окт 202014
 

„Наш први циљ је да спречимо поновну појаву новог ривала, било на територији бившег Совјетског Савеза или негде другде, који представља претњу у смислу оне која је постојала у време Совјетског Савеза. То је доминантан фактор у основни нове регионалне стратегије одбране, и подразумева настојање да се непријатељске силе спрече да доминирају у региону чији би ресурси под консолидованом контролом били довољни да се створи нова сила глобалног карактера.“ Волфовицова доктрина


Волфовицова доктрина представља творевину некадашњег америчког министра одбране и једног од водећих геостратешких мислилаца Вашингтона и атлантизма уопште, по коме је и добила име. Она представља неформалан назив за Водич за одбрамбено планирање од 1994-1999 године. Прокламована је 1992. године, након пада берлинског зида, краја биполарног света и опште уверености запада у сопствену свемоћ и неупитну глобалну доминацију. У времену када је то можда звучало беспотребно и параноично, Пол Волфовиц је предвидео поновно јачање Руске Федерације и њену могућу пијемонтску улогу на евроазијском простору, која се најбоље огледа у следећој тврдњи  – „…Ми препознајемо које су државе које су некада чиниле Совјетски Савез задржале највећи војни потенцијал на простору Евроазије; ми не игноришемо ризик по стабилност у Европи који може произаћи из повратка националиста на власт у Русији или напора да Русија реинкорпорира нове независне државе Украјину, Белорусију, а можда и друге у свој састав…“ Кључан стуб на који се ослања ова доктрина и сама њена срж је Украјина. Ова земља представља суштинску тачку сукоба између атлантистичког запада и евроазијског истока за геостратешку превласт на евроазијском континенту. Самим тим ће у овој земљи у највећој мери бити одлучена геостратешка будућност планете.
Зашто је Украјина од суштинске важности?
Волфовицова доктрина у атлантистичкој стратегијској мисли није новитет. Она је само логичан наставак атлантистичке геостратешке мисли старе неколико деценија. Први је у потпуности уобличио  некадашњи саветник за националну безбедност Роналда Регана Збигњев Бжежински. Он је и данас један од најцењенијих стратега и геополитичких аналитичара, чија се реч у Вашингтону изузетно уважава.
Бжежински у својој књизи “Велика шаховска табла” разликује државе геополитичке играче и геополитичке стожере.Геополитички играчи су државе које имају ресурсе и способности да кроје судбину човечанства и које се за своју доминацију надмећу у Евроазији. Као примере таквих држава он наводи водеће светске силе – САД, Русију, Кину и Индију. Један од кључних концепата његове геополитичке стратегије су државе геополитички стожери. Геополитички  стожери су државе које су изузетно стратешки значајне за одређени регион, и управо из те чињенице се изводи њихова моћ. Геополитички играчи се боре за контролу геополитичких стожера, и на тај начин остварују сопствену доминацију на одређеном простору. Бжежински је објашњавајући концепт геополитичког стожера као најпрецизнији пример такве државе навео управо Украјину. Он је описује као државу од суштинске важности за читаву евроазијску копнену масу и њено кројење по мери Стејт Дипартмента – “…Уколико би Москва повратила контролу над Украјином са њених 52 милиона становика, огромним природним ресурсима, као и њеном приступу Црном мору, Русија би тиме поново стекла потребна средства да постане моћна империјална сила, спајајући Европу и Азију. Губитак независности Украјине имао би непосредне последице по централну Европу, што би преобразило Пољску у геополитички стожер на источној граници уједињење Европе…” Уколико Вашингтон жели да геостратешки у потпуности овлада овим простором, Бжежински сматра да све своје адуте мора искористити на преоријентацију Украјине у атлантистички табор – ”…Учвршћивање суверене Украјине, која се у међувремену редефинисала као централноевропска држава, представља критично значајну компоненту таква политике, као што је то и успостављање блискијих односа са стратешки важним државама, попут Азербејџана и Узбекистана…” Доскорашња државна секретарка Хилари Клинтон је ову доктрину и вишедеценијску геополитичку нит пре неколико година само потврдила и појачала њено изворно значење  – било какав облик интеграције на постсовјетском простору се мора спречити свим средствима.
