феб 012015
 

Оно што је остало од аеродрома Доњецк заузели су побуњеници из самопроглашене НР Доњецк, који су сада покренули напад и на Мариупољ. У овој фази је тешко знати да ли ће побуњеници имати успеха, али Кијев је свакако у невољи. Стандардни одговор је окривити Москви за доставу модерног тешког наоружања и руских војника. Да је тако, то би било преједноставно, међутим, тужна истина је да се Украјина мора почети мирити са сопственим слабостима јер је тешко могуће да ћемо видети њихову победу, а могуће је и да ће побуњеници кренути у напад.

Наравно, Москва је наоружала побуњенике, као што је подржала цео сецесионистички покрет. Није само олакшала и подстакла одлазак добровољаца (и „добровољаца“) да се придруже милицијама него је послала саветнике, стручњаке и, кад се чинило потребним, војнике. Тренутно Кијев тврди да их има око 9.000. Други обавештајни извори са којима сам разговарао имају податке од 4.000-6.000 људи. Било како било, то је бригада, бригада и по.

Добро, то могу релативно елитне јединице, падобранци и маринци, али једна бригада у земљи од преко 40 милиона људи не би требало да буде пресудна за ратне победе милиције.

Исто тако, руска материјална помоћ, чак и ако је понекад напреднија од оног што на располагању имају владине снаге, није довољна да објасни побуњеничке победе. Уместо тога, ако Кијев жели да победи ову хибридну инвазију/побуну, онда мора увидети своја очигледне и често одлучујућа ограничења. Дакле, шта се добро догађа у украјинском рату? Без обзира на несумњиво добар борбени учинак неких појединачних јединица, као што су „Киборзи“, који су тако дуго бранили аеродром Доњецк, одговор је да је до сада све било прилично погрешно.

СТРАТЕШКИ ПРОМАШАЈИ

Прва и темељна грешка је што Кијев нема смислену стратегију, план који би се морао проводити у сваком аспекту рата. Жели ли Кијев да победи на бојном пољу окружујући и опседајући Доњецк? Жели ли да држи линију и причека да економски и политички притисци на Русију присиле Москву на напуштање агентура и локалних бораца? Широки напад на побуњенике на целом фронту? С времена на време, изгледа као да су људи у Главном штабу плански остављени да се копрцају у овом рату. То је довело до неуверљивих и често опречних војних операција, које често изгледају попут уличних туча, што више погодује побуњенцима, него да се поведе рат на широкој скали.

Тешко је рећи колико је то пропуст политичког или војног вођства, или оперативне команде. Сва три центра често су чинили врло спорне потезе. Размислите о гранатирању које често погађа цивилне циљеве, а не војне. Догађа ли се то зато што топовске посаде немају вештину или тачне податке за гађање? Или зато што Кијев заправо жели да казни цивилно становништво? Радије бих да не верујем у ово последње, али искрено не видим доказе који указују да је све то случајно. Тиме у најмању руку пружају Москви и побуњеницима пропагандну победу, а народ ће омрзнути владу која не ради ништа како би окончала сукоб.

Морал владиних снага често је слаб. Неке јединице – опет ћу поменути „Киборге“ – показале су се као тврд орах. Међутим, у главним јединицама је тенденција да је морал добар кад ствари иду добро, али су склони наглом паду кад ствари крену лоше.

Ту је и удео владиних снага у којима релативно мало људи има борбену обуку а регуларна војска је производ вишегодишњег недовољног трошења и корупције, што је такође велика пошаст унутар целог официрског кора.

КАКО СЕ ДОБИЈАЈУ РАТОВИ

Осим тога, они морају да знају да се ратови освајају и захваљујући обавештајним подацима, познајући планове непријатеља и његове способности, али се морају знати и прикрити. На све то, директор службе безбедности Украјине Валентин Наливајченко тврди да је његова служба „чиста од руских агената и симпатизера“, али се чини да Москва и даље има доминантну обавештајну предност, што говори да и даље продире у високе државне редове.

На крају, руски ангажман је релативно минималан, чак није ни на скали грузијског рата, кад се Русија борила са земљом са популацијом као девети дио Украјине. Уместо тога, Кијев би требало да овај рат схвати озбиљно. Земља са више од 40 милиона људи изгледа да не може или не жели да има више од 50.000 војника. Поређења ради, Шпанија, земља сличне величине, која није у рату и заштићена је НАТО савезом има војску од 75.000. Исто тако, Џон Шиндлер поменуо да је Хрватска, земља са десет пута мањим становништвом од Украјине, 1991. имала у рату 150.000 војника.

Али није реч само о величини војске. Кијев би требало да мање времена проводи у свом пропагандном рату и увек види руку Русије у побуни. То значи да мора да створи јасну стратегију, а генерали се тада могу сматрати одговорним за развој плана битке и како то да постигну. Ако то значи довођење војних стручњака из иностранства, нека тако буде. Потребна је и обновљена и озбиљна контраобавештајна служба, али изнад свега влада која неће само говорити о „тоталном рату” него ће се и борити у њему.

Аутор је професор на Универзитету Њујорк

 

Sorry, the comment form is closed at this time.