Jad i beda srpske armije

Jad i beda srpske armije

Jad i beda srpske armije

Čemu služi srpska vojska ako će mirno posmatrati zlostavljanje pa i moguće masakriranje srpskog naroda na severu Kosova, te i posle toga pokorno nastaviti da ide putem evroatlantskih integracija?

Prema zvaničnom sajtu Vojske Srbije (http://www.vs.rs/), uz „učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu“, njena misija je i dalje, bez obzira na dosadašnje mondijalisitčke „reforme“, „odbrana države od spoljnog oružanog ugrožavanja“. A među osnovnim zadacima Vojske Srbije, i to na prvom mestu, nalazi se: „odvraćanje od oružanog ugrožavanja i drugih vojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti“.

Ako je stvarno tako, da li odvraćanju agresora i odbrani zemlje i njenih građana, u trenutku kada se NATO (KFOR) sprema da krene na srpske barikade, doprinosi izjava ministra odbrane Dragana Šutanovca – da je neophodna staloženost i pribranost u vezi sa situacijom na severu Kosova i da Vojska Srbije neće imati nikakve aktivnosti prema Kforu?

OHRABRIVANJE AGRESORA

Sličnu misao smo već više puta čuli od Tadića ali još gore je da nju – dok zloslutno bruje motori bornih kola zapadne soldateske, koja se na srpskoj zemlji ponaša kao okupator – ponavlja baš ministar vojni? Ili je to davanje zelenog svetala NATO-u, ako ne baš od cele naše vladajuće garniture onda od njene ekstremno evroatlantske „frakcije“, da se obračuna sa Srbima na severu Kosova? Jer, neki u Beogradu njih, a ne Tačija i njegove terorističko-kriminalne sledbenike, doživljavaju kao problem. Kad ne bi bilo odlučnih kosovsko-metohijskih Srba i Rusije, kako smatraju, nestale bi prepreke koje ih onemogućavaju da ostvare zadatke poverene od stane Pentagona, tj. da legalizuju otmicu Kosova i dovedu do toga da srpska vojska konačno postane deo američkog vazalnog kontingenta za osvajanje sveta.

Ovdašnji NATO-vski poverenici su tokom protekle decenije uložili značajan trud kako bi našu armiju „reformisali“ tako da se iz respektabilne sile namenjene odbrani zemlje preobrazi u potencijalni NATO kontingent. Sada imamo par desetina hiljada pripadnika oružanih snaga tako organizovanih da se stiče utisak da im je pre svega to misija. Postepeno je uništeno sve ono, pre svega u kadrovskom ali i u svakom drugom pogledu, što je našoj armiji omogućilo da 1999. godine spreči NATO da okupira celu Srbiju, pa čak i da preuzme kontrolu nad Kosovom i Metohijom bez prihvatanja, u vidu rezolucije 1244, da se radi o neotuđivom delu Srbije, koji jedino može da dobije „suštinsku autonomiju“. Druga stvar je koliko se SAD, NATO, EU, drže datih obećanja i preuzetih obaveza. To već spada u domen priče o „evropskim vrednostima“, odnosno mnogo govori o njima i onima koji se ovde u njih kunu.

A vidimo šta radi jedan od takvih, dok nad delom našeg naroda, i to bukvalno a ne tek metaforično, visi krvavi NATO mač. Umesto da je Šutnanovac, kao što predviđa rezolucija 1244, zatražio da se na Kosovo, ili makar na njegov severni deo (gde bi bili u prijateljskom okruženju), vrati nekoliko stotina pripadnika srpske vojske i policije – te da je srpska vojska organizovala manevre nedaleko od administrativne linije – on se upinje da uveri NATO da ni sa centralnosrbijanske strane te međe niko od pripadnika VS neće čak ni mrko pogledati KFOR-ovce, bez obzira šta oni budu radili sa građanima Srbije lojalnim svojoj državi na severu naše južne pokrajine. Koliko god da NATO dobro zna do čega je dovedena srpska vojska, ipak nije zaboravio kakvi su njeni koreni i skorašnje nasleđe. I pribojava šta bi moglo, ako ne drugačije onda spontano, da se desi ako otpočne dejstva protiv Srba na Kosovu i Metohiji. Jedna stvar je biti u vazduhu a druga na zemlji, nedaleko od srpskih vojnika. No, tu je Dragan Šutanovac da odmah uveri Pentagon da za njegov račun stvari drži pod kontrolom, te da NATO mirno može da radi ono što je naumio.

