мај 022011
 

После извесне границе трпељивост престаје да буде врлина

(Едмунд Берк)

Конференција о европској сигурности и сарадњи – која се у престоници Финске одвијала од 1973. до 1975. године – окончана је усвајањем „Завршног акта“. Он је постао познат као „Хелсиншки споразум“. Између осталог, обавезивао је владе на поштовање људских права, а потписали су га високи представници тридесетпет држава, укључујући и социјалистичке земље. Тамошњи дисиденти су то убрзо искористили како би почели да делују у прилог, у оквиру ауторитарног поретка који је владао у источноевропским државама, неоспорно угрожених људских права. Прво у СССР-у, а онда и неким другим земљама социјалистичког блока, створене су невладине организације познате као Хелсиншки одбори за људска права, које су задавале прилично брига тамошњим режимима.

Без оспоравања хуманистичке димензије њиховог рада, чињеница је да је иза свега постојала и мрачна позадина. У интересу својих геополитичких циљева и борбе против супарничког блока, идеологију људских права и инфраструктуру која је требало да послужи борби за њихову заштиту, злоупотребљавале су САД и њихове западноевропске савезнице. У том контексту – не увек свесно – дисиденти и борци за људска права имали су значајну улогу и у поткопавању и рушењу СССР-а, акту који је са становишта руских националних интереса био раван велеиздаји, и уз то, готово сигурно, изазвао је много више људских патњи него сви европски комунистички режими после Стаљинове смрти.

Антисрпски лобисти

Да се сада опширније не бавимо Хладним ратом и (зло)употребом људских права током њега, али факат је да је на темељима постављеним на истоку Европе крајем 70-их година, широм нашег континента створена мрежа Хелсиншки одбори за људска права, као и њихова централа у Бечу. Већина тих непрофитних организација данас посвећено врши посао због кога је створена. Међутим, то не раде сви Хелсиншки одбори. Неки од њих су и даље оружје америчке геополитике. Такав је случај, и то у екстремном облику, са Хелсиншким одбором за људска права у Србији (ХОС), (1) организацијом коју већ годинама предводи госпођа Соња Бисерко.

Та формално невладина организација (а стиче се утисак пропагандни центар неких страних влада) већ готово две деценије, током турбулентних времена која су задесила Балкан, упорно делује као „пета колона“ у Србији, чији је циљ да ослаби виталност српског народа, те способност његове државе да се боре за националне интересе. С друге стране, њен задатак је да подржи стремљења Запада и антисрпске интересе оних држава у региону које су током 90-их година постале верни следбеници Вашингтона. Наравно, у опис посла Хелсиншког одбора спада и пружање потпоре политичким гарнитурама у Србији које су по вољи Запада, односно блаћење оних који се залажу за националне вредности и интересе.

Штавише, на основу разноразних веза створених, и током година учвршћених, са владама у окружењу Србије, чије државе су у традиционалном непријатељству за њом, Хелсиншки одбор неретко иступа радикалније антисрпски него Вашингтон или Брисел. Они су понекад спремни, како би помогли својим политичким пријатељима у Србији, да ублаже неке антисрпске захтеве. Опет, ХОС, повезан не само са глобалним и европским силама које поступају прагматично у циљу јачања свог утицаја на Балкану, већ и са, на пример, Хрватима или косовским Албанцима, увек стаје на позиције које су најнеповољније по Србе.

Евроатлантска транзициона метастаза

Та и друге „петоколонашке“ организације, од краја 80-их година фазно инсталиране у Србији као део америчког апарата за испирање мозгова, немају много активиста и симпатизера, али имају велике ресурсе и грандиозну могућност за деловање. Евроатлантски центри моћи су, током тзв. транзиције, купили готово сва средства масовног информисања у Србији, односно основали су читав низ (директно или посредно) својих пропагандних филијала. Стога српске квислиншке структуре имају огроман медијски простор за рад, док је могућност да се чује другачије – изворно српско или проруско мишљење – врло ограничена. (2) Ствар је и додатно погоршана тиме што су поткупљени и заплашени многи руководиоци и службеници државних медија и културних институција, односно тиме што су током спровођења „реформи“ финансираних од стране Запада, у њихове редове убачени разни духовни изданци Хелсиншког одбора.