Заједница независних држава (ЗНД) је готово деценију и по по распаду СССР – а опстајала као празна љуштура без неких значајнијих капацитета и утицаја, Русија је била неолибералном шок терапијом потпуно економски девастирана, па није било потребно активирати механизме Волфовицове доктрине и геополитичких замисли Збигњева Бжежинског. Међутим, чим је Владимир Путин озбиљније преузео конце власти у своје руке, ситуација је почела да се мења геометријском прогресијом. Враћање основних полуга суверенитета у руке Кремља и поновно успостављање покиданих веза на постсовјетском простору упалило је црвену лампицу у канцеларимаја Стејт Дипартмента. Поменута доктрина је поново добила на значају, а последњих месеци народ Украјине проживљава њену најотворенију инкарнацију. Окидач за почетак нечега што личи на други Хладни рат је било одбијање легитимне власти у Кијеву да потпише споразум о стабилизацији и придруживању са Бриселом. Грађански немири инструирани споља претворили су се у бруталне оружане сукобе на улицама Кијева, да би се од почетка пролећа ушло у страшан грађански рат са хиљадама жртава на обе стране. Вашингтон је мудро искористио политичке, лингвистичке, религијске и идеолошке поделе и ко зна коју државу по реду гурнуо у покољ и опште уништење. Међутим, у односу на претходне сличне сценарије, у овом случају постоји суштинска разлика. Овога пута са друге стране имају достојног противника који је у стању да им се супротстави.
Ова велика источноевропска земља је кључан стуб ослонца ове атлантистичке доктрине. Украјина је, изузимајући Русију, највећа европска земља и највећа житница Европе. Заузима кључан стратешки положај, налази се на прелазу из Европе у централну Азију, излази на Црно море, и представља својеврсну капију западног света. Преко украјинске територије се магистралним гасоводима према западноевропским потрошачима транспортује приближно 80 посто природног гаса из налазишта у западном Сибиру, што само додатно говори у прилог важности ове земље у глобалном геополитичком поретку. Уколико свим овим важним факторима додамо и полуострво Крим на коме се налази база руске Црноморске флоте, постаје јасан значај и потенцијал који ова земља има гледано са било ког аспекта. Украјина због своје величине, економских проблема, неприлагођености стандардима Уније, као и многим другим унутрашњим проблемима, нема готово никакве шансе да постане њена пуноправна чланица. Вероватније је да би добила неку врсту привилегованог партнерства, или би постала “вечити кандидат“ попут Турске. Међутим, врло је вероватно је да би се држава са пучистичким режимом на власти кретала убрзаном стазом ка чланству у НАТО савезу. Због чега Кремљ није смео да дозволи овакав сценарио, и због чега Вашингтон нема намеру да одустане од свог наума?
Битка за исток Украјине – битка за будућност света
Оног тренутка када је постало јасно да би Украјина могла да промени своју геостратешку оријентацију, Запад је прибегао добро познатим и широм планете опробаним методама. У почетку наизглед безазлени децембарски протести готово преко ноћи су прерасли у брутално сукобљавање наоружаних људи са полицијом на улицама Кијева и других украјинских градова. Пучистичком режиму почели су да притичу у помоћ пронацистичке формације са унијатског запада земље, а улични немири су за неколико месеци прерасли у грађански рат са најмање неколико хиљада изгубљених живота до тренутка у ком пишем ове редове. Кијевска хунта се претходних месеци са пронацистичким паравојним формацијама утркује ко ће починити гнусније злочине над сопственим народом, па је народ истока Украјине морао да узме оружје у руке и брани своје животе од насртаја бандеровских хорди.
