Lukave igre oko Nabuko

Lukave igre oko Nabuko

Lukave igre oko Nabuko

Sredinom januara predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo potpisali su zajedničku deklaraciju o “Južnom gasnom koridoru“. Sastavni deo ovog „koridora“ je poznati projekat „Nabuko“ uz učešće kompanija iz Austrije, Bugarske, Mađarske, Nemačke, Rumunije i Turske. Pošto će gasovod zaobići Rusiju, njega s dvostruko većom energijom podržavaju SAD i političko rukovodstvo NATO. Po deklaraciji, Azerbejdžan se obavezuje da obezbedi dugoročne isporuke gasa u zemlje Evropske Unije. Po podacima stručnjaka, planirano je da se tamo 2011. godine proizvede preko 30 milijardi kubnih metara gasa, a do 2018. godine ovaj pokazatelj treba da se poveća do 80 milijardi.  Druga resursna baza „Nabuka“ treba da bude Turkmenistan. U Ašhabadu je briselskom gostu izjavljeno da puštanje u eksploataciju gasovoda prema Kini i Iranu ne znači da su količine plavog goriva u zemlji iscrpljene. Učesnici konzorcijuma pripremaju se bukvalno ove godine da pristupe izgradnji magistrale dužine skoro tri hiljade kilometara. Glavni zadatak projekta je smanjiti zavisnost od ruskog gasa. U te svrhe planirano je da se potroši preko deset milijardi dolara.

Ugledni britanski list Fajnenšl tajms saopštava da je rukovodstvo konzorcijuma za izgradnju gasovoda zatražilo od zemalja proizvođača gasa da do kraja marta daju jasne garancije povodom budućih energetskih isporuka. Ali šef Komisije EU ni u Bakuu, ni u Ašhabadu nije  naveo ni konkretne investitore, ni kompanije, koje bi izjavile zainteresovanost za Južni gasni koridor. Uz to Nabuko za sada nema konačni biznis-plan, nisu izvršeni neophodni inženjerski radovi. Da se udahne život u taj za sada virtualni projekat ne pomaže čak ni aktivna podrška od strane SAD i NATO. Dok ne bude jasnog, razumljivog projekta, gde je propisano sve, počev od eksploatacije gasa do njegove prodaje konačnom potrošaču, može se govoriti samo o političkoj ravni tog projekta.

Uz odsustvo jasnosti oko isporuka gasa realizacija projekta Nabuko deluje sumnjivo za ulagače. Svetska banka, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj i Evropska investiciona banka potpisale su memorandum o mogućem učešću u finansiranju Nabuka u visini od 4 milijarde evra, što iznosi polovinu vrednosti cevovoda. Ali taj novac će biti izdvojen tek ukoliko rukovodstvo kompanije operatora uspe da dobije polovinu neophodne sume od privatnog biznisa. A ovaj je po svemu sudeći najmanje spreman da rizikuje svoj kapital. Tim pre u uslovima još neprevladane ekonomske krize.

Širokoj javnosti praktično je nepoznato da se ispod Kaspija nalazi mnoštvo aktivnih tektonskih raselina. Počev od 1978. godine, nivo vode na Kaspiju katastrofalnim tempom se povećava prosečno po 12 santimetara godišnje. Eksperti to objašnjavaju tehnogenom destabilizacijom zemljine unutrašnjosti kao rezultat eksploatacije nalazišta nafte i gasa. Otopljavanje priobalnih teritorija zahteva isplatu kompenzacija stanovništvu, stvaranje nove infrastrukture i odstranjivanje ekološke štete.

Uz intenzivno dobijanje gasa u plitkim nalazištima  tzv.. «rezervoarskog tipa» (kakvih je u regionu mnogo) obrazuju se šupljine, što na fonu aktivnih tektonskih procesa dovodi do ulegnuća donje površine i do lokalnih zemljotresa. Masovni razvoj dobijanja gasa u moru u interesu projekta «Nabuko»  i gradnja cevovoda po dnu Kaspijskog mora  može da isprovocira narušavanje nestabilne geodinamičke ravnoteže dubinskih zona mora. Aktivizacija seizmičkih procesa i deformacija morskog dna, sa svoje strane, neizbežno će dovesti do narušavanja konstrukcije cevovoda i do pukotina.

Geološke raselinske strukture prolaze upravo u rejonu zaliva Turkmenbaši, u zoni gradnje planiranog transkaspijskog gasovoda. Upravo tamo nalazi se jedan od šest najvećih tektonskih čvorova na Kaspiju. Sila podzemnog potiska na Južnom Kaspiju dostiže pet stepeni po Rihterovoj skali.

Havarija na cevovodu dovela bi do zagađivanja celokupne akvatorije mora, odnosno tačnije do masovne katastrofe unikatnog ekosistema Kaspija. Morske vode na Kaspiju u osnovi se kreću iz iranske i azerbejdžanske akvatorije u rejon zaliva Turkmenbaši. U takvoj situaciji pretnja havarije stavila bi pod sumnju celishodnost stvaranja turističke zone «Avaza», za koju je predviđeno da učini Turkmenistan centrom prikaspijskog turizma.

