Neutralnost Srbije u kontekstu nove arhitekture evropske bezbednosti

Neutralnost Srbije u kontekstu nove arhitekture evropske bezbednosti

(rad je predstavljen na skupu „Nova arhitektura evropske bezbednosti – šanse za Srbiju“ održanom 24. aprila 2010. godine u Beogradu u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje)

Rusija – ključni spoljnopolitički partner Srbije

Prioritet spoljne politike i bazični nacionalni interes Republike Srbije, kao i svake druge nezavisne države, predstavlja očuvanje teritorijalnog integriteta.[1] Uz to, s obzirnom na ustavno određenje Srbije kao matične države srpskog naroda i, otuda, njenu obavezu da se zalaže za njegove interese u celini, odnosno uzimajući u obzir činjenicu da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, neosporno je da prvorazredni spoljnopolitički cilj Beograda mora da bude i očuvanje statusa Republike Srpske u skladu sa željom građana tog entiteta Bosne i Hercegovine.

SAD, kao i većina drugih članica NATO-a, deluju protivno spomenutim vitalnim interesima Srbije i srpskog naroda u BiH. Te NATO države su ohrabrile albanske kosovsko-metohijske političare da usvoje nelegalni secesionistički akt i potom su priznale tzv. državu Kosovo, odnosno uporno vrše pritisak na druge zemlje da učine isto, kao i da Kosovo bude primljeno u relevantne međunarodne organizacije. Uporedo, potpuno neprincipijelno, dok podržavaju nastojanje albanske nacionalne manjine da otrgne i prisvoji deo teritorije Republike Srbije, Vašington, sa nizom savezničkih i klijentskih zemalja, deluje u prilog centralizaciji BiH, suprotno Dejtonskom mirovnom sporazumu i volji bar jednog od tri konstitutivna naroda BiH.[2]

S druge strane, Ruska Federacija je ključni parter Beograda u vezi sa zaštitom teritorijalnog integriteta. Moskva je, pretnjom da će staviti veto, sprečila da Savet bezbednosti OUN zauzme nepovoljan stav u vezi sa režiranom secesijom naše južne pokrajine, odnosno svojim aktivnim delovanjem dosledno kontrira američkom nastojanju da što veći broj zemalja prizna nelegalnu separatističku kvazidržavnu tvorevinu. Štaviše, Ruska Federacija svojim odlučnim stavom destimuliše realizaciju nesumnjivo već pripremljenog plana za tzv. reintegraciju severnog Kosova, što bi po svojoj suštini bilo Oluja II. Moskva predstavlja prepreku za ostvarivanje onoga što bi neosporno predstavljalo okupaciju i etničko čišćenje preostalih delova Kosova i Metohije sa kompaktnim srpskim stanovništvom, tj. krajeva naše južne pokrajine koji su i sada u znatnoj meri privredno i upravno povezani sa ostatkom Srbije. Konačno, Rusija je direktno ili indirektno parirala tzv. butmirskom procesu unitarizacije BiH, odnosno i dalje svestrano radi u prilog (kon)federalno-državnog, a ne u vidu isprazne forme, opstanka Republike Srpske.

Uzimajući u obzir to da, kao što smo videli, SAD i vojno-politike strukture pod dominacijom te zemlje i dalje sistematski rade protiv vitalnih interesa Srbije i srpskog naroda, kao i sve negativno što nam je Vašington uradio tokom protekle dve decenije (usitnjavanje i delimično potiranje srpskog državnog i etničkog prostora) i, na drugoj strani, podršku koju nam Rusija pruža, logično bi bilo da Beograd bezrezervno podrži rusku inicijativu u vezi sa zaključivanjem Ugovora o evropskoj bezbednosti (UEB). To je tako zato što je ruski predlog sam po sebi dobar i uistinu u interesu evropske bezbednosti, a ne predstavlja marketinški trik Moskve, tj. puko sredstvo u geopolitičkim nadmetanjima na prostoru Evroazije, što, nažalost, neretko predstavljaju inicijative iza kojih stoji SAD.

