мар 042011
 

Средином јануара председник Азербејџана Илхам Алијев и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо потписали су заједничку декларацију о „Јужном гасном коридору“. Саставни део овог „коридора“ је познати пројекат „Набуко“ уз учешће компанија из Аустрије, Бугарске, Мађарске, Немачке, Румуније и Турске. Пошто ће гасовод заобићи Русију, њега с двоструко већом енергијом подржавају САД и политичко руководство НАТО. По декларацији, Азербејџан се обавезује да обезбеди дугорочне испоруке гаса у земље Европске Уније. По подацима стручњака, планирано је да се тамо 2011. године произведе преко 30 милијарди кубних метара гаса, а до 2018. године овај показатељ треба да се повећа до 80 милијарди.  Друга ресурсна база „Набука“ треба да буде Туркменистан. У Ашхабаду је бриселском госту изјављено да пуштање у експлоатацију гасовода према Кини и Ирану не значи да су количине плавог горива у земљи исцрпљене. Учесници конзорцијума припремају се буквално ове године да приступе изградњи магистрале дужине скоро три хиљаде километара. Главни задатак пројекта је смањити зависност од руског гаса. У те сврхе планирано је да се потроши преко десет милијарди долара.

Угледни британски лист Фајненшл тајмс саопштава да је руководство конзорцијума за изградњу гасовода затражило од земаља произвођача гаса да до краја марта дају јасне гаранције поводом будућих енергетских испорука. Али шеф Комисије ЕУ ни у Бакуу, ни у Ашхабаду није  навео ни конкретне инвеститоре, ни компаније, које би изјавиле заинтересованост за Јужни гасни коридор. Уз то Набуко за сада нема коначни бизнис-план, нису извршени неопходни инжењерски радови. Да се удахне живот у тај за сада виртуални пројекат не помаже чак ни активна подршка од стране САД и НАТО. Док не буде јасног, разумљивог пројекта, где је прописано све, почев од експлоатације гаса до његове продаје коначном потрошачу, може се говорити само о политичкој равни тог пројекта.

Уз одсуство јасности око испорука гаса реализација пројекта Набуко делује сумњиво за улагаче. Светска банка, Европска банка за реконструкцију и развој и Европска инвестициона банка потписале су меморандум о могућем учешћу у финансирању Набука у висини од 4 милијарде евра, што износи половину вредности цевовода. Али тај новац ће бити издвојен тек уколико руководство компаније оператора успе да добије половину неопходне суме од приватног бизниса. А овај је по свему судећи најмање спреман да ризикује свој капитал. Тим пре у условима још непревладане економске кризе.

Широкој јавности практично је непознато да се испод Каспија налази мноштво активних тектонских раселина. Почев од 1978. године, ниво воде на Каспију катастрофалним темпом се повећава просечно по 12 сантиметара годишње. Експерти то објашњавају техногеном дестабилизацијом земљине унутрашњости као резултат експлоатације налазишта нафте и гаса. Отопљавање приобалних територија захтева исплату компензација становништву, стварање нове инфраструктуре и одстрањивање еколошке штете.

Уз интензивно добијање гаса у плитким налазиштима  тзв.. «резервоарског типа» (каквих је у региону много) образују се шупљине, што на фону активних тектонских процеса доводи до улегнућа доње површине и до локалних земљотреса. Масовни развој добијања гаса у мору у интересу пројекта «Набуко»  и градња цевовода по дну Каспијског мора  може да испровоцира нарушавање нестабилне геодинамичке равнотеже дубинских зона мора. Активизација сеизмичких процеса и деформација морског дна, са своје стране, неизбежно ће довести до нарушавања конструкције цевовода и до пукотина.

Геолошке раселинске структуре пролазе управо у рејону залива Туркменбаши, у зони градње планираног транскаспијског гасовода. Управо тамо налази се један од шест највећих тектонских чворова на Каспију. Сила подземног потиска на Јужном Каспију достиже пет степени по Рихтеровој скали.

Хаварија на цевоводу довела би до загађивања целокупне акваторије мора, односно тачније до масовне катастрофе уникатног екосистема Каспија. Морске воде на Каспију у основи се крећу из иранске и азербејџанске акваторије у рејон залива Туркменбаши. У таквој ситуацији претња хаварије ставила би под сумњу целисходност стварања туристичке зоне «Аваза», за коју је предвиђено да учини Туркменистан центром прикаспијског туризма.

