Ivan Ristić: Srbija i osvajanje suvereniteta

Ivan Ristić: Srbija i osvajanje suvereniteta

Ivan Ristić: Srbija i osvajanje suvereniteta

Balkanski geopolitički brisani prostor koji se u ograničenom vremenskom periodu širio zahvaljujući pobedi Donalda Trampa, „bregzitu“, jačanju Rusije i egzistencijalnoj krizi sa kojom se suočava EU, deluje da dolazi do svog kraja. Kontinuitet zapadnog delovanja protiv srpske nezavisne pozicije se više ne dovodi u pitanje, kao ni revitalizacija antisrpskh snaga u regionu usmerenih na njeno obuzdavanje. Od Katoličkog kongresa, preko preteče Kristalne noći inspirisane frakovačkom ideologijom, do modernih false flag poduhvata i podsticanja starih težnji on nije ni gubio na snazi, ali je Srbija globalne lomove po pravilu dočekivala nespremna, i gubila dobijene bitke za „zelenim stolom“.

Ipak, taktika popuštanja na jednoj i zatezanja na drugoj strani, kao i balansiranja između Istoka i Zapada nije se završila „padom između dve stolice“, već uvažavanjem, iz iskrenih pobuda, ili bojazni od destabilizacionog potencijala koji može biti oslobođen ukoliko se na Srbiju krene đonom, a ne u rukavicama. Prednost naše suverene pozicije je što u strateški važnim oblastima možemo da zadržimo orijentaciju koju želimo – u energetici, jačanju odbrambenih kapaciteta i nezavisnoj spoljnoj politici. U tom smeru će u bliskoj budućnosti biti neophodno jačanje institucija, kreiranja jasnih pravila igre i rada na svesti o kontinuitetu kao kohezivnom elementu svakog društva. Vezivanje srpskog državnog broda uz nosioce globalnih promena je proces koji mora biti postepen, uz uvažavanje realpolitike i jačanje pozicija po pitanju faktora odvraćanja, ekonomije zasnovane na znanju i regionalne politike kao baze kojoj je svakako neophodna nadgradnja.