EVROATLANTSKA TRADICIJA

Početkom ove nedelje ministar odbrane je sa predstavnicima šest tradicionalnih crkava i verskih zajednica potpisao sporazume kojima se regulišu međusobni odnosi u vezi sa vršenjem verske službe u Vojsci Srbije. Time se posle 66 godina u našu vojsku ponovo uvodi verska služba, tj. ona dobija pravoslavne, rimokatoličke, muslimanske i još neke druge oficire-sveštenike.
Kako reče Šutanovac, na taj način se „vraća tradicija u srpsku vojsku“.

Podržavam obnovu verske službe u vojsci Srbije, ali drvo ne bi trebalo da nam zakloni šumu. Kada pričamo o bilo čemu, pa i vojsci, moram da razlikujemo suštinu od onoga što je, u konkretnom slučaju, sporedno. Otuda, da li je tradiciji junačke srpske vojske, koja je na Vidovdan 1389. godine izašla na megdan nadirućim azijatskim hordama, ili onoj koja je trijumfovala u ratovima od 1912. do 1918. godine, pa i u potonjim sukobima sa arnautskim bandama, bliža ona armija koja se 1999. godine hrabro oduprela NATO armadama, bez obzira što u njoj nije bilo verske službe,  ili ova sadašnja, koja dobija vojne sveštenike a njeni generali će, izgleda, pokorno ćutati i obarati poglede ako, nedaj Bože, zapadni prijatelji njihovog ministra otpočnu krvavi pir na severu Kosova?
Šutanovac i njemu slični političari, stiče se utisak, na srpsku vojsku pokušavaju da nakaleme ne našu tradiciju, već kvislinških oružanih snaga, koje su za račun nacističke Nemačke ratovale protiv Rusa, pa i protiv sopstvenih naroda. To ne može da anulira vraćanje verske službe, pa ni da su kojim slučajem uvedene uniforme stilizovane u duhu srpske vojne tradicije. Kamoli ovako kada su čak i činovi kao i uniforme naše armije „reformisani“ po NATO standardima, tj u skladu sa željama i potrebama onih koji su nas ubijali 1995. i 1999. godine, i ovih dana se spremaju da to nastave da rade na delu naše teritorije koji direktno kontrolišu. Ni žandarmerijske snage od strane nacista okupirane Srbije nisu preuzele njihove činove i ustrojstvo, a naša vojska to jeste učinila kada se radi o Amerikancima i njihovim atlantskim saveznicima (klijentima), pa danas, u srpskoj armiji imamo i čin komodora. Kako to gordo sa evroatlantskim šmekom zvuči, i, nema šta, baš podseća na našu tradiciju!

„ODBRAMBENO“ UDVORIŠTVO

Kako je rekao jedan francuski maršal iz prve polovine 18. veka: „U ratu vojska radi samo ono našta su je navikli u miru“. A naša vlast vojsku navikava na defetizam pa i kukavičluk, udvorištvo i poniznost prema zapadnim silama, za oružane snage neprimereni pacifizam, nekritički shvaćen multikulturalizam, feminizam … Da li će takva vojska braniti ne Kosovo, već i Niš, Novi Pazar ili Suboticu, ako to zatreba?

Sadašnja vlast nam – onako kako su je, o čemu svedoči Vikiliks, naučili američki „instruktori“ – papagajski ponavlja da nije ona izgubila Kosovo, već da se suočava sa posledicama Miloševićeve vladavine. To ima – a kakvu bi drugačiju i moglo? – karikaturalnu formu, koju nam na upečatljiv način ilustruje nedavni nastup Slobodana Homena na jednoj beogradskoj televiziji. Kako reče, izgubili smo KiM na osnovu rezolucije 1244, koja je po nas prilično nepovoljna, da bi posle tridesetak sekundi naglasio da je spomenuta rezolucija UN kamen temeljac naše odbrane Kosova. Nisu nam sada tema nebulozne izjave režimskih izvršioca, već odbrana zemlje i svrha postojanja vojske. Ali, da li je vojska koju „reformišu“ i vode ideološki i moralni drugovi Homena – ako i prihvatimo da iz objektivnih razloga ne može da interveniše na Kosovu – u stanju da brani neki potencijalno ugroženi deo Srbije koji je sada pod jurisdikcijom Beograda? Možda je to i izlišno pitanje. Utisak je, makar to još formalno bilo navedeno kao deo njene misije, ona i ne postoji radi toga.