Ugovor o evropskoj bezbednosti

Završetak hladnog rata, ideološka preorijentacija Rusije i njeno gotovo mazohističko podređivanje sopstvenih geopolitičkih interesa želji da evropski kontinent bude pretvoren u oazu harmonije među tamošnjim državama nisu bili propraćeni, ne podjednakom već ni iole dobronamernom američkom politikom. Raspad SSSR-a i Varšavskog saveza, odnosno miroljubivu politiku Moskve, Vašington je shvatio kao šansu da proširi zonu svoje vojno-političke hegemonije, a ne kao mogućnost da svet bude preuređen u duhu visokoparnih humanističkih principa o kojima je, kako se pokazalo, iz propagandnih razloga govorio.[3] Novi svetski poredak koji su SAD počele da stvaraju posle pada Berlinskog zida  ne predstavlja ništa drugo do realizaciju, na osnovama koje su u skladu sa našom postmodernom epohom, starog imperijalnog sna koji je kroz istoriju usmeravao delovanje mnogih velikih sila.[4]

U početku ne shvatajući šta se dešava, potom paralisana ekonomskim i drugim problemima sa kojima se suočila, Rusija nije ni pokušala da tokom devedesetih godina prošlog veka istrajno parira izazovima sa kojima se suočila. U međuvremenu je Vašington uključio bivše sovjetske satelite, kao i nekadašnje baltičke republike Sovjetskog Saveza, u zonu svoje hegemonije, a svoj upliv je drastično pojačao i na preostalom delu postsovjetskog prostora. Nesumnjivo, njegov cilj je bio sužavanje sfere ruskog uticaja, tj. radijusa efikasnog delovanja Moskve, čak i na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, tačnije postepeno opkoljavanje Rusije nizom država zavisnih od SAD. To je, pre ili kasnije, trebalo da dovede i do punog podređivanja Moskve volji Vašingtona i uključivanja Ruske federacije, kao perifernog igrača, u evroatlantski krug država, odnosno do posrednog i neposrednog zaposedanja energetskih i drugih resursa te zemlje kao i generalno postsovjetskog prostranstva, od strane evroameričkog kapitala. Međutim, posle NATO agresije na Srbiju 1999. godine, Rusija je definitivno odbacila iluziju o mogućnosti da u svojstvu iole uvaženog faktora nađe svoje mesto u američkog svetskom poretku.

Do sredine prve dekade novog milenijuma Ruska Federacija, pod vlašću Vladimira Putina, uspela je da se ekonomski, politički, identitetski i psihološki konsoliduje i potom je energično počela da deluje na spoljnopolitičkom planu.[5] Umnogome joj je pošlo za rukom da povrati poljuljane pozicije u srednjoj Aziji i u Zakavkazju, kao i da prvo parališe američko nastojanje da potisne njen uticaj iz Ukrajine, a potom i da umnogome oživi svoj pređašnji upliv na političko-ekonomska zbivanja u toj istočnoslovenskoj i pravoslavnoj zemlji. Postepeno, iako ne i bez povremenih trzaja na drugu stranu, na postsovjetskom prostoru klackalica moći je počela da preteže ka ruskom polu. Naravno, usled ruske nespremnosti da i dalje mirno posmata američku ekspanziju, i nastojanja Vašingtona da nju nastavi i u „ruskom dvorištu“, protivrečnosti između SAD i Rusije su narasle do te mere da neki autori razdoblje u kome živimo nazivaju „hladnim mirom“.[6]

Pokazavši obnovljenu snagu, i sa njom spregnutu odlučnost, ali želeći, kako zbog sebe, tako i radi evropskog kontinenta u celini, da tenzije među velikim i regionalnim silama ne nastave da rastu, a „hladni mir“ poprimi novi kvantitativni i kvalitativni sadržaj i umnogome postane novi „hladni rat“, Rusija je tokom 2008. godine istupila sa krajnje izbalansiranom inicijativom u vezi sa stvaranjem novog modela evropske bezbednosti. On, na način kako ga predlaže Moskva, nema za cilj da ugrožava bilo čiju poziciju, tj. da menja postojeći odnos snaga na evroazijskoj šahovskoj tabli, već je u funkciji izgradnje efikasnih mehanizama koji bi služili prevazilaženju izazova i pretnji po evropsku bezbednost. Načelna ruska inicijativa, predstavljena prethodne godine, do kraja 2009. godine poprimila je mnogo potpuniji vid. Oni koji su tvrdili da Rusija zna šta neće a ne i šta hoće tada su uvideli da njeno rukovodstvo ima itekako preciznu viziju evropske budućnosti.