Не треба ни рећи, њима у Србији људска права нису битна, већ су само изговор за политичко деловање. Хелсиншки одбор и њему сродне организације – у којима често раде Срби који су из неког разлога пристали да делују против свог народа – у сред Србије воде кампању против Срба (као што су њима сродне организације, медији и појединци, током 90-их година, у Русији, нпр. у вези са чеченском побуном, активно радили против руских интереса). Упорно тврде да су једино они криви за балканске сукобе и распад Југославије, инсистирају на српским злочинима док занемарују страхоте које су почињене у име других народа, подржавају косовску независност и унитаризацију БиХ, нападају Православну цркву као наводног заступника антиевропских идеја и словенофилства, итд. А како је, на Балкану, србофобија нераздвојно повезана са русофобијом, Хелсиншки одбор доследно наступа и против јачања српско-руских веза, односно регионалних и глобалних интереса Москве.

У духу хладноратовских флоскула, Русија је за ХОС симбол мрака, тоталитаризма и гажења људских права док је Владимир Путин, стиче се утисак, у њиховим очима Стаљин нашег времена. Циљ таквог деловања је двострук. Прво, да се подупирањем лажног страха јавног мнења од некаквог повампиреног тоталитаризма спречи приближавање Србије и Русије, те на тим основама јачање Србије. За српске непријатеље најбоља је изолована Србија, која очајнички тежи ЕУ која је неће, а игнорише пружену руску руку. Друго, радом против јачања присуства Русије и њеног капитала у Србији, Хелсиншки одбор настоји да макар мало, у интересу својих западних покровитеља, ослаби моћ Русије.

Покушај да се то постигне поготово има значаја данас, када све указује да ће гасовод „Јужни ток“ бити изграђен, чиме ће не само бити увећана и дуготрајно осигурана енергетска позиције Русије на простору Балкана, дела Средње Европе и Апенинског полуострва, већ и омогућено нагињање геополитичке клацкалице ка Истоку. НАТО још није апсорбовао све земље Балкана, односно народ Србије и Српске, као и српска популација у Црној Гори, огорчено се супротстављају њиховом ступању у тај војно-политички блок. А ако те државе не буду угуране у НАТО пре изградње „Јужног тога“, мала ј вероватноћа да ће се то потом десити.

Све поменуте активности против Русије у Србији – посматране и у том светлу – за Москву наизглед представља ситнице, али није тако. Како народ каже: „зрно по зрно погача“. Деловањем ХОС-а и њему сродних група у Србији, и сличних (мада ретко где толико агресивних) проамеричких организација широм Европе па и у самој Русији, донекле се паралишу руски потенцијали. Резултати онога што ради Москва услед тога битно су мањи него што би иначе били, а основи за антируску тоталну офанзиву, у тренутку неке веће кризе (као што је био случај са тзв. Грузијским ратом), знатно су већи.

Русофобни памфлет

Без обзира на све досадашње америчке противруске иницијативе – иако спорије него што се надају српске патриоте који су свесне значаја Русије за јачање Србије, али су и начелно пријатељски настројени према највећој православној и словенској земљи – присуство Москве из године у годину ипак јача. Руске компаније су темељно ушле у српски енергетски сектор. Србија је приступила пројекту „Јужни ток“. Почела је озбиљна сарадња у домену борбе против елементарних непогода. У Србију је стигла једна руска банка, а очекује се много опсежнији продор руских финансијских институција комерцијалног типа. Све боља је културна па и политичка сарадња између две земље (чак и садашња прозападна влада, иако поступа врло обазриво, свесна је да је то у интересу земље). Очекује се интензивирање војно-техничких спона. Све то изазива страх и реакцију америчке „пете колоне“, те лобиста суседних држава које са Србијом имају спорове и стога желе да она буде слаба и геополитички маргинализована.