Sećate li se one rečenice iz Domanovićeve „Stradije“, koja glasi: „Za šta vam služi vojska ako neće da čuva zemlju i narod od upada arnutskih četa? – Pa da paradira, to je jako važno! – odgovori ministar“. Kao u doba onih Obrenovića koji su prihvatali da Srbija bude austrougarski protektorat, tako je danas. Bar kada se radi o vojsci i spoljnoj politici. S tim što, kako to neki u našoj vlasti priželjkuju, da stvari budu i gore, sadašnja srpska vojska treba da, kada za to kucne pogodan čas, bude i topovsko meso u američkim ratovima za naftu i gas. Da bi se to što pre desilo nužno je da pothitno potpuno dignemo ruke od Kosova i Metohije, i pustimo režimske marketinške magove da usiljenim naporima preusmere pažnju naroda na drugu stranu (a već sada su vesti o Kosovu u drugom planu) i otupe frustracije proizašle iz još jednog nacionalnog poraza ka kome nas Tadić vodi. Amputacija Kosova je uvod u amputacije nogu i ruku srpskih vojnika koji će stizati sa dalekih ratišta, ali, ne treba ni to isključiti, i civilnih žrtava napada islamskih i drugih terorista u našim školama, autobusima, pozorištima …Ko hoće da to gleda, neka bira one koji će mu to darovati!

OGLEDALO NACIJE

Pripisuje se Napoleonu da je rekao: „Ko neće da hrani svoju vojsku, hraniće tuđu“. To je tačno ali još gore je kada se hrani svoja vojska za tuđe potrebe. I to još za račun svojih neprijatelja. Tako su Rumuni, pošto su od strane Berlina poniženi oduzimanjem velikog dela Transilvanije, koji je dodeljen Mađarskoj, svoje mesto u tzv. Novom (nacističkom) evropskom poretku morali da plate slanjem milion vojnika na Istočni front, i odatle prispelim leševima više stotina hiljada njih. Da li slična sudbina čeka i Srbiju? Da li će nam Šutanovac i Tadić poručiti da zapravo „modernizujemo“ zemlju i vojsku time što ćemo – kao nekada Rumuni kada se radi o Mađarima – zajedno sa Amerikancima koji nam čine zlo, i Arbanasima koji imaju razlog da isplaćuju dugove prekomorskim pokroviteljima, „hrabro“ krenuti na Istok?

Ponekad pomislim da je bolje i da nemamo vojsku ako treba da bude ovakva kakvom je pravi režim. Pametnije je da skoro 700 miliona evra koliko iznosi naš vojni budžet potrošimo npr. na podsticanje nataliteta nego na navodnu odbranu, ako svrha naše vojske nije da brani teritoriju Srbije i njene građane, već da služi tuđinskim interesima. Ipak, sa izuzetkom najvišeg vrha, ne krivimo za to armiju. Kako reče britanski general Džon Haket (1910-1997): „Kada nacija posmatra svoju vojsku, ona gleda u ogledalo i vidi svoje lice“.

Sami smo krivi što smo dopustili da nam američki pioni razore vojsku i ozbiljno potkopaju i ovo malo što je ostalo od države. Na nama je da razmislimo da li ćemo da nastavimo da to trpimo i tako dopustimo da sutra okupacione trupe krstare ne samo putevima Kosova i Metohije već i Šumadije, Srema, Toplice … Na Kosovu se sada brani ne samo taj deo naše zemlje, već cela Srbija i kuća svakog od nas! I zato, a ne samo zbog solidarnosti za sunarodnicima, ako NATO krene u opsežnu ofanzivu, budio spremni da i na ulicama Beograda i drugih naših gradova istrajno branimo Kosovo. Da se vlast u Beogradu ponaša drugačije u sadašnjim geopolitičkim i ekonomskim okolnostima ne bi NATO sa svojom antisrpskom politikom išao ni približno toliko daleko kao što sada ide.

(Šira verzija ovog teksta, pod naslovom „Moderna Stradija i njena armija“, objavljen je u broju 188. nedeljnika „Pečat“)

Dragomir Anđelković

Unesite reč za pretragu