Ruski nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi polazi od Povelje UN (1945), Deklaracije o principima međunarodnog prava (1970), Helsinkog završnog akta (1975), Deklaracije iz Manile (1982) i Povelje o bezbednosti u Evropi (1999). On dosledno uvažava međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet i na tim osnovama nudi univerzalni put – uz poštovanje principa ravnopravnosti među državama i nedopustivosti primene sile ili pretnje silom – za prevenciju i mirno razrešenje konflikata na evropskom prostoru. Ključni deo nacrta Ugovora predviđa da države koje ga potpišu ne preduzimaju ili podržavaju aktivnosti koje ugrožavaju bezbednost drugih potpisnica, odnosno da zemlje članice vojnih saveza i drugih organizacija preuzmu obavezu da insistiraju da vojno-politički sklopovi, čiji su deo, poštuju međunarodno pravo, teritorijalni integritet i suverenitet drugih zemalja. Da ne bi ostao puko slovo na papiru, nacrt predviđa i mehanizme, od konsultacija među državama do konferencija zemalja potpisnica, koje bi države mogle da iskoriste ako procene da po njih postoji pretnja od strane neke zemlje ili grupe njih.[7]

Budućnost ruske inicijative

Vašington – koji se, pod izgovorom da se bori za promovisanje demokratije, ljudskih prava i tržišne privrede, od kada nema protivtežu u SSSR-u, ponaša nesuzdržano bahato pa i neskriveno nasilnički – svakako nije srećan zbog pojavljivanja odmerene i, načelno, održive ruske inicijative koja reafirmiše principe suvereniteta, miroljubive koegzistencije i teritorijalnog integriteta država. Americi, i dalje moćnoj državi, naviknutoj da jednostrano isteruje svoju volju, koja uz to smatra da nije završila stvaranje svoje imperije na evroazijskom prostoru, ne odgovara kreiranje modela evropske bezbednosti koji polazi od ravnopravnosti i nezavisnosti država, odnosno od uzdržavanja od primene sile i pretnje njom.

S druge strane, postoje brojne indikacije da bi mnogi evropski NATO partneri SAD-a bili radi da bude stvoren prostor za to da sa dobrim namerama, a ne forme radi, otpočne proces usaglašavanja oko nove konstrukcije evropske bezbednosti koja bi uvažila i interese Moskve i trasirala put za istinski miroljubivu saradnju u Evropi od Atlantika do Urala. Otuda, intimno, pozitivno doživljavaju ruski predlog kao polaznu osnovu za celovitu razradu modela evropske bezbednosti i, potom, njegovu implementaciju. No, za sada, višeslojni uticaj Vašingtona, iz ranijih vremena nasleđena interesna upućenost evroatlantskih partnera na Ameriku, pa i moć inercije, toliko su značajni faktori da američki glas u vezi sa spomenutim pitanjima ima premoć.[8]

Šta god načelno mnogi Evropljani želeli, to umnogome još moraju da saobraze prohtevima američkog establišmenta. U skladu sa tim, tokom 2009. godine (npr. u vezi sa Krfskim procesom i ministarskim savetom u Atini) zemlje EU su demonstrirale – isticanjem čitavog niza pitanja, od ljudskih prava, preko uloge OEBS-a, do vanevropskih izazova – da za njih ruska inicijativa za sada nije prihvatljiva. I ne radi se tu o njenom konkretnom vidu, već o bazičnim principima koji predstavljaju prepreku američkoj hegemoniji. Dok EU ne skupi smelost i snagu da se emancipuje od SAD-a i povede politiku u skladu sa sopstvenim dugoročnim interesima, ruska vizija stabilne evropske bezbednosti, ma koliko ona za Evropu bila dobra, nije ostvariva. Opet, to ne znači da ruska inicijativa već sada nema smisao! Ona će, odnosno budući potezi Moskve koji će iz nje proisteći, gotovo sigurno, predstavljati katalizator osvešćivanja znatnog dela zemalja članica EU, tj. tačku kristalizacije energije potrebne za ispoljavanje u mnogim zemljama već narasle težnje ka reafirmaciji evropske samobitnosti. Otuda inicijativa rukovodstva Ruske Federacije već sada predstavlja značajan korak ka potencijalnom stvaranju nove arhitekture evropske bezbednosti.