Projekt «Nabuko» je projekt kritične infrastrukture. Neophodno je obezbediti neranjivost gasovoda pri usidravanju i isplovljavanju brodova, sistema bezbednosti u rejonima izlaska cevi na kopno, razraditi redosled delovanja pri vađenju oštećenih delova i sprovođenju remonta. U rejonima prolaska trase neizbežna su ograničenja ulova ribe. Pojavljuje se pitanje socijalno-ekonomskih posledica takve delatnosti i isplate ribolovačkim kompanijama pune kompenzacije za neostvarenu dobit.

Ali glavni problem sa kojim se suočava Nabuko je ispunjenost cevovoda. Proračun pokazuje da su autori Nabuka računali na učešće Azerbejdžana, Turkmenije i Irana. Danas Azerbejdžan proizvodi otprilike 22 i po milijarde kubnih metara gasa. U prvom redu razmatraju se isporuke sa njegovog nalazišta Šah-Deniz. One mogu biti rezervisane za ovaj projekat. Ali opet, to se ne može smatrati velikim probojem. Azerbejdžan već ima mnogo obaveza za isporuku gasa prema Turskoj i Gruziji. Uoči Barozovog dolaska u Azerbejdžan, Baku je sklopio dugoročni ugovor za prodaju gasa Iranu. Uz to, postoji i sopstvena potrošnja. Maksimum koji Azerbejdžan može dati na tržište je 15 milijardi kubnih metara goriva godišnje. Podsećamo, projektni kapacitet Nabuka je 31 milijarda.

Dok su s Azerbejdžanom stvari prilično jednostavne, zato što tamo treba sagraditi samo cevovod po zemlji, s Turkmenistanom je mnogo komplikovanije – tamo je potrebno da se cev sprovede po dnu Kaspija. Kao što je poznato, Kaspij je bogat mineralnim i biološkim resursima. Samo dokazane rezerve nafte u regionu se procenjuju na više od pet milijardi tona, a gasa – na 8 triliona kubnih metara. Danas je jedini ozbiljan problem, koji ometa potpuno osvajanje ovih bogatstava, nedostatak jasnog pravnog statusa Kaspijskog mora i principa njegove podele. Pet priobalnih država se bave njegovim rešavanjem od momenta raspada SSSR, ali zasad ne mogu konačno da se dogovore. Prvi put su strane pokušale da označe svoje pozicije 2002. godine na prvom samitu u Ašhabadu. Međutim, posle toga je usledio petogodišnji prekid. Napokon Rusija, Azerbejdžan i Kazahstan su potpisali dokumenta o razgraničenju dna severnog dela mora, ali ostaje nerešeno pitanje korišćenja njegovog akvatorija. Iran predlaže da se more podeli na pet jednakih delova. Baku je protiv ovakvog pristupa. Do danas nije rešeno pitanje središnje linije, na osnovu koje će se definisati granica nacionalnih sektora Turkmenistana i Azerbejdžana.

Eksperti za energetiku EU potvrđuju: bez iranskog gasa Nabuko se ne može popuniti. Ali Iran je zemlja izopštenica. Evropljani odlično znaju: za svaki pokušaj pregovora sa Iranom oni će odmah dobiti packe od SAD. Kada se u biznis umeša politika, ništa dobro ne može da se očekuje. U težnji da izoluje Iran, Zapad je rešio da odustane od njegovog gasa, koji je ranije planirao da iskoristi u Nabuku. I u planu Teherana je da uspostavi isporuke u Pakistan i Indiju. Što se tiče iračkog gasa, ni to pitanje za sada nije aktuelno. U Iraku su sve rezerve naftne, izuzev jednog nevelikog nalazišta od 280 milijardi kubnih metara gasa.

Nije slobodan konzorcijum ni od unutrašnjih konflikata. Turska pokušava svoj tranzitni status u Nabuku da koristi u političke svrhe, konkretno za stupanje u EU. Osim toga, tranziter Turska zahteva za sebe udeo od 15% budućeg obima gasa, transportovanog preko njene teritorije. Tačnije 4,5 milijarde kubnih metara godišnje – po povoljnim cenama. EU je odlučno protiv: ko će platiti popust? Na savetovanju akcionera, kada je bilo odlučeno da se odustane od Irana, među mogućim isporučiocima navedena je Turska. I to bez obzira na to što sopstveni turski gas ne pokriva ni mali deo unutrašnje potrošnje. Turska kupuje gas sa strane, između ostalog u Iranu. Gde će ona naći resurse da ga šalje za izvoz, nije jasno. Na pamet pada isti taj Iran, koji je na proleće ove godine odlučio da gradi svoj sopstveni gasovod od obale Persijskog zaliva do turske granice. Da li će se Ankara odlučiti da preprodaje iranski gas, predstavljajući ga kao sopstveni?

