Ivan Ristić: Tržišni principi srpske geopolitike

Ivan Ristić: Tržišni principi srpske geopolitike

Ivan Ristić: Tržišni principi srpske geopolitike

„Ni jedan politički sistem ne može da uspostavi univerzalnu racionalnost pravom ili silom. Ali kapitalizam je jedini sistem koji funkcioniše na način koji nagrađuje racionalnost i kažnjava sve forme iracionalnosti.“ – Ajn Rend

Globalizacija kao pozitivan proces i globalizam kao njen pervertirani oblik pred nacionalne države postavljaju radikalno nove obaveze i principe u pogledu percepcije države i njenog mesta u međunarodnom sistemu. Tržišne teorije, bez obzira da li se radi o globalnoj ravni ili položaju subjekta u sistemu, imaju određene nedostatke gde u pomoć treba pozvati čitav korpus humanističkih nauka. Nivo posmatranja geopolitičke arene kao anarhičnog tržišta nameće potrebu sagledavanja iz druge perspektive – perspektive tržišnog subjekta. Srbija sa svojim istorijskim dilemama, nasleđenim problemima i krajnje specifičnom pozicijom u međunarodnim odnosima se nameće kao idealan primer za takvu analizu. Primenjujući osnovne ekonomske kategorije ponude tražnje i elastičnosti i imajući u vidu činjenice, moguće je osmisliti srpsku spoljnopolitičku strategiju. Ukoliko bismo geopolitički sistem posmatrali kao tržište, onda su države kompanije a savezi država organizovani kao holding ili konglomerati.

Međunarodni sistem je najpreciznije rečeno mehanizam u kome se vrednuje pre svega efikasnost, bilo da je u pitanju država, ekonomija, kompanija, sektorska politika ili pojedinac. Geopolitičko tržište je najsurovije i ono eliminiše one učesnike koji ne umeju da opstanu, niti za njihovim opstankom postoji širi interes. Dobar primer je SFR Jugoslavija. Čim je prestala potreba za statusom kvo na Balkanu i prijateljskim režimom sa druge strane gvozdene zavese, ona je nestala. Razlika između upravljanja državom i kompanijom je u tome što država poseduje mnoge datosti koje su nepromenljive i posledica su daleko širih okolnosti na koje ne postoji adekvatna poluga uticaja. Država ne može otpustiti svoje zaposlene, i na definisan način mora da uvažava različitosti interesa društvenih aktera. Takođe, većina država ima različite tipove demokratskih oblika upravljanja, dok kompanije imaju politikološkom terminologijom rečeno totalitarna svojstva. Upravljanje državom se, ipak, u priličnoj meri može poistovetiti sa menadžmentom u kompanijama. Geopolitički, istorijski, vrednosni i drugi objektivni kriterijumi je postavljaju iznad, ali u srži njene logike opstanka mora biti tržišna strategija, čiji su osnovni elementi ponuda, tražnja i elastičnost. Kada je tržišna analiza u pitanju, ona mora obuhvatiti elemente biznis plana poput menadžmenta, marketing plana, strategije konkurentnosti ili plana rasta i razvoja, ali i posebne karakteristike države poput vrednosti, kulture, tradicionalnih savezništava itd.

Naša ponuda je elastičnija nego što se to na prvi pogled čini, no ipak nedovoljno elastična. Takvom je moramo učiniti mi, svojim znanjem, napornim radom i pažljivom percepcijom sopstvenih prednosti i nedostataka. Državu je potrebno posmatrati kao proizvod, odnosno brend, sa svim njenim konkurentskim prednostima i marketing planom kao krunom istraživanja geopolitičkog tržišta. Ona mora da na pravi način ponudi svoje proizvode i usluge globalnom tržištu. Osnov marketing plana moraju biti komparativne prednosti Srbije kao tržišnog igrača, poput geostrateškog položaja, kulturno-istorijskih specifičnosti, investicionih komparativnih prednosti itd. U pomenutom kontekstu je od posebnog značaja turizam, jer jedan od najobimnijih elemenata tercijernog sektora sublimira državu kao brend i državu kao pružaoca usluge. Elastičnost tražnje za turizmom je velika, pa je politička i ekonomska stabilnost neizostavan faktor. Neophodni preduslovi su dobar investicioni okvir, promena fokusa sa jeftine na obrazovanu radnu snagu i stavljanje naglaska na razvoj informacionih tehnologija. Ostvarenje spoljnopolitičkih interesa na globalnom tržištu, dakle, mora da prati unutrašnji preobražaj.