Na osnovu imperijalne inercije i želje da još neko vreme sačuva naduvani balon svoje ekonomske i političke moći Amerika će, po svemu sudeći, nastaviti da ide dosadašnjim putem, iz propagandnih razloga neznatno drugačije stilizovanim, dok god to bude iole mogla. Time što izbegava da započne proces dubinskih a neizbežnih promena, Vašington produbljuje probleme, pogoršava poziciju na kojoj će moći da se ekonomski, socijalno, geopolitički i u svakom drugom pogledu konsoliduje, ali i odlaže urušavanje dosadašnje sturkture spoljne i unutrašnje moći. No, čak iako je radi produžetka svoje hegemonije američka elita spremna da dopusti  rast cene koju će njeno društvo jednom neminovno morati da plati, i srednjoročno, a kamoli dugoročno gledano, težište svetske ekonomske, i sa njom spregnute vojno-političke moći, izmeštaju se van evroatlantskog prostora. To će, u nekom trenutku, sigurno dovesti do opsežnijeg distanciranja  od imperijalne sile u fazi opadanja nemalog broja evropskih država koje su sada u savezničkim ili klijentskim odnosima sa SAD-om. [9]

U vreme kada je Amerika sa delom svojih NATO saveznika izvršila agresiju na Srbiju, bruto društveni proizvod (BDP) posmatran prema paritetu kupovne moći SAD-a i sadašnjih članica EU bio je preko tri puva veći od BDP-a zemalja koje čine grupu BRIK. Ove godine je odnos u korist SAD i EU u poređenju sa zemljama iz sastava spomenute neformalne grupe 2:1, a već oko 2020. godine prednost će biti na strani Brazila, Rusije, Indije i Kine. SAD se gotovo sigurno i tada neće radikalno suočiti sa posledicama pogrešne politike svoje elite, tačnije i tada će biti prvorazredna sila, ali će svet već uveliko biti istinski policentričan. U takvim okolnostima će i nova arhitektura evropske bezbednosti, u skladu sa principima koje predlaže Moskva, biti mnogo realnija.[10]

Do tada će, ruski predlog i buduće inicijative koje će se na njega nadovezivati, verovatno biti dodatni osnov za povezivanje zemalja postsovjetskog prostora i faktor podsticanja evroatlantskog skepticizma unutar EU i NATO-a i to, kako u ime težnje ka ravnopravnosti država i miroljubivoj koegzistenciji među njima, tako i radi povezivanja – u okolnostima kada globalna konkurencija na štetu Evrope postaje sve veća – međusobno upućenih zemalja EU i energetskim i drugim prirodnim resursima bogatih država bivšeg Sovjetskog Saveza (naravno, pre svega Rusije). Stoga to treba ponovo podvući, iako će ruska inicijativa o kojoj govorimo kratkoročno imati ograničen rezultat, neće proći puno vremena pre nego što se u punom obimu pokažu njeni efekti.

Srbija i ruski koncept evropske bezbednosti

Srbija i srpski narod su osetili šta znači i čemu vodi stari, od strane SAD-a ponovo oživljeni, model hegemonije nad Evropom.[11] U njemu nije bilo mesta za bezbednost naroda i država koji se nisu pokoravali volji Vašingtona. Pretenzije Amerike su i dalje ostale u duhu „vrednosti“ tzv. novog svetskog (imperijalnog) poretka, ali je u novim okolnostima, pre svega usled jačanja Rusije, manevarski prostor za njeno delovanje sužen. Makar brutalnom silom, Vašington više ne može da ugrožava naše interese. Naravno, ne treba zanemariti njegovu tzv. meku moć.[12]Evroatlantski ideološki aparat, od mreže medija do kvazi NVO, deluje u prilog realizovanja onoga što SAD želi na srpskom prostoru (marginalizovanje Republike Srpske, federalizovanje Srbije i njeno uvlačenje u NATO, jačanje kvazidržavnosti Kosova), ali tome ne može primarno da se parira spoljnopolitičkim aranžmanima, već unutrašnjopolitičkim nacionalno odgovornim potezima. Kao što iz inostranstva više otvoreno ne možemo da budemo ugroženi, tako i izgradnjom partnerskih veza sa prijateljskim državama, odnosno učešćem u bezbednosnim inicijativama, ne možemo da saniramo identitetska klizišta. To uvek moramo da imamo u vidu.