Treba uzeti u obzir i stalne ispade kurdskih separatista u Turskoj. Poseban problem je osiguranje bezbednosti cevovoda na teritoriji Gruzije, koji se može zaoštriti ako Azarbejdžan ipak uspe da dobije garancije da će mu EU pomoći da reši karabahsku krizu sa Jermenijom. Jer cevovod iz Azerbejdžana u Tursku prolazi gruzijskom teritorijom, gde kompaktno žive Jermeni. Niko ne zna kako će Evropska komisija uspeti da zaobiđe sve te podvodne mine.

Svaka strana ovog projekta vodi svoju lukavu igru. Ašhabad nije izuzetak. Turkmenistan, Avganistan, Pakistan i Indija forsiraju zajednički projekat izgradnje gasovoda TAPI dugog 1680 kilometara (od turkmenistanskog nalazišta Dovletabad do naselja Fazilka u Indiji preko Avganistana i Pakistana). Vrednost projekta iznosi 8 milijardi dolara. Azijska razvojna banka spremna je da uloži sredstva u ovaj cevovod, a Turkmenistan da osigura transport 33 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Otprilike isti obim turkmenistanskog gasa EU računa da dobije gasovodom Nabuko. Turkmenistan obećava gas i azijskim kupcima, i EU za Nabuko. Međutim resursna baza Turkmenistana za dva projekta odjednom će biti nedovoljna.

Danas Turkmenistan proizvodi 70-75 milijardi kubnih metara gasa (u sovjetsko vreme – preko 80 milijardi kubnih metara). U decembru 2009. godine dograđen je cevovod Turkmenistan-Kazahstan-Kina. Turkmenistan ima čitav niz zanimljivih nalazišta, koji mogu bitno da uvećaju čitavu bazu proizvodnje gasa. Gasovod TAPI vrlo je važan za Turkmenistan sa geopolitičke tačke gledišta, i taj projekat ima više šansi od Nabuka. Isporuke gasa Avganistanu, Pakistanu i Indiji obećavaju Turkmenistanu do 1,5 milijarde dolara godišnje. Ovaj novac mu je krajnje potreban, pošto je Rusija skoro dvostruko smanjila kupovinu turkmenistanskog gasa (od obećanih 70 milijardi kubnih metara godišnje, Gasprom uvozi iz Turkmenistana samo 10 milijardi kubnih metara). Partneri se nisu dogovorili o ceni, mada je Rusija predložila Turkmenistanu skoro 2,5 puta više nego što Kina plaća za turkmenistanski gas. Ašhabad se odlučio za to dobivši od Pekinga veliki i jeftin kredit. Ako ovaj gasovod bude izgrađen, Nabuko će ostati bez ičega.

Za TAPI je Turkmenistan jedina resursna baza, dok se za Nabuko on vidi kao glavni isporučilac pored Azarbejdžana. Međutim Ašhabad nema dovoljne kapacitete kako bi izvozio istovremeno i na Istok, i na Zapad. Tim pre što će Avganistan, Pakistan i Indija, po svemu sudeći, prvi ugovoriti potrebne obime gasa. Azijski partneri Ašhabada nameravaju već u prvom polugodištu da potpišu sa njim sporazum o kupoprodaji gasa. Ako gasovod TAPI bude izgrađen, Nabuko će ostati bez ičeg. Nedavno je Baku upozorio partnere iz EU da ako ne bude drugog izvora gasa za Nabuko, on neće pristati da snabdeva poluprazan gasovod. Azerbejdžan pri tome polazi od čisto ekonomskih razloga – bez Turkmenistana on će morati sam da pokriva tarife tranzita. A pošto će cev biti praktično poluprazna, onda će cena azerbejdžanskog gasa odmah skočiti i postati nepovoljna za Evropljane.

Projekat Nabuko prvobitno je bio diktiran strogo političkim razlozima. Zamišljen za isporuke gasa u Evropu iz Kaspijskog regiona i sa Bliskog Istoka, cevovod je trebalo da liši atraktivnosti ruski projekat Južni tok. Bivši kancelar Gerhard Šreder naziva ovu novonastali fiks-ideju potpunom besmislicom. Sve više država se uključuje u Južni tok. Ovde je sve jasno i transparentno: postoji gas, postoje potrošači, postoje investitori. Južni tok može da dostavlja u Evropu do 63 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Dinamika realizacije ovog projekta ostvaruje se 4 meseca pre roka. Sada je stadijum potpisivanja tehničko-ekonomskih obrazloženja i sklapanja ugovora sa potrošačima. A to znači da će prvi od četiri planirana kraka gasovoda moći da se pusti u pogon ne u decembru, a već u jesen 2015. godine. A tempo dalje izgradnje biće određen na osnovu potražnje u Evropi. Rusija ima dovoljno finansijskih i sirovinskih resursa za realizaciju ovog projekta.

Gas je najčistije gorivo sa tačke gledišta ekologije. Uz to, njegova proizvodnja u Evropi pada. Znači uvoz će rasti, mada ne neviđenim tempom, kao u Kini. Do 2020. godine Evropljanima će biti potrebno još najmanje 150 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Rusija je za EU glavni partner za isporuke gasa. Do 2020. na ruski gas će otpadati već polovina svih isporuka u Evropu (danas Rusija obezbeđuje 40 procenata potreba Evrope).

Božidar Trpković

Unesite reč za pretragu