Пројект «Набуко» је пројект критичне инфраструктуре. Неопходно је обезбедити нерањивост гасовода при усидравању и испловљавању бродова, система безбедности у рејонима изласка цеви на копно, разрадити редослед деловања при вађењу оштећених делова и спровођењу ремонта. У рејонима проласка трасе неизбежна су ограничења улова рибе. Појављује се питање социјално-економских последица такве делатности и исплате риболовачким компанијама пуне компензације за неостварену добит.

Али главни проблем са којим се суочава Набуко је испуњеност цевовода. Прорачун показује да су аутори Набука рачунали на учешће Азербејџана, Туркменије и Ирана. Данас Азербејџан производи отприлике 22 и по милијарде кубних метара гаса. У првом реду разматрају се испоруке са његовог налазишта Шах-Дениз. Оне могу бити резервисане за овај пројекат. Али опет, то се не може сматрати великим пробојем. Азербејџан већ има много обавеза за испоруку гаса према Турској и Грузији. Уочи Барозовог доласка у Азербејџан, Баку је склопио дугорочни уговор за продају гаса Ирану. Уз то, постоји и сопствена потрошња. Максимум који Азербејџан може дати на тржиште је 15 милијарди кубних метара горива годишње. Подсећамо, пројектни капацитет Набука је 31 милијарда.

Док су с Азербејџаном ствари прилично једноставне, зато што тамо треба саградити само цевовод по земљи, с Туркменистаном је много компликованије – тамо је потребно да се цев спроведе по дну Каспија. Као што је познато, Каспиј је богат минералним и биолошким ресурсима. Само доказане резерве нафте у региону се процењују на више од пет милијарди тона, а гаса – на 8 трилиона кубних метара. Данас је једини озбиљан проблем, који омета потпуно освајање ових богатстава, недостатак јасног правног статуса Каспијског мора и принципа његове поделе. Пет приобалних држава се баве његовим решавањем од момента распада СССР, али засад не могу коначно да се договоре. Први пут су стране покушале да означе своје позиције 2002. године на првом самиту у Ашхабаду. Међутим, после тога је уследио петогодишњи прекид. Напокон Русија, Азербејџан и Казахстан су потписали документа о разграничењу дна северног дела мора, али остаје нерешено питање коришћења његовог акваторија. Иран предлаже да се море подели на пет једнаких делова. Баку је против оваквог приступа. До данас није решено питање средишње линије, на основу које ће се дефинисати граница националних сектора Туркменистана и Азербејџана.

Експерти за енергетику ЕУ потврђују: без иранског гаса Набуко се не може попунити. Али Иран је земља изопштеница. Европљани одлично знају: за сваки покушај преговора са Ираном они ће одмах добити пацке од САД. Када се у бизнис умеша политика, ништа добро не може да се очекује. У тежњи да изолује Иран, Запад је решио да одустане од његовог гаса, који је раније планирао да искористи у Набуку. И у плану Техерана је да успостави испоруке у Пакистан и Индију. Што се тиче ирачког гаса, ни то питање за сада није актуелно. У Ираку су све резерве нафтне, изузев једног невеликог налазишта од 280 милијарди кубних метара гаса.

Није слободан конзорцијум ни од унутрашњих конфликата. Турска покушава свој транзитни статус у Набуку да користи у политичке сврхе, конкретно за ступање у ЕУ. Осим тога, транзитер Турска захтева за себе удео од 15% будућег обима гаса, транспортованог преко њене територије. Тачније 4,5 милијарде кубних метара годишње – по повољним ценама. ЕУ је одлучно против: ко ће платити попуст? На саветовању акционера, када је било одлучено да се одустане од Ирана, међу могућим испоручиоцима наведена је Турска. И то без обзира на то што сопствени турски гас не покрива ни мали део унутрашње потрошње. Турска купује гас са стране, између осталог у Ирану. Где ће она наћи ресурсе да га шаље за извоз, није јасно. На памет пада исти тај Иран, који је на пролеће ове године одлучио да гради свој сопствени гасовод од обале Персијског залива до турске границе. Да ли ће се Анкара одлучити да препродаје ирански гас, представљајући га као сопствени?

Треба узети у обзир и сталне испаде курдских сепаратиста у Турској. Посебан проблем је осигурање безбедности цевовода на територији Грузије, који се може заоштрити ако Азарбејџан ипак успе да добије гаранције да ће му ЕУ помоћи да реши карабахску кризу са Јерменијом. Јер цевовод из Азербејџана у Турску пролази грузијском територијом, где компактно живе Јермени. Нико не зна како ће Европска комисија успети да заобиђе све те подводне мине.

