мај 162011
 
Покушај дефинисања нове стратегије НАТО-а на последњим самитима у Келну, Стразбуру (2009.) и  Лисабону (2010.), одражавају  напоре овог војног савеза да направи дугорочну стратегију свог деловања у складу са промењеном светском реалношћу током последњих десет година. Односно, НАТО је конципирањем нове стратегије направио план деловања у складу са новим глобалним токовима. Да ли има нешто суштински ново у стратешким пројектима тог пакта за будућност? Реторички да, али суштински, усуђујемо се рећи, не.
Донекле уважавајући низ спорних питања унутар, поготово европског дела, саме организације (изазваних интервенцијама Алијансе у Ираку и Авганистану), НАТО стратези у својим пројекцијама и даље суштински следе англосаксонску геополитичку константу која је у различитим историјским епохама тежила грубој или мекој изолацији Русије. Таквој стратегији опире се стара Европа на челу са Немачком, због дугорочних стратешких, првенствено енергетских интереса, које задовољава једино дугорочно стабилан па и партнерски однос са Русијом. Но, управо у циљу онемогућавања јачања Русије, али и хомогенизације ЕУ у озбиљан политички и војни субјекат, доминантно америчко крило НАТО-а ради на минимизацији утицаја Русије на европске политичке и економске токове. 

У читавој глобалној стратегији значајну улогу игра простор западног Балкана. У случају планираног јачања неке врсте санитарног кордона од Атине до Талина, НАТО сматра да мора осигурати пуну контролу балканског простора и имати на челу западнобалканских држава одане режиме. То мора издејствовати по било коју цену. Свакако да би за Алијансу било пожељно да државе западног Балкана приступе Савезу, али уколико унутрашњополитичка клима у њима (што је случај у Србији и РС)  и глобалне околности споља, не буду повољне, циљ је, ако не елиминисати а оно минимизирати, „неподобне“ спољашње утицаје на тај простор (првенствено се ради о руском упливу).

Европска мисија Русије

У концепту стратегије НАТО-а који је добио назив „НАТО 2020“, препознају се предлози будуће сарадње са Русијом. Но, осим сарадње на одржавању коридора преко руске територије за снабдевање трупа у Авганистану, за шта је и Русија из својих геополитичких разлога заинтересована (одбрана Средње Азије од милитантног исламизма), све друго су општа места. Ево неколико њих: спречавање ширења нуклеарног оружја и технологија, борбе против тероризма, кризни менаџмент, мировне операција. Дакле, иако је користио високопарну реторику о ресетовању односа са великом словенско-православном државом, НАТО није показао озбиљне конкретне намере да одговорност за глобалну стабилност подели са њом.
Штавише, по многим питањима он додатно затеже у последњим деценијама ионако напрегнуте односе са Русијом. Очито, оно што је константа, и чега се НАТО у пракси неће одрећи, то је покушај сузбијања руског утицаја у Европи. Његова реализација може ићи преко што снажнијег истискивања Русије као економског партнера европских држава чиме би се постигла два циља. Први је спречавање технолошког напретка и на тим основама дубинског привредног опоравка евроазијског гиганта. Други је што јаче онемогућавање вођења независне политике великих европских држава као и онемогућавање њиховог антиинтервенционистичког расположења, које је већ испољено када је Алијанса напала Ирак. 

Размимоилажења која су већ присутна унутар пакта, могла би да се продубе. Уколико би НАТО наставио агресивну политику која иде за тим да Иран буде додатно притиснут, што ни у ком случају није искључено, дошло би до још драматичнијих унутрашњих несугласица. Намера радикалних НАТО кругова сасвим је јасна. Због енергетских потенцијала Иран би требало да буде окупиран са циљем извлачења Европе из руске енергетске зависности, што би опет омогућило даљи притисак на Русију и јачање политичке и сваке друге контроле над Европом.

