мај 102011
 

„Колоније не престају да буду колоније само зато што добију независност“

(Бенџамин Дизраели)

Чедомир Јовановић нас је пре неки дан, на лукав начин, подсетио на војно-интегративне ставове његове партије, изјавивши: „ЛДП каже да ће Србија остати вечити кандидат за ЕУ без доношења одлуке о уласку у чланство НАТО-а. За земљу као што је Србија, улазак у НАТО је предуслов брзог чланства у ЕУ. Они који о томе ћуте, немају храбрости да грађанима саопште ту једноставну истину.“

ЛАЖНА ПРЕЧИЦА

Да ли је лидер ЛДП-а у праву? Можда би и био да нам је цитиране речи упутио 2001. године. Данас сигурно није! Европска Унија – чије чланице су, и то без изузетка, погођене озбиљном економском кризом – није више спремна да по цену иоле већег финансијског терета буде политичко крило НАТО-а. У Унију ће нас примити ако Берлин и Париз процене да то њима из неког разлога одговара, а не да би намиривали америчке дугове.

„Западни савезници“ једни другима и даље хоће да учине по нешто, али неће због туђих интереса да „повуку мачка за реп“. Није да САД нису прискочиле у помоћ Фрацуској и другим државама које су приоритетно заинтересоване за агресију на Либију. Али, то су учиниле само онолико колико је било неопходно да би рат против Гадафија имао шансу да успе. А и ту се пре радило о жељи Вашингтона да споји „лепо“ и корисно, а не о пукој намери да се нађе на услузи европским „пријатељима“.

Да скратим причу, НАТО више није пречица за ЕУ. Био је за Бугаре и Румуне али за нас неће бити. Вероватно, из других разлога, то суштински није био ни за Чехе, Литванце или Пољаке. Њих разноразни европски центри моћи – од верских до државно-националних – сматрају делом тзв. „праве европске породице народа“ (читај: католичко-протестантске фамилије). Споменуте нације би и без НАТО-а, можда само мало касније, биле примљене у Унију.

Штавише, Аустрија, Ирска, Шведска, чак су и радо примљене у „евроунијатско друштво“, а да нису биле део северноатлантских војно-политичких структура. Ту се није радило само о томе да су сматране делом цивилизацијског круга чији је ЕУ изданак. Институционализовано „братство“ имало је повећу интересну сенку: те земље су у време пријема деловале као богати рођаци који ће допринети бољитку остатка фамилије са којим улазе у „државну задругу“. Сада на страну то што се, бар када се ради о Ирској, показало да није тако.

САБОТАЖА ПАРТНЕРСТВА СА РУСИЈОМ

Све речено добро зна Чедомир Јовановић. Без обзира на то, пласира нам неистину. Зашто? Иду избори. ОК. Но, они су још релативно далеко. Не ради се о томе. Зец лежи у руско-српском грму!

Чак и садашњи, некритички прозападни режим – пошто је притеран уз зид те од својих „пријатеља“ остављен да се у предизборној невољи сналази сам – окренуо се интензивирању веза са Руском Федерацијом. Док се са западне стране Србији испоручују само услови и уцене, са руског „истока“ нам се пружа рука пријатељства и сарадње! Њу је официјелни Београд дуго игнорисао, али је сада решио, бар из тактичких разлога, да је стисне. После ће већ видети шта ће, али „западу“ се диже коса на глави чак и од неискреног приближавања Београда Москви.

Ствари лако могу да се отргну контроли. Саможиви режим у Београду, или бар један његов део, из лично-партијских интереса – противно својим пронатовским идеолошким коренима – из прагматизма може да почне да реализује макар део онога што је прво планирао само да потпише, тј. зашта је мислио да ће остати предизборно празно слово на папиру. Уз то, када буду и формално постављени темељи српско-руског стратешког партнерства, пре или касније, колико год против тога евроатлантски лобисти у Србији радили, почеће да ниче извесна „грађевина“. Ова садашња или нека нова власт, шта год начелно мислила и каква год обећања дала у Бриселу и Вашингтону, имаће лимитиран маневарски простор. Неће моћи да окрене главу тако да јој у видокругу не буде Кремљ.

То добро знају у Вашингтону али и њему наклоњеним бриселским кулуарима. Свесни су да оног тренутка када Борис Тадић, ма колико неискрено, потпише споразум о „руско-српском стратешком партнерству“, готово сигурно је да ће бити забијен глогов колац у срце евроатлатнских интеграција Србије. Није да и после неће бити настављена политика прикривеног придруживању НАТО-у, али она ће бити драстично успорена. А време не ради за Вашингтон и његову војно-политичку структуру за контролу клијентских и усмеравање савезничких држава.

