u Beogradu!

Bagatelisanje „Južnog toka“

Bilten se bavi i ekonomskom dimenzijom srpsko-ruskih odnosa, te nastoji da u tom pogledu svede saldo nedavne Putinove posete. Naravno, tako da ispadne da od nje ne treba mnogo očekivati. Kako se kaže: „Stvarni efekat kratkotrajnog gostovanja ruskog premijera u Beogradu je prilično skroman. Pot­pisana su samo tri međudržavna sporazuma – o turističkoj, o naučno-tehničkoj saradnji, kao i saradnji u međunarodnom drumskom saobra­ćaju. Takođe, i jedan sporazum grada Beograda sa ruskom kompanijom Interao“.Kao najveći rezultat posete ističe se Putinovo obećanje da će gasovod „Južni tok“ biti izgrađen, i to do kraja 2015. godine. No, stalnim podvlačenjem navodne nezainteresovanosti Rusije za Srbiju kao da se kaže: „Obećanjima ne treba verovati“. Uz to, nekritički prozapadni krugovi u Srbiji šire predstavu kao da je realizacija projekta „Južni tok“ samo u ruskom a ne i srpskom interesu. Stoga, nije ni čudno što priču o srpsko-ruskim privrednim vezama okončavaju pesimističkom konstatacijom, koja verovatno treba da ukaže na to da na toj strani Srbija nema ni privrednu perspektivu.

Ona glasi: „Iako Srbija sa Rusijom ima potpisan sporazum o slobodnoj trgovini, robna razmena između dve zemlje je na niskom nivou (najniža od svih eko­nomskih partnera iz kruga „četiri stuba“ spoljne politike Srbije – EU, Rusija, SAD, Kina). Osim toga, na strani Srbije je i veliki deficit od preko 1,6 milijarde dolara.Podatak je utoliko dramatič­niji kada se uzme u obzir da je pre 21 godinu, 1990, Srbija, uprkos velikom uvozu energena­ta iz Rusije u to vreme ostvarivala skromni su­ficit od nekih 100 miliona dolara“.Naravno, sastavljačima Biltena, ne pada na pamet da kažu da je od tada do danas privreda Srbije uništena zapadnim sankcijama, bombardovanjem i nametanjem destruktivnog (neoliberalnog) modela reformi posle 2000. godine. Ispada da je Rusija kriva što Srbija u nju malo toga izvozi, a ne oni koji su Srbiju doveli do prosjačkog štapa.

Na sličan način manipuliše se i sa stavom Srbije prema NATO-u i odnosom Rusije prema tome; izveštavanjem patriotskih medija o boravku Vladimira Putina u Beogradu, kao i o Rusiji načelno; mogućnošću da Srbija postane meta ruskih raketa; kao i mnogim drugim temama. A zaključak Biltena je sledeći: „Bez obzira na to što Balkan u celosti spada u interesnu sferu EU, Rusija Srbiju koristi kao dvo­rište u kome proverava jedinstvo EU i interes SAD da proširi NATO, i da plasira svoju geoenergetsku strategiju“. Kao i da povećano prisustvo Rusije – što se skoro histerično naglašava – može da dovede do jačanja nacionalnih snaga u Srbiji i ometanja evroatlantskih integracija (ulaska ne samo u EU već i NATO, protiv čega je ogromna većina Srba). Tako bi Srbija bila uvedena u vakum „koji Rusija ne može niti da ispuni, niti da izađe u susret željama Srbije“.Drugim rečima, pošto je onima koji se plaše da bi jačanje srpsko-ruskih veza moglo da podstakne patriotske i državotvorne procese u Srbiji te tako da ugrozi njen „zapadni put“, poslata poruka da budu na oprezu, i patriote se još jednom upozoravaju da Rusi Srbiji ne mogu da pomognu već je samo kriste za svoje potrebe!

Destruktivne ili spasonosne integracije?