На изазове које сматрају опасним ти америчко-хрватско-албански пропагандисти још агресивније реагују него што то обично раде. Стара је пословица: „Рањена звер је најопаснија“. А као кулминацију претње по себе и своје менторе – Хелсиншки одбор и њему сродни заговорници НАТО демократије и гвантанамо концепта људских права – доживеле су недавну посету Србији руског премијера Владимир Путина. Јасно је да она наговештава скору мултипликацију и динамизирање српско-руских везе. Зато је Путинова посета и нагнала антируске и, суштински, антисрпске кругове у Србији да крену у очајничку офанзиву.

Стога је покренута нова (дез)информациона акција против Русије и српских патриотских кругова, која је, то никада не треба заборавити, део целовитог деценијског пропагандног рата Вашингтона и њему наклоњених европских структура против Москве. Тежиште удара овај пут је усмерено директно на Владимира Путина, који се већ много година свесрдно залаже за изградњу „Јужног тока“. А чији кратак боравак у Београду је, како се амерички пријатељи плаше, привео крају дилеме око реализације пројекта од историјског значаја за Србију – која добија шансу да се постепено ослободи западних марионета, изађе из стања виртуелне евроатлантске окупације, и постане битан фактор на Балкану – као и од немалог интереса за Русију.

Отуда, они су ових дана, како би очајнички, још једном покушали да обаве поверени задатак, до хистеричних размера појачали своју, и раније снажну, антируску кампању. Њен важан део представља и издавање, у априлу ове године, броја 76. „Хелсиншког билтена“, са насловом: „Русија: митски савезник“, који већ сам по себи указује шта је порука тог штива. А она је: Русија нам неће помоћи, окренимо се Западу! Наравно, то поручују они којима није стало до српских интереса. Стога, свакоме би требало да буде јасно да је супротно. Да ствари, којим случајем, стоје тако како нам кажу, активисти Хелсиншког одбора би подржали оријентацију Србије на Русију.

Извртање истине

Грађење планова за будућност на основу илузија, Србију би – што они очито желе – ослабило, па би постала лакши плен регионалних и глобалних грабљивица. Међутим, то што Хелсиншки одбор, упињући се да их поремети, бурно реагује на јачање веза са Русијом, указује да се не ради фатаморгани већ о добром путу да Србија ојача. Али логички раскорак не брине лажне борце за људска права. Они рачунају да људи данас ствари углавном не сагледавају дубље, те да ће се Срби опијени евроинтегративним причама, које доживљавају мање вредносно а више као услов за бољи живот, бар делимично уплашити од онога што им се лажно представи као „руски мрак“ опасан за њихов просперитет. Зато је ХОС издао памфлет којим српској јавности поручује две неистине: интензивирање односа са Русијом не доноси Србији ништа добро али зато може да угрози нашу и тако крхку демократију и потенцијали улазак у ЕУ.

Да се укратко осврнемо на садржај Билтена издатог у ту сврху. У уводном делу, аутори тог списа тврде да је Владимир Путин међу Србима најпопуларнији политичар зато што се у јавном мнењу систематски гради „његов имиџ највећег браниоца српских интереса на међународној сцени, поготово када је реч о Косову“. То није тачно јер они који контролишу већину механизама за обликовање јавног мнења форсирано раде проти Русије и Путиновог позитивног имиџа, а не њему у прилог. Но, у томе имају мало успеха бар из два разлога. Прво, Срби су углавном традиционално русофилски настројени, па и када, руковођени (лажним) уверењем да ће им проевропски курс донети бољи живот, бирају политичаре по вољи Брисела, њима су емоције на страни Русије. Зато у очима Срба свако ко допринесе јачању Русије – што је Путин несумњиво постигао – ужива велике симпатије и подршку. Друго, Москва уистину једина на међународној сцени доследно ради за српске националне интересе везане за одбрану угроженог територијалног интегритета Србије и заштиту државности српске републике у саставу босанско-херцеговачке конфедерације, коју Вашингтон и Брисел настоје да претворе у чврсту федерацију. Колико год им приоритет био да се извуку из бедног материјалног положаја у коме се налазе, већина Срба ипак није постала равнодушна према судбини нације, па су стога захвални Путину и Русији.