Када све то узмемо у обзир, јасно је зашто је Чедомир Јовановић кренуо у нову пронатовску офанзиву. Соња Бисерко са својим „комитетом“ већ је хистерично осула паљбу по Русима генерално, и Владимиру Путину понаособ. Њиховим стопама кренуће и други НАТО лобисти. Панично, екстремне и, тек по форми, нешто умереније евроатлантске снаге, отпочињу општи јуриш како би бар покушале да спрече тотално урушавање политике тзв. атлантских интеграција. Или, што је вероватније, како би својим менторима демонстрирале да само на њих у Србији могу поуздано да се ослоне. Ради свега тога, а пре свега обезбеђивања позиције добро награђиваних лобиста и у будућности, „петоколонаши“улазе у битку за коју и саме знају да не могу да је добију.

КОНСТРУКТИВНО-ПАТРИОТСКИ ОДГОВОР

Шта у таквим околностима треба да раде разноразни патриотски настројени чиниоци друштвено-политичког живота Србије?  Да ли треба да узврате истом мером? Не! То би био пуцањ у празно. Већ је јасно да од НАТО интеграција неће бити ништа. Међутим, може да се догоди да Србија остане у својеврсном „геополитичком“ вакуму. Да буде ни риба, ни девојка!

За домаће и иностране „натовце“ то је најмање лоша опција од оних које су још у игри, а за Србију то је врло опасна позиција. Стога, потребно је конструктивно се супротставити офанзиви антисрпских ешелона. Не спавајмо на фиктивним ловорикама (због пораза пронатовске политике и каквог-таквог приближавања Русији)  већ почнимо да радимо много озбиљније него до сада. Наравно, не пљувањем НАТО-а, већ изношењем и деловањем у прилог реалних могућности како да се унапреди војно-политичка, енергетска и свака друга компонента безбедности наше земље, па и читаво српског државно-етничког простора.

Тренутак је за аргументовано реафирмисање политике истинске неутралности, односно за инсистирање на њеном заокруживању тако што би Скупштина донела одлуку о генералној (трајној) неутралности (док смо сада тек условно привремено неутрални), те би после тога од Генералне скупштине УН затражили њену међународну верификацију (као што је урадио Туркменистан) или би је бар унели у Устав (а то су учиниле нпр Аустрија и Моладвија). Но, и то није све. После Скупштинске одлуке, важно је да се о неутралности, на референдуму, изјасни и народ. Тако ће она бити зацементирана!

Важно је истрајати и на успостављању веза, које неутрални статус допушта, и са Организацијом договора колективне безбедности. Србија је преко програма „Партнерство за мир“ као и на друге начине, повезана са НАТО-ом, а макар путем константне и формализоване парламентарне сарадње, морала би да буде повезана и са „руском алијансом“. За почетак. После треба да кренемо и даље. За нас је упутно да са ОДКБ-ом успоставимо истоветне везе са онима које буду постојале на релацији са Северноатлантским пактом.

Битно је и да се отпочне – а не само да се о томе говори у ветар – са укључивањем Србије у разраду новог модела европске колективне безбедности, који је предложила Москва, а који пружа благотворан амбијент за неутралне земље. А и да не говоримо о томе да је испуњавање свих обавеза везаних за изградњу „Јужног тока“ – пројекта који за нас има прворазредни економски и геополитички значај – национални императив.

ПРИМЕЊЕНА ДРЖАВОТВОРНОСТ

Речи Чедомира Јовановића морају да подстакну српски невладин сектор, национално посвећене медије и странке које се представљају као државотворне, да наметну сва наведена питања, и то не само као незаобилазне теме, већ путоказ за деловање на званичном нивоу. Сада када се Србија, макар површно гледано, приближава Русији а удаљава од НАТО-а, битно је да се изборимо да почне процес институционалног разматрања решења која ће уистину унапредити наш геополитички положај, а која су дуго од стране власти игнорисана.

Из тога ће, макар и не преко ноћи, произаћи и резултати. А они треба да буду у интересу Србије а не неког друго. Не смемо да своје интересе подређујемо било коме. Ни „истоку“, ни „западу“, већ треба да тежимо ономе што је за нас добро. А то је да будемо у сваком погледу који нам одговара повезани и са Русијом, и са тзв. западом, а да останемо војно-политички неутрални.

Без обзира на међусобне противречности, Москва тежи добрим односима са САД, а не само са водећим земљама ЕУ. Нови „хладни рат“ или блоковско надметање  између ње и тамошњих центара моћи – иако ће повремено долазити до затезања односа са Вашингтоном – није реално. Стога, иако је Русија спремна доста да нам помогне, те нам искрено нуди стратешко-партнерске односе, не треба изводити погрешан закључак да нас зове у ОДКБ, односно да ће он ући у светски рат због наших рачуна.

Међународни односи нису црно-беле природе. То пречесто заборављамо, па шансе и претње сагледавамо нереално. Олако идемо из песимистичке у оптимистичку крајност. Ипак, сада имамо основа да се надамо постепеном бољитку. Мултиполарност која се рађа, већ сада нам омогућава да кроз искрену и свестрану, али пре свега прагматичну сарадњу, са пријатељском Русијом и разумним факторима на „западу“, много боље штитимо своје интересе него донедавно. Ако будемо паметни, тако ће, тим пре, бити у предстојећем периоду.

Драгомир Анђелковић

Sorry, the comment form is closed at this time.