Ne smemo da, osnovano revoltirani potkopavanjem naših ključnih interesa sredstvima američke meke moći, povlačimo spoljnopolitičke poteze koji mogu da nam nanesu štetu a nemaju potencijal, s obzirom na sadašnji odnos snaga u Evropi, da nam donesu korist (npr. integrisanje faktički otrgnutog dela teritorije). Kao što je, s druge strane, pogubno da hipnotisani od strane evroatlantskog ideološkog aparata apatično dopuštamo da deo naše političke kvazielite nametne po zemlju štetan proamerički kurs. Spoljnopolitička orijentacija Srbije treba da bude izbalansirana tako da je, na trenutno ostvariv a dugoročno održiv način, u funkciji naših vitalnih interesa: od zaštite teritorijalnog integriteta do stvaranja osnova za brži ekonomski razvoj. Nedopustivo je da zapostavimo prvo, ali i da zanemarimo drugo. Jer, samo ekonomski i demografski revitalizovana Srbija, u budućem povoljnijem geopolitičkom kontekstu, moći će, s nadom da će postići uspeh, da se zalaže za ispravljanje nepravdi koje su nam učinjene tokom devedesetih godina prošlog veka (političko, ekonomsko, identitetsko, kulturno, simetrično ili asimetrično povezivanje tri srpske države – Srbije, Srpske i Crne Gore).

U duhu rečenog, da se vratimo ruskom predlogu. On je, posmatran načelno, za Srbiju veoma dobar. Nova arhitektura evropske bezbednosti umesto stare evroatlantske arene u kojoj su stradale samosvojne zemlje, pogotovo za nas, ima epohalan značaj. Međutim, iscrpljeni onim kroz šta smo prošli, moramo da budemo obazrivi. Mala a ekonomski i vojno-politički  slaba zemlja, uz to sa svih strana okružena članicama jednog vojnog saveza, kao što je Srbija, treba da nađe način da najbezbolnije prođe kroz vremenski međuprostor u kom će se stara struktura dovoljno urušiti kako bi konstrukcija nove postala izvodljiva. Mi ne možemo da budemo faktor koji će bitno uticati na to da sadašnja ruska inicijativa relativno brzo zaživi i, stoga, ne treba da povlačimo poteze koji bi u okolnostima u kojima se nalazimo mogli da ugroze naše ekonomske i druge perspektive.

O tome da je strateški cilj Srbije da pristupi EU, na način koji ne bi značio odricanje od teritorijalnog integriteta, u našoj zemlji gotovo da postoji konsenzus. Uostalom, s obzirom na dosadašnje vođenje ekonomske i druge politike, čime smo dospeli u situaciju da teško možemo da opstanemo bez podrške EU, po pitanju evropskih integracija nažalost i nemamo značajniji manevarski prostor. Ako ne budemo dovedeni u poziciju da naši vitalni nacionalni interesi budu otvoreno ugroženi, ne bi bilo razumno da se distanciramo od EU. Ne smemo da, radi ubrzanja procesa evropskih integracija, povlačimo nacionalno neodgovorne poteze, i da se odričemo onog što je deo naše istorijske baštine, ali bi bilo riskantno i da činimo ono što bi udaljilo Brisel od nas i tako ugrozilo naše evrointegracione težnje, odnosno da nam nanese ekonomsku štetu.[13]