Свака страна овог пројекта води своју лукаву игру. Ашхабад није изузетак. Туркменистан, Авганистан, Пакистан и Индија форсирају заједнички пројекат изградње гасовода ТАПИ дугог 1680 километара (од туркменистанског налазишта Довлетабад до насеља Фазилка у Индији преко Авганистана и Пакистана). Вредност пројекта износи 8 милијарди долара. Азијска развојна банка спремна је да уложи средства у овај цевовод, а Туркменистан да осигура транспорт 33 милијарде кубних метара гаса годишње. Отприлике исти обим туркменистанског гаса ЕУ рачуна да добије гасоводом Набуко. Туркменистан обећава гас и азијским купцима, и ЕУ за Набуко. Међутим ресурсна база Туркменистана за два пројекта одједном ће бити недовољна.

Данас Туркменистан производи 70-75 милијарди кубних метара гаса (у совјетско време – преко 80 милијарди кубних метара). У децембру 2009. године дограђен је цевовод Туркменистан-Казахстан-Кина. Туркменистан има читав низ занимљивих налазишта, који могу битно да увећају читаву базу производње гаса. Гасовод ТАПИ врло је важан за Туркменистан са геополитичке тачке гледишта, и тај пројекат има више шанси од Набука. Испоруке гаса Авганистану, Пакистану и Индији обећавају Туркменистану до 1,5 милијарде долара годишње. Овај новац му је крајње потребан, пошто је Русија скоро двоструко смањила куповину туркменистанског гаса (од обећаних 70 милијарди кубних метара годишње, Гаспром увози из Туркменистана само 10 милијарди кубних метара). Партнери се нису договорили о цени, мада је Русија предложила Туркменистану скоро 2,5 пута више него што Кина плаћа за туркменистански гас. Ашхабад се одлучио за то добивши од Пекинга велики и јефтин кредит. Ако овај гасовод буде изграђен, Набуко ће остати без ичега.

За ТАПИ је Туркменистан једина ресурсна база, док се за Набуко он види као главни испоручилац поред Азарбејџана. Међутим Ашхабад нема довољне капацитете како би извозио истовремено и на Исток, и на Запад. Тим пре што ће Авганистан, Пакистан и Индија, по свему судећи, први уговорити потребне обиме гаса. Азијски партнери Ашхабада намеравају већ у првом полугодишту да потпишу са њим споразум о купопродаји гаса. Ако гасовод ТАПИ буде изграђен, Набуко ће остати без ичег. Недавно је Баку упозорио партнере из ЕУ да ако не буде другог извора гаса за Набуко, он неће пристати да снабдева полупразан гасовод. Азербејџан при томе полази од чисто економских разлога – без Туркменистана он ће морати сам да покрива тарифе транзита. А пошто ће цев бити практично полупразна, онда ће цена азербејџанског гаса одмах скочити и постати неповољна за Европљане.

Пројекат Набуко првобитно је био диктиран строго политичким разлозима. Замишљен за испоруке гаса у Европу из Каспијског региона и са Блиског Истока, цевовод је требало да лиши атрактивности руски пројекат Јужни ток. Бивши канцелар Герхард Шредер назива ову новонастали фикс-идеју потпуном бесмислицом. Све више држава се укључује у Јужни ток. Овде је све јасно и транспарентно: постоји гас, постоје потрошачи, постоје инвеститори. Јужни ток може да доставља у Европу до 63 милијарди кубних метара гаса годишње. Динамика реализације овог пројекта остварује се 4 месеца пре рока. Сада је стадијум потписивања техничко-економских образложења и склапања уговора са потрошачима. А то значи да ће први од четири планирана крака гасовода моћи да се пусти у погон не у децембру, а већ у јесен 2015. године. А темпо даље изградње биће одређен на основу потражње у Европи. Русија има довољно финансијских и сировинских ресурса за реализацију овог пројекта.

Гас је најчистије гориво са тачке гледишта екологије. Уз то, његова производња у Европи пада. Значи увоз ће расти, мада не невиђеним темпом, као у Кини. До 2020. године Европљанима ће бити потребно још најмање 150 милијарди кубних метара гаса годишње. Русија је за ЕУ главни партнер за испоруке гаса. До 2020. на руски гас ће отпадати већ половина свих испорука у Европу (данас Русија обезбеђује 40 процената потреба Европе).

Божидар Трпковић

Sorry, the comment form is closed at this time.