окт 132017
 

Балкански геополитички брисани простор који се у ограниченом временском периоду ширио захваљујући победи Доналда Трампа, „брегзиту“, јачању Русије и егзистенцијалној кризи са којом се суочава ЕУ, делује да долази до свог краја. Континуитет западног деловања против српске независне позиције се више не доводи у питање, као ни ревитализација антисрпскх снага у региону усмерених на њено обуздавање. Од Католичког конгреса, преко претече Кристалне ноћи инспирисане фраковачком идеологијом, до модерних false flag подухвата и подстицања старих тежњи он није ни губио на снази, али је Србија глобалне ломове по правилу дочекивала неспремна, и губила добијене битке за „зеленим столом“.

Ипак, тактика попуштања на једној и затезања на другој страни, као и балансирања између Истока и Запада није се завршила „падом између две столице“, већ уважавањем, из искрених побуда, или бојазни од дестабилизационог потенцијала који може бити ослобођен уколико се на Србију крене ђоном, а не у рукавицама. Предност наше суверене позиције је што у стратешки важним областима можемо да задржимо оријентацију коју желимо – у енергетици, јачању одбрамбених капацитета и независној спољној политици. У том смеру ће у блиској будућности бити неопходно јачање институција, креирања јасних правила игре и рада на свести о континуитету као кохезивном елементу сваког друштва. Везивање српског државног брода уз носиоце глобалних промена је процес који мора бити постепен, уз уважавање реалполитике и јачање позиција по питању фактора одвраћања, економије засноване на знању и регионалне политике као базе којој је свакако неопходна надградња.

  1. У друштвеном смислу треба избећи поделе са дестабилизационим потенцијалом, јер тамо где нема подела, нема никаквог простора за примену метода из Шарповог приручника и мустри за револуцију. Економија заснована на знању са високим spillover ефектом мора да буде кључно мерило нашег економског просперитета на средњи и дуги рок, и једна од области где је потребно учинити више на повратку суверености. Ослонац у том смислу може да буде наменска индустрија, као област са високом стопом раста извоза, и великим могућностима за пренос знања, технологија и за даљи свеукупни развој. Изградња економске суверености не значи бољшевичку контролу над најситнијим економским трансакцијама, већ повратак основних полуга контроле крвотока економског система. Поновно формирање дела и ојачавање већ постојећег банкарског система, повратак државног система надзора над новчаним трансакцијама и јасна стратегија усмерена ка изласку из врзиног кола стабилизационих програма групе институција Светске банке морају да буду окосница деловања у том смеру.
  2. Раније од америчке администрације оцењена као једина земља „југосфере“ која је способна да самостално води рат, Србија својом војном моћи чува своју независност, али и целокупну безбедносну архитектуру онога што је Брисел окарактерисао као Западни Балкан. Ослонац српске суверености у одбрамбеном смислу је пре свега моћ у оклопу којом располажемо, као и непроцењиво искуство командног кадра у оружаним сукобима. Најављена набавка борбених авиона и модерних ПВО система биће значајан искорак у модернизацији, али она мора да означи тек њен почетак. Након опремања дефанзивним наоружањем, биће потребна набавка офанзивних система којим би, у евентуалном сукобу по узору на 1999, могло да се делује по дубини непријатељске територије, и тиме непријатељски настројене државе из окружења одврате од идеје да поново учествују у агресији на Србију. Ипак, његовом евентуалном набавком из иностранства у овом тренутку не треба непотребно провоцирати западну реакцију, док год, злу не требало, за то не буде било преке потребе. За потребе одвраћања против реалних извора претњи биће довољни и нови софистицирани производи домаће наменске индустрије.
  3. Набавка борбених авиона и ПВО система није у толикој мери значајна као сигнал обнове војне моћи, већ као велика дипломатска победа. Модернизованим летелицама се подиже улог за сарадњу оних партнера који су заинтересовани за партиципирање у суштинским одлукама које се тичу Балкана. Отуда никога не треба да изненади најављена набавка наоружања и из појединих западних извора, што куповином, што донацијама српској војсци. Таквим промишљеним приступом се не само шаље порука да ће Србија по сваку цену штитити своје виталне националне интересе, већ да је свака будућа сарадња са неком заинтересованом страном условљена тиме колико је та иста страна спремна да изађе у сусрет српском националном интересу.
  4. Традиционална регионална ривалства ће остати основни чинилац са којим се мора рачунати, али једра треба окренути у смеру српског интереса, уз уважавање дубоко испреплетених веза на више нивоа, посебно у четвороуглу Београд – Загреб – Сарајево – Бања Лука. Регионална стабилност која већ помало звучи као клише је, разуме се, неопходан предуслов. Поред сада већ евидентне трке у наоружавању, ривалитет поприма и економски карактер. Упркос великим проблемима у контексту одрживости са којима се суочава хрватска економија, потези попут грчевите борбе за очување тржишних позиција посусталог „Агрокора“ и уласка хрватског телекома на црногорско тржиште говоре о њиховим амбицијама у блиској будућности. Не би било први пут у историјској перспективи да званични Загреб препознаје неки будући развој ситуације коју Београд у овом тренутку не види. Приближавање Београда и Будимпеште у контексту нестаблиности хрватске економије показује се као далековид потез, док ће уплив глобалних играча попут већ присутне Москве и све присутнијег Пекинга увећати маневарски простор званичног Београда, и поуздане „резервне положаје“ за неку будућу прерасподелу карата.

***

Србија више није у обавези да беспоговорно извршава вољу Брисела и Вашингтона. И не само то. Она по први пут у својој историји пред собом има изгледну прилику да из те позиције профитира и убере плодове чије ће благотворно дејство уживати будући нараштаји. На том путу стоје две основне препреке. Прва је та што ће бити неопходно време да се објективно увећање нивоа суверености одрази на животни стандард грађана. Друга је чињеница да противник на то не гледа благонаклоно, и увелико тражи решења којима би онемогућио убрзано кретање ка повратку права српског народа да напокон самостално одлучује о својој будућности.

Ипак, пред нама не стоји сувише опција. Србија као моћан гравитациони фактор у региону и јединствени простор у којем ће радо партиципирати и они који нису Срби, уз бескомпромисну суверену позицију и бицефалну спољну политику морају да остану основ будућег деловања. Не ради се о томе да Србија тежи да узме нешто што јој не припада. Заправо никада се о томе није ни радило, већ је то био продукт пропаганде атлантистичких сателита на антиидентитетском луку, а са циљем да се званичном Београду једном за свагда скрешу крила, а Србији не дозволи успостављање еквилибријума у коме би она на равноправним основама могла да креира политике усмерене ка свом интересу. Успели смо да „дигнемо главу изнад воде“, и да се изборимо да суверено доносимо бар неке одлуке које се тичу наше будућности. Тај тренд мора да се настави јер сваки, макар и минималан корак уназад нас води у пропаст.

Sorry, the comment form is closed at this time.