За Европу је то трострука опасна игра. Прво, паљење велике ватре на Средњем Истоку може да се отргне контроли и на разне начине директно и индиректно угрози Европу. Друго, ако Америка и њој наклоњени кругови у европским структурама моћи остваре свој „персијски наум“, излазак ЕУ из сенке Вашингтона био би дугорочно онемогућен. Треће, док би рок америчке доминације био продужен услед окупације Ирака, период енергетске сигурности Европе био би скраћен, односно периодичан. Турбуленције у окупираном Ирану, као што су садашње у Ираку, чиниле би снабдевање Европе енергентима много неизвеснијим него из Русије. А ако би САД и умириле Ирак и на ту страну преусмериле енергетско напајање Европе, њена дугорочна енергетска сигурност би била мања него да благовремено развија темељне енергетске споне са Москвом и преко ње Средњом Азијом, а упоредо да се труди да самостално гради паралелне везе са независним и стабилним Ираном.

Европа препознаје свој интерес. Уколико би се Американци одлучили за иранску авантуру то би могло да буде рискантно по односе са европским „савезницима“ и јединство НАТО-а. Међутим, велик је  питање како и са којим интензитетом би јој се Европљани одупрли. Једно је увиђати свој интерес, а друго је имати снаге за његову одбрану.

Само јаким заједничким деловањем тзв. осовине Париз-Берлин-Москва, амерички НАТО стратези могли би да буду приморани да воде толерантнију политику, која би била усмерена на стишавање конфликата и тражењу рецепта за стабилнију светску климу. Једино јака Русија има потенцијал да удахне дах таквој политици. Услед тога, постојање стабилне Русије на светској геополитичкој шаховској табли је, колико год то чудно звучало, и гарант какве такве независности и самосталности европских држава.

Можемо рећи да амерички јастребови покушавају да по ко зна који пут у историји да изолују Русију, из старих геополитичких разлога, али и да би очували свој утицај у Европи. Са друге стране, Европа би кварењем односа са Русијом, што би свакако било последица подржавања америчких агресивних планова, сигурно изгубила значајан део свог ионако крњег суверенитета. Један немачки генерал је својевремено рекао да су често веће жртве агресије наводни савезници неке хегемонистичке силе него они против којих је њен удар формално усмерен. Јер, „савезници“ се увлачењем у сукобе до краја доводе у подређен положај, односно спаљује им се мост за геополитичку преоријентацију.

САД манипулативно покушавају да ЕУ навуку на танак лед кварења односа са Русијом. Но, како видимо та велика земља у савременим геополитичким турбуленцијама и даље врши своју историјску и цивилизацијску мисију служења Европи, коју је још Достојевски тачно прецизирао и описао. Европа је бар делимично свесна да је тако па, иако из верских, историјских и економских разлога генерално није ближа Русији него Америци, ради на одржавању и унапређивању односа са највећом словенском државом, што јој гарантује спречавање јачања америчке контроле и самим тим какву такву преговарачку позицију и  унутар НАТО-а. За сада водеће земље ЕУ у томе успевају, али не треба мислити да Вашингтон неће наставити да користи сваку прилику да замути воду и у таквим условима мало по мало реализује своје науме.

Како Србија треба да се одреди?

Све ово се мора имати у виду када се покушава одредити позиција коју Србија треба да заузме када је у питању НАТО. Иако су НАТО стратези у најновијим плановима одредили наш простор као будућег извозника безбедности, што подразумева да је он тренутно стабилан, то не треба да нам нарочито импонује. Наводно, ми ћемо после готово дводеценијско увоза безбедности сада бити они који ћемо у другим светским регионима обезбеђивати исту. Ипак, поставља се питање какав је узрок наших дводеценијских конфликата, као и то да ли је простор југозападног Балкана данас заиста стабилан?