Bilten, o aktuelnim srpsko-ruskim odnosima, završava se sledećim rečima: „Imajući u vidu potrebu same Evropske unije da se otvori prema istočnom Mediteranu, pogo­tovo u kontekstu previranja na severu Afrike i Bliskom istoku, bilo bi neophodno da Brisel u što kraćem roku pokaže veći senzibilitet prema svim potencijalnim kandidatima za članstvo u EU na Zapadnom Balkanu“.Ta poruka je upućena pre Zapadu (4)nego srpskom javnom mnenju (a treba imati u vidu da Helsinški odbor sve svoje materijale prevodi na engleski i, po svemu sudeći, dostavlja na važne evroatlantske adrese). Jer, HOS je ne samo centar za ispiranje mozgova Srba već i „komesarijat“ za informisanje i savetovanje onih koji su ga stvorili te ga finansiraju.

Svrha njegovog rusofobnog pamfleta je, između ostalog, da relevantne evroatlantske činioce upozori da je njihova balkanska interesna sfera ugrožena usled ruske ofanzive i, kako smatraju, jačanja patriotskih snaga u Srbiji. Lek za prejake rusko-srpsko veze, po Helsinškom odboru, predstavlja što brži prijem Srbije i zemalja regiona u EU. Donedavno je, ma šta načelno zastupala, ta antisrpska i antiruska „nevladina“ organizacija, u praksi, svojim delovanjem otežavala evrointegracije Srbije. Kao što smo rekli, izolacija Srbije, odnosno njeno ucenjivanje nedostižnom evropskom „šargarepom“, za srpske neprijatelje je najbolja opcija. Međutim, okolnosti su se sada promenile pa je podizanje EU rampe postalo prihvatljivo rešenje. Stvar je u tome što se ukazala šansa da Srbija na istočnoj strani nađe izlaz iz kobnog lavirinta u koji je ugurana, pa je HOS očajnički počinje da apeluje na Brisel da postane blagonakloniji prema Srbiji.

S druge strane, ako Sonja Biserko i njeni saradnici smatraju da je došao čas da nas EU primi – što u poslednje vreme uporno ističu, pa čak i sa takvim zaključkom završavaju maltene svaki svoj spis (5)– već samo zbog toga bilo bi mudro da razmislimo o tome da li su za nas evrointegracije korisne ili će šteta da prevaziđe dobitak. Čak i srpska patriotska javnost, dok se ogorčeno opire stupanju u NATO, većim delom nema ništa protiv ulaska u Uniju. Uvreženo je mišljenje da je, makar u ekonomskoj sferi, Srbija dovedena u stanje da teško može da opstane bez EU, odnosno da će od evropskih integracija imati materijalnu korist. Moguće je da je i dalje tako, ali to ne treba tvrditi apriori. Ne treba zanemariti obim i vremenski potencijal krizne bure koja potresa evropski brod, i posledice koje to može da ima. Međutim, i da su nam ružičaste ekonomske perspektive od evropskih integracija sigurne, ne bi valjalo da zaboravimo da čovek nije biće koje samo jede i na drugi način zadovoljava biološke nagone. Njegove potrebe su mnogo složenije i suptilnije.

Moramo da se zapitamo da li odricanje od identiteta i nacionalnih interesa sme da bude cena poboljšanja životnog standarda? Kao i kakve posledice po naš identitet, teritorijalni integritet i sudbinu Srba u regionu (Republika Srpska, Crna Gora) mogu da imaju EU integracije? Nismo mi Rumuni ili Bugari, već narod protiv koga se vodi specijalni rat. Dokaz u prilog toga je da mi, a ne naši susedi, imamo prozapadne centre za brutalno antinacionalno delovanje, kao što je Helsinški odbor. A kao što smo ranije rekli, s obzirom na njihovu antisrpsku misiju, kada oni nešto nude Srbima to verovatno za Srbe nije dobro. I obrnuto, kada oni nešto kude, to je za srpski narod verovatno koristno. Poučeni tim saznanjima razmislimo još jednom o srpsko-ruskim vezama i potrebi razvijanja istinskog strateškog partnerstva pa i klasičnog savezništva sa Ruskom Federacijom. Istorija nas uči da je za nas Rusija pravi a ne mitski saveznik. Emocije većine Srba i danas, posle dugotrajne izloženosti evroatlantskoj propagandi, govore u prilog rusko-srpskog savezništva. Ali, sada ne govorimo u emotivnom ključu. Kada racionalno sagledamo stvari, izvešćemo istovetne zaključke!