На основу реченог, они који настоје да објективно прикажу улогу Русије и Владимира Путина, иако се налазе у неравноправној борби са много снажнијом евроатлатнтском „петом колоном“, имају на својој страни гро јавног мнења. Некритички прозападни елементи ангажовањем огромних потенцијала успевају да постигну извесне резултате али не успевају да угуше симпатије Срба за Русију. Наравно, због тога их не треба потценити јер, иако не могу да дођу до генералног успеха, на техничком нивоу могу да направе велику штету конкретним руским и српским интересима. А како би омаловажили значај Русије, у наставку Билтена наглашавају да Србија није од нарочитог значаја за Русе, па самим тиме нема разлога ни да јој озбиљно помогне.

Неоспорно је да Русија, као велика земља, има лепезу геополитичких и других интереса у ближем и даљем окружењу, па и да воли себе много више него Србију. То је нормално, као што је за очекивати да Срби на прво место стављају своје тежње и потребе. (3) Међутим, то не значи да Москва није спремна да Србији помогне у вези са многим проблемима који је притискају. Иако манипулишу чињеницама, то одлично знају, па нехотично и признају, писци билтена „Русија: митски савезник“. У наставку текста они кажу да је Путинова посета Београду крај захлађења у међусобним односима до кога је дошло у јесен 2010. године, када је српски режим, прихвативши тзв. европску резолуцију о Косову, попустио под притисцима и омекшао одбрану своје јужне покрајине. Москва, која је непоколебљиво бранила српску позицију на Косову, дочекала је такво понашање хладно. Значи, имплицитно је речено да Русија итекако брани српске интересе, па и да су Руси већи Срби од оних Срба који држе власт у Београду!

Багателисање „Јужног тока“

Билтен се бави и економском димензијом српско-руских односа, те настоји да у том погледу сведе салдо недавне Путинове посете. Наравно, тако да испадне да од ње не треба много очекивати. Како се каже: „Стварни ефекат краткотрајног гостовања руског премијера у Београду је прилично скроман. Пот­писана су само три међудржавна споразума – о туристичкој, о научно-техничкој сарадњи, као и сарадњи у међународном друмском саобра­ћају. Такође, и један споразум града Београда са руском компанијом Интерао“.Као највећи резултат посете истиче се Путиново обећање да ће гасовод „Јужни ток“ бити изграђен, и то до краја 2015. године. Но, сталним подвлачењем наводне незаинтересованости Русије за Србију као да се каже: „Обећањима не треба веровати“. Уз то, некритички прозападни кругови у Србији шире представу као да је реализација пројекта „Јужни ток“ само у руском а не и српском интересу. Стога, није ни чудно што причу о српско-руским привредним везама окончавају песимистичком констатацијом, која вероватно треба да укаже на то да на тој страни Србија нема ни привредну перспективу.

Она гласи: „Иако Србија са Русијом има потписан споразум о слободној трговини, робна размена између две земље је на ниском нивоу (најнижа од свих еко­номских партнера из круга „четири стуба“ спољне политике Србије – ЕУ, Русија, САД, Кина). Осим тога, на страни Србије је и велики дефицит од преко 1,6 милијарде долара.Податак је утолико драматич­нији када се узме у обзир да је пре 21 годину, 1990, Србија, упркос великом увозу енергена­та из Русије у то време остваривала скромни су­фицит од неких 100 милиона долара“.Наравно, састављачима Билтена, не пада на памет да кажу да је од тада до данас привреда Србије уништена западним санкцијама, бомбардовањем и наметањем деструктивног (неолибералног) модела реформи после 2000. године. Испада да је Русија крива што Србија у њу мало тога извози, а не они који су Србију довели до просјачког штапа.