НАТО лобисти у Србији као један од кључних аргумената евентуалном приступању Алијанси износе улазак у безбедносни систем пакта који ће осигурати стабилност државе, унапређивање односа са суседиме (укључујући и Косово као „суседа“), те услед тога сигурност која ће бити фактор раста економије и животног стандарда. Но, ако се само присетимо прошлости неће нам бити тешко да дамо дијагнозу узрока нестабилности овог простора. Криза која је резултирала распадом бивше државе била је узрокована старим унутрашњим поделама, али је исто тако и генерисана споља под диригентском палицом управо НАТО-а, припомогнутог од стране тада њему много лојалније ЕУ.

НАТО решење конфликта на овим просторима ишло је за тим да подржи све у региону осим Срба. Тако смо дошли у ситуацију да изузев РС (коју од Дејтона западни фактор покушава да постепено укине), ниједан српски интерес од националног значаја није добио „благослов“ од тзв. међународне заједнице предвођене Америком и НАТО-м. Круна антисрпске политике (и медијске хистерије) било је бомбардовање државе у функцији наводног кажњавања за „српска деценијска злодела“ и одузимања дела територије.

Дводеценијска политика Алијансе ишла за тим да ослаби српски фактор на Балкану у духу накарадне матрице „Слаба Србија јак Балкан“, те за подржавањем муслиманског фактора у Босни и Косову, али и сепаратистичких тенденција унутар Србије, што је било, а и данас је извор нестабилности нашег региона. Поставља се питање како ће сада НАТО да буде извор стабилности? Чак и ако би био, таква стабилност би се обезбеђивала непрестаним српским понижавањем и константном дестабилизацијом српске државе и српског националног бића. Шта значи стабилност ако је на нашу штету?

Не треба трошити речи на доказивање да таква НАТО стабилност, није у српском интересу. Штавише, она би чак и таква била тек привремена. По потреби НАТО би изазивао нове конфликте који би се по правилу завршавали српским националним поразима. Уколико Алијанса остане једина присутна и једини гарант безбедности у региону, немамо основа да верујемо да би нас оставила на миру док нас не само потпуно не покори већ и уситни како би сваки основ за будући српски бунт био одстрањен.

Једино присуство Русије даје нам наду да ће НАТО у будућности морати да води рачуна о интересима и српског фактора. Само политика која ће ићи за тим да макар минимално буде праведна према Србима може да се нада да ће бити генератор толико потребне стабилности бившег југословенског простора.

Одмерено враћање себи или даљи порази?

Јака Русија се, као и у случају Европе, јавља као гарант спровођења такве политике и какве такве стабилности балканског региона. Наравно, под условом да Србија промени политику коју води актуелни режим. Услов да се Русија појави као фактор у балканским турбуленцијама јесте благи (у овом тренутку једино могући) геополитички заокрет српске званичне политике. Тај заокрет треба да води ка што тешњем везивању наших интереса за велику словенско-православну државу. То наравно подразумева и промену данашњег курса актуелних властодржаца који, услед недостатка било какве државне визије, гура Србију у окриље НАТО-а.

Да не буде забуне. Постојеће односе са Алијансом треба одржати. Геополитика подразумева прагматизам а не емотивни приступ. Но, истовремено се мора зауставити ход државе ка атлантском пакту, односно нужно је успоставити паралелне везе са ОДКБ-ом (руским војним блоком). Наравно, све то има смисла само ако Србија поведе много активнију унутрашњу политику срачунату на заштиту националних интереса. Они се прво бране изнутра па тек онда споља.

Ако се речено учини,  биће могуће да Русију значајније заинтересујемо за српску ствар што ће макар у будућности сигурно резултирати успешнијом борбом за наше место под сунцем. С друге стране, у случају приближава НАТО-у, што би неминовно резултирао истискивањем утицаја Русије са српског простора, није нам ружичаста перспектива. Постали би део савеза који је учинио све на разграђивању српског државно-етничког простора и уништењу културолошко-духовног идентитета нашег народа. Тиме би пристали на стабилност која би била условљена нашим националним поразима. Ако макар мало држимо до себе надам се да то нећемо допустити!

Милован Балабан

Sorry, the comment form is closed at this time.