Hladne glave valjalo bi da razmisle i u Moskvi. I to pre svega o rečima britanskog političkog teoretičara i poslanika iz 18. veka, koje su navedene kao moto ovog teksta. Velika sila kao što je Rusija ne bi smela benevolentno pa i pasivno da posmatra kontaminaciju rusofobijom javnosti Srbije, kao i nekih drugih zemalja koje su tradicionalno prijateljski nastrojene prema ruskoj naciji i državi. Važan element antiruske strategije, da to još jednom naglasimo, jeste i ekstremno negativno prikazivanje ličnosti i uloge Vladimira Putina, koji u zemljama kao što je Srbija, sa izrazitim personalnim poimanjem politike, oličava obnovljenu Rusiju. A efekti svega toga, i to da ponovimo, iako na prvi pogled ne deluje da su velik, mogu da budu kumulativni, a njihove posledice dugotrajne i opasne. Sve ono što čini meku moć, u naše postmoderno doba, neretko nadvlada klasične činioce državne sile, odnosno zaseni istorijski utemeljeno prijateljstvo među narodima! Rusija je tokom 20. veka iskusila previše patnje da bi rečeno smela da zanemari.

NAPOMENE:

(1) Izvorno, HOS je skraćenica za tzv. Hrvatske odbrambene snage – proustaške paravojne formacije iz razdoblja ratova na jugoslovenskom prostoru tokom 90-ih godina. Ta skraćenica ne samo da je u skladu sa nazivom „nevladine“ organizacije o kojoj govorimo, već je i simbolički odraz njene antisrpske suštine.

(2) Do današnjeg dana, bez obzira na to što je zadnjih godina drastično poraslo prisustvo ruskog energetskog faktora u Srbiji, Rusi u našoj zemlji ne poseduju ni jedan značajan elektronski ili pisani medij. A u postmoderno doba sredstva masovnog informisanja imaju strateški značaj, te mogu da budu ključna potpora ili smetnja za realizaciju važnih političkih ili ekonomskih interesa. To u Moskvi kao da u punoj meri ne shvataju. Da je drugačije uz mnogo manje napora i resursa Rusija bi mogla mnogo efikasnije da deluje u prilog svojih interesa, kako u Srbiji tako i nekim drugim državama.

(3) Nekritički prozapadno, i uz to često mondijalistički nastrojeni Srbi, to neretko ne radi kada su u pitanju naši nacionalni interesi. Opet, nacionalno orijentisani Srbi, ma koliko obično bili i rusofilski usmereni, po pravilu, državne i nacionalne potrebe srpskog naroda ističu u prvi plan. Nastoje da skladno spoje srpske i ruske interese, ali ne postupaju nacionalno-neodgovorno (samo na drugi način) kao lokalni evroatlantski krugovi koji bagatelišu Srbiju i Srpstvo.

(4) Neosnovano poistovećenog, u duhu hladnoratovskih klišea, sa evroatlantskim centrima moći, koji Evropu vide trajno tesno povezanu sa SAD. Namerno se zanemaruje podela koja u samoj EU postoji između onih koji teže njenom emancipovanju od Vašingtona pa i vide budućnost „Starog kontinenta“ u kontekstu najtešnjih veza sa Rusijom, i, s druge strane, onih koji bi i dalje da EU bude političko krilo NATO-a. Evroatlantisti nisu jedini faktori moći na Zapadu, niti su njihova shvatanja opšteprihvaćena od strane javnosti.

(5) Tek primera radi pogledati moj tekst o martovskom Helsinškom biltenu (br. 75.), posvećenom navodnoj pretnji koju Srbija i insistiranje na „srpskom pitanju“ predstavljaju za susedne zemlje (http://www.pecat.co.rs/2011/04/helsinsko-resenje-srpskog-pitanja)

Dragomir Anđelković

Unesite reč za pretragu