На сличан начин манипулише се и са ставом Србије према НАТО-у и односом Русије према томе; извештавањем патриотских медија о боравку Владимира Путина у Београду, као и о Русији начелно; могућношћу да Србија постане мета руских ракета; као и многим другим темама. А закључак Билтена је следећи: „Без обзира на то што Балкан у целости спада у интересну сферу ЕУ, Русија Србију користи као дво­риште у коме проверава јединство ЕУ и интерес САД да прошири НАТО, и да пласира своју геоенергетску стратегију“. Kao и да повећано присуство Русије – што се скоро хистерично наглашава – може да доведе до јачања националних снага у Србији и ометања евроатлантских интеграција (уласка не само у ЕУ већ и НАТО, против чега је огромна већина Срба). Тако би Србија била уведена у вакум „који Русија не може нити да испуни, нити да изађе у сусрет жељама Србије“.Другим речима, пошто је онима који се плаше да би јачање српско-руских веза могло да подстакне патриотске и државотворне процесе у Србији те тако да угрози њен „западни пут“, послата порука да буду на опрезу, и патриоте се још једном упозоравају да Руси Србији не могу да помогну већ је само кристе за своје потребе!

Деструктивне или спасоносне интеграције?

Билтен, о актуелним српско-руским односима, завршава се следећим речима: „Имајући у виду потребу саме Европске уније да се отвори према источном Медитерану, пого­тово у контексту превирања на северу Африке и Блиском истоку, било би неопходно да Брисел у што краћем року покаже већи сензибилитет према свим потенцијалним кандидатима за чланство у ЕУ на Западном Балкану“.Та порука је упућена пре Западу (4)него српском јавном мнењу (а треба имати у виду да Хелсиншки одбор све своје материјале преводи на енглески и, по свему судећи, доставља на важне евроатлантске адресе). Јер, ХОС је не само центар за испирање мозгова Срба већ и „комесаријат“ за информисање и саветовање оних који су га створили те га финансирају.

Сврха његовог русофобног памфлета је, између осталог, да релевантне евроатлантске чиниоце упозори да је њихова балканска интересна сфера угрожена услед руске офанзиве и, како сматрају, јачања патриотских снага у Србији. Лек за прејаке руско-српско везе, по Хелсиншком одбору, представља што бржи пријем Србије и земаља региона у ЕУ. Донедавно је, ма шта начелно заступала, та антисрпска и антируска „невладина“ организација, у пракси, својим деловањем отежавала евроинтеграције Србије. Као што смо рекли, изолација Србије, односно њено уцењивање недостижном европском „шаргарепом“, за српске непријатеље је најбоља опција. Међутим, околности су се сада промениле па је подизање ЕУ рампе постало прихватљиво решење. Ствар је у томе што се указала шанса да Србија на источној страни нађе излаз из кобног лавиринта у који је угурана, па је ХОС очајнички почиње да апелује на Брисел да постане благонаклонији према Србији.

С друге стране, ако Соња Бисерко и њени сарадници сматрају да је дошао час да нас ЕУ прими – што у последње време упорно истичу, па чак и са таквим закључком завршавају малтене сваки свој спис (5)– већ само због тога било би мудро да размислимо о томе да ли су за нас евроинтеграције корисне или ће штета да превазиђе добитак. Чак и српска патриотска јавност, док се огорчено опире ступању у НАТО, већим делом нема ништа против уласка у Унију. Уврежено је мишљење да је, макар у економској сфери, Србија доведена у стање да тешко може да опстане без ЕУ, односно да ће од европских интеграција имати материјалну корист. Могуће је да је и даље тако, али то не треба тврдити априори. Не треба занемарити обим и временски потенцијал кризне буре која потреса европски брод, и последице које то може да има. Међутим, и да су нам ружичасте економске перспективе од европских интеграција сигурне, не би ваљало да заборавимо да човек није биће које само једе и на други начин задовољава биолошке нагоне. Његове потребе су много сложеније и суптилније.