EU, suštinski, nije zauzela blagonaklon stav prema ruskoj inicijativi. Predlog Moskve, bez obzira na više-manje pozitivan stav pojedinih članica EU, umnogome je relativizovan iako nije sasvim odbačen. S druge strane, ruska inicijativa ne samo da je dobra za Srbiju već je i Rusija strateški partner Srbije u vezi sa zaštitom naših vitalnih interesa, kao što su očuvanje teritorijalnog integriteta i zaštita statusa Republike Srpske. Neuvažavanje ruskih težnji moglo bi negativno da se odrazi na buduću podršku Rusije našoj zemlji. Uzimajući sve rečeno u obzir, Beograd mora da postupa odmereno i pragmatično. Na sreću, za tako nešto ima otvoren prostor. Vodeći promišljenu politiku u stanju je, i po pitanju ruske inicijative, da se ne zameri ni Briselu, ni Moskvi.

Zaokružena neutralnost

Krajnje je vreme da Srbija aktivnije zaigra i to tako da njene poteze SAD, EU ili Ruska Federacije ne shvate kao izazove. Ono što je oficijelni Beograd do sada činio spada u domen lakomislenih taktičkih poteza. Bez ozbiljne strategije, pa i vizije, a opterećen unutrašnjopolitičkim partijskim nadigravanjima, nastojao je da izbegava aktuelne pretnje, ne razmišljajući o kompleksnom nizu posledica koje polovičnim potezima priziva. Revoltirani priznanjem tzv. države Kosovo od strane SAD-a i većine članica NATO-a, doneli smo odluku o vojnoj neutralnosti, ali ona nije dobila karakter trajnog opredeljenja. Koketiramo sa NATO-om uprkos činjenici da je za nas višestruko štetno pristupanje tom vojnom savezu. Posle donošenja kosovskog secesionističkog akta, pokazali smo 2008. godine izrazite simpatije prema ruskom konceptu evropske bezbednosti, da bi se već sledeće godine, uvidevši, posle neformalnih upozorenja iz EU, moguće posledice takvog opredeljenja po naše evropske integracije, umnogome po tom pitanju distancirali od Moskve. Takvom politikom nikoga nećemo zadovoljiti, ali ćemo sve razočarati, što može dvostruko negativno da se odrazi na naše interese: i na nacionalne u užem smislu, i na one ekonomske.[14]

Srbija mora u vezi sa svojom strateškom orijentacijom da zauzme otvoren i dosledan stav, a ne da i dalje gura glavu u pesak i povlači uglavnom dnevnopolitičke poteze. Konkretno, u vezi sa ruskom inicijativom, potrebno je nedvosmisleno pokazati da Srbija načelno podržava predlog Moskve, ali i istaći da s obzirom na svoju želju da pristupi EU, i otuda nužnost da u vezi sa važnim pitanjima usaglašava svoju politiku sa Briselom, mora obazrivo da postupa u vezi sa pružanjem konkretne potpore onome što je Rusija ponudila. Nedopustivo je igrati se sa Moskvom i stvarati kod nje iluzije da ćemo postupiti na jedan način, a onda delovati drugačije. Rusija se prema Srbiji ponaša kao prema ravnopravnom partneru, i ne pribegava ucenama i nametanjima. Dosadašnje iskustvo ukazuje da će uvažiti jasno i blagovremeno iskazan stav Beograda, pogotovo kada Srbija ima manevarski prostor, i to na način koji je u punoj meri u skladu sa njenim interesima, da dokaže Moskvi da uvažava njene geopolitičke interese.[15]

Nacrt Ugovora o evropskoj bezbednosti striktno ostavlja zemljama potpisnicama pravo na neutralnost. Srbija i bez formalnog potpisivanja UEB ili zvaničnog izjašnjavanja u prilog njemu, ako takvo pitanje bude postavljeno, u vezi sa neutralnošću može suštinski da pruži, u skladu sa nacrtom UEB, svoj doprinos izgradnji novog modela evropske bezbednosti. Skupština Srbije je u decembru 2007. godine, u okviru Rezolucije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, donela odluku o vojnoj neutralnosti zemlje. Precizirano je da ona važi do eventualnog raspisivanja referenduma na kome bi bila doneta konačna odluka po tom pitanju. Mislimo da je sada, u kontekstu ruske inicijative, nastupio krajnji trenutak da Srbija dovede do kraja svoje, tada načelno iskazano, opredeljenje da bude vojno neutralna zemlja.

