авг 172015
 

Наша данашња наука треба да постави питање зашто Словени и Срби треба да се укључе и интегришу у Европу, јер историјско искуство говори да Западна Европа није на нас никада гледала као на своје интегралне становнике, нити као на своје равноправне суседе. Неопходно је најпре изрећи дијагнозу западно – европског културног обрасца, као епохалног пројекта развоја европског друштва, па тек онда видети да ли је он примерен српском народу. Ако је одговор потврдан онда треба видети да ли се он може у потпуности прихватити.

Из историјског искуства које је наш народ имао знамо да некритичко прихватање разних светских епохалних идеологија и начина живота, те организације друштва, пре свега комунистичко – интернационалистичке идеологије, веома лако води у самозаборав и губљење националног идентитета и виталитета народа (наталитет, култура, обичаји, језик, религија и сл. опадају и нестају). Наравно да је неопходно пре свега да се види који је постојећи духовно – културни образац у нашем друштву и народу, те да ли се он може у неком најопштијем виду дефинисати. При овим разматрањима свакако ваља узети у обзир и идеје о трећем путу Александра Солжењицина, као синтези западноевропског и словенског пута, те идеје француског философа Рејмона Арона о конвергенцији социјализма и капитализма, као могућностима развоја друштва кроз постиндустријски концепт. Без високе организованости, науке и технологије се не може, али се не може ни без националног идентитета, духа народа и саборности

Данас видимо да је историја Русије, Пољске, Чешке, Словачке, деветнаестовековне Србије или двадесетовековне Југославије (као највеће заједнице јужних Словена) потпуно иста. Словенски народи су увек за Западњаке били потенцијална опасност и како наш народ каже, увек су служили као монета за поткусуривање. Свака словенска, прословенска или пансловенска идеја, пројекат или конгрес, били они заступани од левице или од деснице, од XIX века на овамо били су прећуткивани, осуђивани и затирани, како научно тако и оружано.

Зар већ није време, пошто се за један миленијум није пронашао пут ка западноевропској једноставности, и земаљском свеблаженству, већ се напротив завршило у свеопштој безидејности и депресији; дакле, зар није време да се поглед усмери ка другом полу, тј, разноликости, за коју верујемо (заједно са руским, па и неким западним боготражитељима и истинотражитељима) да још постоји у руско – словенској души. Разноликошћу која отвара пут духовном аристократизму и естетичном култу снаге и лепоте, а све зарад борбе против тријумфа тривијалности, која води у бездан досаде и празнине.

Само они који чврсто стоје на земљи, а гледају у небо могу да избегну еудеимонистичке заблуде, које је западноевропски рационализам пропагирао. Ово стога што нам је свакако блиска теза руског религиозног филозофа Константина Лонтјева да је “неписмен, али религиозан и послушан руски сељак емпиријски, да тако кажемо, ближи стварној животној истини, него неки рационални либерал, који глупо верује да ће сви људи једном бити срећни, да ће сви бити племенити, подједнако паметни и разумни”. Све историјско време и друштвено – економске епохе потврђују тезу Леонтјева да једнакости нема, нити да је икада била остварена европско – либерална “свесрећа”.

Стварност у којој живи наш народ није ни савременост, јер он, не живи у складу са временом техносвета у коме и даље владају функционализам, структурализам и позитивизам, али није ни са-повесност, јер традиција, историја, религија и култура нису самоосвештане, нити поунутрене. На тај начин смо се нашли на пустопољини, по којој хучи идеја западњачког либерализма, (за коју предосећамо, више него што мислимо ту идеју, да је њена крајња консеквенца анархизам појединца с једне стране, или с друге владајућих недодирљивих група, јер је њихова слобода оличена у долару – неограничена), а с друге стране видимо како измиче идеја комунитарности (која се темељила на хришћанско – православној идеји хуманости, моралности и свечовечности, благости и питомости – или ако хоћемо психолошки речено ауторитарности, која се исказивала у поштовању ауторитета вође и система), дакле та и таква идеја јесте потрошена.

Када се овоме дода – невиталност која је продукт народоносне старости и цивилизације, која осмишљава, али и умртвљује, те разбијеност и неосмишљеност национално – културне парадигме, која је по Јовану Цвијићу изгубљена још двадесетих година прошлог века – избор пута којим треба ићи нам се чини ваома проблематичним и неизвесним.

Управо због ове постојеће дилеме потребне су нам аутохтонистичке студије у историографији, те србистичке у филологији, историјско – философске у систематизацији философије, макроекономске и геостратегијске у привреди и политици. Сигуран сам да једино такав интегрални приступ може помоћи у избору пута којим ће наш народ и српско друштво кренути у наредном миленијуму, јер није згорег подсетити се шта Леонтјев каже о трајању држава и народа: Нису све државе доживеле пуних 1000 година. Теже је преживети више, мање – врло лако”.

 

Sorry, the comment form is closed at this time.