Морамо да се запитамо да ли одрицање од идентитета и националних интереса сме да буде цена побољшања животног стандарда? Као и какве последице по наш идентитет, територијални интегритет и судбину Срба у региону (Република Српска, Црна Гора) могу да имају ЕУ интеграције? Нисмо ми Румуни или Бугари, већ народ против кога се води специјални рат. Доказ у прилог тога је да ми, а не наши суседи, имамо прозападне центре за брутално антинационално деловање, као што је Хелсиншки одбор. А као што смо раније рекли, с обзиром на њихову антисрпску мисију, када они нешто нуде Србима то вероватно за Србе није добро. И обрнуто, када они нешто куде, то је за српски народ вероватно користно. Поучени тим сазнањима размислимо још једном о српско-руским везама и потреби развијања истинског стратешког партнерства па и класичног савезништва са Руском Федерацијом. Историја нас учи да је за нас Русија прави а не митски савезник. Емоције већине Срба и данас, после дуготрајне изложености евроатлантској пропаганди, говоре у прилог руско-српског савезништва. Али, сада не говоримо у емотивном кључу. Када рационално сагледамо ствари, извешћемо истоветне закључке!

Хладне главе ваљало би да размисле и у Москви. И то пре свега о речима британског политичког теоретичара и посланика из 18. века, које су наведене као мото овог текста. Велика сила као што је Русија не би смела беневолентно па и пасивно да посматра контаминацију русофобијом јавности Србије, као и неких других земаља које су традиционално пријатељски настројене према руској нацији и држави. Важан елемент антируске стратегије, да то још једном нагласимо, јесте и екстремно негативно приказивање личности и улоге Владимира Путина, који у земљама као што је Србија, са изразитим персоналним поимањем политике, оличава обновљену Русију. А ефекти свега тога, и то да поновимо, иако на први поглед не делује да су велик, могу да буду кумулативни, а њихове последице дуготрајне и опасне. Све оно што чини меку моћ, у наше постмодерно доба, неретко надвлада класичне чиниоце државне силе, односно засени историјски утемељено пријатељство међу народима! Русија је током 20. века искусила превише патње да би речено смела да занемари.

НАПОМЕНЕ:

(1) Изворно, ХОС је скраћеница за тзв. Хрватске одбрамбене снаге – проусташке паравојне формације из раздобља ратова на југословенском простору током 90-их година. Та скраћеница не само да је у складу са називом „невладине“ организације о којој говоримо, већ је и симболички одраз њене антисрпске суштине.

(2) До данашњег дана, без обзира на то што је задњих година драстично порасло присуство руског енергетског фактора у Србији, Руси у нашој земљи не поседују ни један значајан електронски или писани медиј. А у постмодерно доба средства масовног информисања имају стратешки значај, те могу да буду кључна потпора или сметња за реализацију важних политичких или економских интереса. То у Москви као да у пуној мери не схватају. Да је другачије уз много мање напора и ресурса Русија би могла много ефикасније да делује у прилог својих интереса, како у Србији тако и неким другим државама.

(3) Некритички прозападно, и уз то често мондијалистички настројени Срби, то неретко не ради када су у питању наши национални интереси. Опет, национално оријентисани Срби, ма колико обично били и русофилски усмерени, по правилу, државне и националне потребе српског народа истичу у први план. Настоје да складно споје српске и руске интересе, али не поступају национално-неодговорно (само на други начин) као локални евроатлантски кругови који багателишу Србију и Српство.

(4) Неосновано поистовећеног, у духу хладноратовских клишеа, са евроатлантским центрима моћи, који Европу виде трајно тесно повезану са САД. Намерно се занемарује подела која у самој ЕУ постоји између оних који теже њеном еманциповању од Вашингтона па и виде будућност „Старог континента“ у контексту најтешњих веза са Русијом, и, с друге стране, оних који би и даље да ЕУ буде политичко крило НАТО-а. Евроатлантисти нису једини фактори моћи на Западу, нити су њихова схватања општеприхваћена од стране јавности.

(5) Тек примера ради погледати мој текст о мартовском Хелсиншком билтену (бр. 75.), посвећеном наводној претњи коју Србија и инсистирање на „српском питању“ представљају за суседне земље (http://www.pecat.co.rs/2011/04/helsinsko-resenje-srpskog-pitanja)

Драгомир Анђелковић

Sorry, the comment form is closed at this time.