Za razliku od ponude, naša tražnja je ekstremno neelastična. U aktuelnim tržišnim okolnostima po kapacitetima zanemarljivo mali igrač poput Srbije ima uske manevarske sposobnosti i u organičenim tržišnim sferama, pa se mora raditi na povećanju elastičnosti tražnje. To je daleko teži posao od diversifikacije ponude, jer u datoj konstelaciji snaga tražnja daleko manje zavisi od Srbije i njenih kapaciteta da se odupre globalnim trendovima. Srpska ekonomija je presudno zavisna od finansijskih injekcija iz inostranstva koje u životu održavaju vitalne sisteme poput penzionog, zdravstvenog i sistema obrazovanja. Takođe, njen slabašan izvoz se u najvećoj meri oslanja na tržišta država članica EU, dok energetski gotovo u potpunosti zavisi od Rusije. Na geopolitičkom tržištu će u bliskoj budućnosti dolaziti do dramatičnih promena koje će Srbiji ići direktno na ruku. Globalni tržišni sistem sa dva igrača koji presudno utiču na pravila igre će se postepeno transformisati u polivalentan sistem koji će u svojoj interesnoj zoni kreirati radikalno drugačije politike. Naša državna strategija mora da bude fokusirana na uvećanje elastičnosti tražnje, u smeru adekvatnog praćenja promena i spremnosti na njih.

Ukoliko bi se, dakle, faktori koji razlikuju državu i kompaniju stavili po strani, cost-benefit logika se može primeniti i na spoljnopolitičku orijentaciju. Usud malih igrača na tržištu je njihova neminovna vezanost za veće konglomerate i njihove interese. Takav neravnopravan odnos snaga prouzrokuje disbalans u elastičnosti ponude i tražnje za dobrima i uslugama koja su državi neophodna. Pred Srbiju se u tom kontekstu nameću tri moguća rešenja – da postane članica EU holdinga, da se prikloni evroazijskom konglomeratu, ili da bude samostalan tržišni subjekt. EU je visoko regulisano tržište sa razvijenim monopolima i hiljadama moćnih subjekata (državama, korporacijama, grupama za pritisak itd.) koje eliminišu konkurenciju slabašnih subjekata, težeći da ih pretvore u objekat za ostvarenje sopstvenih interesa. Sa druge strane, Evroazijski savez ima fleksibilniji pristup integrativnim procesima i neuporedivo veći nivo uvažavanja kulturno-identitetskih posebnosti. Međutim, trenutna neelastičnost tražnje za tržištem EU i  ruskim energentima, elastičnost naše ponude, i imajući u vidu opasnosti koje se pomaljaju iza nedvosmislenog opredeljenja za neki od konglomerata, kao optimalno rešenje na kratak i srednji rok nameću neutralnu poziciju.

Mi se nalazimo na preseku u prostornom i vremenskom smislu – na mestu preklapanja geostrateških interesa više sfera uticaja, i u vremenu kada se urušava stari poredak i stidljivo pomalja novi. Erozija transatlantskog poverenja i globalna nestabilnost u smeru uspostavljanja više relevantnih polova moći utiču na to da se Srbija sve slobodnije okreće svojim interesima. Njen uspeh će u budućnosti zavisiti od racionalnosti državnog rukovodstva i pravilnoj percepciji aktuelne spoljnopolitičke pozicije, raspoloživih sredstava i interesa koje treba ostvariti. Za to je potrebno državno rukovodstvo sastavljeno od ljudi koji državu posmatraju kao živ istorijski organizam, ali i lideri menadžerskog tipa koji rukovođenje državom porede sa upravljanjem ozbiljnom multinacionalnom kompanijom. Isključivo takvom kombinacijom pristupa mogu se neutralisati složene opasnosti koje dolaze iz kompleksnog međunarodnog okruženja, i zemlja trasirati na put razvoja i prosperiteta.

Unesite reč za pretragu