Zemlje proklamuju privremenu (situacionuneutralnost ili generalnu neutralnost. Prva se proglašava u odnosu na neki konkretan slučaj i ograničena je okolnostima iz kojih je proizašla. Takvu neutralnost je Kambodža proglasila 1955. godine, imajući u vidu rat koji je, uz posredno i neposredno mešanje stranih sila, tada besneo na prostoru Vijetnama. Iste godine proklamovana je i neutralnost Austrije. Ona je već spadala u drugu grupu. Ta zemlja je odlučila da načelno i trajno ostane neutralna (da sada ne ulazimo u splet okolnosti u kome se, s obzirom na uspostavljenu okupacionu upravu posle Drugog svetskog rata, to desilo). Austrija je postupila slično kao i Švajcarska (takođe uz asistenciju velikih sila), više od jednog veka ranije.

Drugo važno pitanje je da li je neutralnost jednostrano proklamovana ili je zatražena njena potvrda od strane pojedinačnih sila i alijansi koje mogu da je ugroze, odnosno od međunarodne zajednice u celini. Moldavija je 1994. godine usvojila ustav koji predviđa njenu trajnu neutralnost (član 11). Međutim, nije povela sistematsku akciju sa ciljem da se u prilog njene neutralnosti izjasni međunarodna zajednica ili za tu zemlju relevantne njene članice. S druge strane, Turkmenistan, koji je proglasio neutralnost 1995. godine, obratio se OUN za zahtevom da ona bude potvrđena. To se u decembru iste godine i desilo rezolucijom br. 50/80, Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija.

Srbija, koja se nalazi između ruske inicijative i neformalnih ali ozbiljnih pritisaka da ubrza svoje kretanje ka NATO-u, radi sopstvene bezbednosti i dobrih odnosa sa Moskvom, mora da izađe iz slepog koloseka u koji je ušla. To može da postigne proklamovanjem generalne neutralnosti, njenom potvrdom na referendumu i potom pokretanjem inicijative da ona bude međunarodno priznata tj. prihvaćena od strane relevantnih sila i vojnih saveza (pre svega NATO i, uslovno rečeno ruskog bloka, Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti), pa i OUN. Time ne samo što bi indirektno, i to na način koji ne bi bio protivan zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU, delovala u skladu sa ruskom inicijativom već bi otišla i mnogo dalje od toga: dala bi svoj doprinos pretvaranju Evrope u zonu mira. U krajnjoj instanci, tome teži i ruski predlog novog evropskog bezbednosnog aranžmana.

Zaključna razmatranja

Evropske integracije, kako nam je to više puta ponovljeno iz Brisela i Vašingtona, nisu uslovljene pristupanjem NATO paktu. Druga stvar je to što između reči i dela evroatlantskih centara moći postoji značajan raskorak. No, ako smo odlučni u svom opredeljenju da ostanemo van vojnih saveza, nominalna opredeljenja Brisela i Vašingtona nam ipak ostavljaju dovoljno veliki prostor da zbog neprihvatanja tzv. atlantskih integracija naše evropske perspektive ne budu ugrožene. Ako nas ne prime u EU, to neće biti zbog našeg odbijanja da uđemo u NATO, već odsustva dubinske evropeizacije Srbije (u vezi sa korupcijom i svim drugim sistemskim nedostacima koji opterećuju našu zemlju), odnosno eventualnog opredeljenja evroatlantskih centara moći da Srbija, šta god radila, bude ostavljena van procesa evropskih integracija.

S druge strane, pristupanje NATO-u bi se neminovno negativno odrazilo na naše partnerske veza sa Moskvom. Jedna stvar je kada takav rizik preuzme Bugarska, koja nema otvorene teritorijalne sporove i druge probleme u vezi sa kojima joj je od suštinskog značaja ruska podrška, a druga je kada se radi o Srbiji koju takvu potporu očekuje od zemlje koja NATO osnovano doživljava kao pretnju. Na stranu to što kada već nismo u stanju da sopstvene, nesumnjivo opravdane težnje, realizujemo vojnim sredstvima, besmisleno je da postanemo deo vojno-političkih struktura koje služe tuđim interesima, i to interesima onih koji su nam naneli mnogo zla i dalje rade protiv nas, a uz to, čije će globalne pozicije iz godine u godinu biti sve gore.