  1. U društvenom smislu treba izbeći podele sa destabilizacionim potencijalom, jer tamo gde nema podela, nema nikakvog prostora za primenu metoda iz Šarpovog priručnika i mustri za revoluciju. Ekonomija zasnovana na znanju sa visokim spillover efektom mora da bude ključno merilo našeg ekonomskog prosperiteta na srednji i dugi rok, i jedna od oblasti gde je potrebno učiniti više na povratku suverenosti. Oslonac u tom smislu može da bude namenska industrija, kao oblast sa visokom stopom rasta izvoza, i velikim mogućnostima za prenos znanja, tehnologija i za dalji sveukupni razvoj. Izgradnja ekonomske suverenosti ne znači boljševičku kontrolu nad najsitnijim ekonomskim transakcijama, već povratak osnovnih poluga kontrole krvotoka ekonomskog sistema. Ponovno formiranje dela i ojačavanje već postojećeg bankarskog sistema, povratak državnog sistema nadzora nad novčanim transakcijama i jasna strategija usmerena ka izlasku iz vrzinog kola stabilizacionih programa grupe institucija Svetske banke moraju da budu okosnica delovanja u tom smeru.
  2. Ranije od američke administracije ocenjena kao jedina zemlja „jugosfere“ koja je sposobna da samostalno vodi rat, Srbija svojom vojnom moći čuva svoju nezavisnost, ali i celokupnu bezbednosnu arhitekturu onoga što je Brisel okarakterisao kao Zapadni Balkan. Oslonac srpske suverenosti u odbrambenom smislu je pre svega moć u oklopu kojom raspolažemo, kao i neprocenjivo iskustvo komandnog kadra u oružanim sukobima. Najavljena nabavka borbenih aviona i modernih PVO sistema biće značajan iskorak u modernizaciji, ali ona mora da označi tek njen početak. Nakon opremanja defanzivnim naoružanjem, biće potrebna nabavka ofanzivnih sistema kojim bi, u eventualnom sukobu po uzoru na 1999, moglo da se deluje po dubini neprijateljske teritorije, i time neprijateljski nastrojene države iz okruženja odvrate od ideje da ponovo učestvuju u agresiji na Srbiju. Ipak, njegovom eventualnom nabavkom iz inostranstva u ovom trenutku ne treba nepotrebno provocirati zapadnu reakciju, dok god, zlu ne trebalo, za to ne bude bilo preke potrebe. Za potrebe odvraćanja protiv realnih izvora pretnji biće dovoljni i novi sofisticirani proizvodi domaće namenske industrije.
  3. Nabavka borbenih aviona i PVO sistema nije u tolikoj meri značajna kao signal obnove vojne moći, već kao velika diplomatska pobeda. Modernizovanim letelicama se podiže ulog za saradnju onih partnera koji su zainteresovani za participiranje u suštinskim odlukama koje se tiču Balkana. Otuda nikoga ne treba da iznenadi najavljena nabavka naoružanja i iz pojedinih zapadnih izvora, što kupovinom, što donacijama srpskoj vojsci. Takvim promišljenim pristupom se ne samo šalje poruka da će Srbija po svaku cenu štititi svoje vitalne nacionalne interese, već da je svaka buduća saradnja sa nekom zainteresovanom stranom uslovljena time koliko je ta ista strana spremna da izađe u susret srpskom nacionalnom interesu.
  4. Tradicionalna regionalna rivalstva će ostati osnovni činilac sa kojim se mora računati, ali jedra treba okrenuti u smeru srpskog interesa, uz uvažavanje duboko isprepletenih veza na više nivoa, posebno u četvorouglu Beograd – Zagreb – Sarajevo – Banja Luka. Regionalna stabilnost koja već pomalo zvuči kao kliše je, razume se, neophodan preduslov. Pored sada već evidentne trke u naoružavanju, rivalitet poprima i ekonomski karakter. Uprkos velikim problemima u kontekstu održivosti sa kojima se suočava hrvatska ekonomija, potezi poput grčevite borbe za očuvanje tržišnih pozicija posustalog „Agrokora“ i ulaska hrvatskog telekoma na crnogorsko tržište govore o njihovim ambicijama u bliskoj budućnosti. Ne bi bilo prvi put u istorijskoj perspektivi da zvanični Zagreb prepoznaje neki budući razvoj situacije koju Beograd u ovom trenutku ne vidi. Približavanje Beograda i Budimpešte u kontekstu nestablinosti hrvatske ekonomije pokazuje se kao dalekovid potez, dok će upliv globalnih igrača poput već prisutne Moskve i sve prisutnijeg Pekinga uvećati manevarski prostor zvaničnog Beograda, i pouzdane „rezervne položaje“ za neku buduću preraspodelu karata.

***

Srbija više nije u obavezi da bespogovorno izvršava volju Brisela i Vašingtona. I ne samo to. Ona po prvi put u svojoj istoriji pred sobom ima izglednu priliku da iz te pozicije profitira i ubere plodove čije će blagotvorno dejstvo uživati budući naraštaji. Na tom putu stoje dve osnovne prepreke. Prva je ta što će biti neophodno vreme da se objektivno uvećanje nivoa suverenosti odrazi na životni standard građana. Druga je činjenica da protivnik na to ne gleda blagonaklono, i uveliko traži rešenja kojima bi onemogućio ubrzano kretanje ka povratku prava srpskog naroda da napokon samostalno odlučuje o svojoj budućnosti.

Ipak, pred nama ne stoji suviše opcija. Srbija kao moćan gravitacioni faktor u regionu i jedinstveni prostor u kojem će rado participirati i oni koji nisu Srbi, uz beskompromisnu suverenu poziciju i bicefalnu spoljnu politiku moraju da ostanu osnov budućeg delovanja. Ne radi se o tome da Srbija teži da uzme nešto što joj ne pripada. Zapravo nikada se o tome nije ni radilo, već je to bio produkt propagande atlantističkih satelita na antiidentitetskom luku, a sa ciljem da se zvaničnom Beogradu jednom za svagda skrešu krila, a Srbiji ne dozvoli uspostavljanje ekvilibrijuma u kome bi ona na ravnopravnim osnovama mogla da kreira politike usmerene ka svom interesu. Uspeli smo da „dignemo glavu iznad vode“, i da se izborimo da suvereno donosimo bar neke odluke koje se tiču naše budućnosti. Taj trend mora da se nastavi jer svaki, makar i minimalan korak unazad nas vodi u propast.

Unesite reč za pretragu