Za Srbiju je najpametnije da odlučno povede politiku uspostavljanja generalne i međunarodno verifikovane neutralnosti. Time bi, ali i izražavanjem svojih načelnih opredeljenja u pogledu ruske evrobezbednosne inicijative, kao i objektivnih ograničenja koja u vezi sa njihovim ostvarivanjem ponekada imaju evrointegrativne težnje Beograda, Srbija na elegantan način izbegla da dođe u neprijatan položaj u kome, ako nastavi da se ponaša pasivno, reskira da se nađe.

Strateško, a ne taktičko, opredeljenje Srbije da ostane van Severnoatlantske alijanse doprinelo bi da partnerstvo sa Rusijom dobije novi kvalitet i da naša zemlja pre ili kasnije ne bude priklještena između zahteva Moskve da recipročno, u skladu sa podrškom koju dobija po pitanju Kosova i Metohije i Republike Srpske, podrži rusku inicijativu u vezi sa UEB, i, na drugoj strani, insistiranja Brisela da sledi politiku EU ako želi da joj pristupi.

Proklamovanje generalne neutralnosti korisno je u tom kontekstu, ali je i načelno dobro za Srbiju, Evropu i Rusiju. Jedino bi, uz Vašington i pojedine okorele sledbenike njegove politike u EU, na gubitku bile naše političke strukture koje sudbinski važno pitanje geopolitičke orijentacije zemlje (zlo)upotrebljavaju kako bi izvukle ličnu i partijsku korist.

mr Dragomir Anđelković

(autor je analitičar Fonda strateške kulture iz Moskve)


[1] O nacionalnom interesu: Beard C. A., The idea of national interest, Quadrangle, Chicago 1966.

[2] O tome: Guskova J., „Butimir i natoizacija Balkana“, Fond strateške kulture. 2009. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

[3] Opširnije: Petrović D.,  Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej, Novi Sad, 2008.

[4] Videti: Utkin A. I., Vыzov Zapada i otvet Rossii, Эksmo, Moskva, 2002.

[5] Pogledati: Medvedev R., Putin: povratak Rusije, Novosti, Beograd, 2007.

[6] Primera radi: Štavljanin D., Hladni mir – Kavkaz i Kosovo, Radio Slobodna Evropa, Prag/Beograd, 2009.

[7] Videti: „Proekt Dogovora o evropeйskoй bezopasnosti“, Prezident Rossii, 2009. // http://www.kremlin.ru/news/6152

[8] O tome: Zakarija F., Post-američki svet, Heliks, Smederevo, 2009.

[9] Videti: Bordačev T., „Evropeйskiй soюz: vыzovы i scenarii razvitiя“, u: Karaganov S. (priredio), Rossiя i mir. Novaя эpoha, Moskva, AST, 2009., str. 362-383.

[10] O geopolitičkim implikacijama globalnih ekonomskih kretanja: Anđelković D., „Uticaj svetske ekonomske krize na spoljnu politiku Srbije“, interes Nacionalni interes, 1/2010

[11] Opširnije: Knežević M., Mozaik geopolitike, Institut za političke studije, 2008.

[12] Pogledati: Dugin A., Geopolitika postmoderne, Rosić/Nikola Pašić, Beograd, 2009.

[13] Šire: Petrović Ž., „Ruska vizija bezbednosti u Evropi“, ISAC fond, 2009. // http://www.isac-fund.org/download/Ruska%20vizija%20bezbednosti%20u%20Evropi%20i%20Srbija.pdf

[14] O neutralnosti Srbije: Anđelković D., „Da li je Srbija neutralna država?“, Fond strateške kulture, 2010. // http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2758

[15] O geopolitičkom poimanju državnih interesa: Dodds K., Geopolitics: A Very Short Introduction (Very Short Introductions), Oxford University Press, Oxford – New York 2007.

Unesite reč za pretragu