Пре него што се конфликт на истоку разбуктао, народ Крима је одлучио да се припоји Руској Федерацији. Стратешки суштински важна лука на Црном мору, поред сиријског Тартуса једина руска лука на “топлим морима”, није смела бити пуштена на милост и немилост пучистичком кијевском режиму. Убедљивом већином гласова на референдуму Крим се определио за враћање у састав Русије из које је истргнут комунистичким декретом. Одмах по приступању Руској Федерацији Севастопољ је добио статус града од федералног значаја, уз Москву и Санкт Петерсбург, а Крим статус републике. Руси су у овом случају посао одрадили готово савршено – готово без испаљеног метка и вољом народа су вратили Крим под своје окриље, што је стратешки потез дугорочно без преседана. Међутим, несхватљиво опуштено су пришли остатку Украјине у коме су најпре дозволили атлантистима да изведу државни удар, а затим и да уђу у за сада дуг и исцрпљујућ конфликт са кијевским режимом. То Москву дугорочно већ кошта у огромној мери, што директно издвајањима за помоћ проруским борцима и хуманитарну помоћ, што индиректно, због наметнутих западних санкција.
У почетку је деловало да Викторија Њуланд украјинску операцију води готово савршено. Пучистички режим је учвршћен на својим позицијама, легитимитет на Западу је стандардно брзо остварен, а оружане снаге лојалне Кијеву релативно успешно су сламале све “џепове” отпора својој власти. Коначно, пад Славјанска је подсетио на реалну могућност крајишког сценарија на истоку Украјине. Међутим, крајем августа је дошло до коперниканског обрта. Присталице федерализације су почеле да неутралишу велике формације украјинске војске и паравојних формација, враћен је део раније изгубљених територија. Када су ослобођени Иловајск и Новоазовск, а озбиљно угрожен Мариупољ, кијевска хунта је затражила преговоре о примирју. Оно је званично на снази, али се мало ко на то обазире. Кијевски режим наставља са убијањем сопственог народа и неселективним гранатирањем стамбених четврти Доњецка, Луганска и других мањих градова на истоку сопствене земље.
Примирја какво је недавно покушано да буде успостављено могу бити само контрапродуктивна – марионетски кијевски режим примирје не тражи из моралних побуда и стварне жеље да се конфликт макар поведе ка окончању, већ из чињенице да му је то једини спас. Једино тако деморалисане, изгладнеле и разбијене трупе Кијева на истоку могу да добију преко потребан предах, храну и оружје, а НАТО може да убрзано настави да припрема своје “трупе за брзо реаговање” о којима се последњих дана у све већој мери говори. Обарањем малезијског авиона које се поклопило са споразумом о оснивању развојне банке земаља БРИКС – а се показало да је Вашингтон изгубио стрпљење. По добро познатом сценарију са многих светских ратишта где је Стејт Дипартмент пустио своје пипке, прибегло се исценираном догађају како би се непријатељ директно окривио и како би постојао повод за активније реаговање против њега.
Улог у овом конфликту је огроман – угрожена је безбедност саме Русије, на њеним границама пар стотина километара од Москве бесни рат, прилив избеглица у пограничне градове је огроман, а расипају се огромна материјална средства како би се овај рат што пре окончао и како би се ситуација на терену окренула у корист Русије. Процењује се да овај конфликт Москву кошта приближно 130 милиона евра месечно, што није занемарљива сума. Међутим, то није једини проблем Кремља. Поред сукоба на релацији кијевски режим – Кремљ, постоји притајени и за јавност невидљиви конфликт на линији Путин – олигарси. Власницима компанија које послују са државама Запада или у њима није у интересу да њихов посао трпи због Путинових спољнополитичких амбиција. Самим тим се са сваким новим пакетом санкција Русији може очекивати појачан притисак кругова моћних и богатих олигарха на Кремљ да попусти у својим активностима и на тај начин им скине бреме санкција са леђа. Узимајући у обзир њихову огромну моћ и утицај, верујем да усклађивање државних интереса и спољнополитичке стратегије са интересима најбогатијих Руса неће бити нимало лако. Потцењена је моћ атлантизма, који је последњих година у опадању. А када неко више нема шта да изгуби и када је сатеран уза зид, најопаснији је.
Какви су интереси Кремља, а какви Стејт Дипартмента?
Циљ једне стране у овом конфликту гигантских размера искључује циљ друге, па је сваки компромис привременог карактера. То се најбоље могло видети на примеру недавног примирја на истоку Украјине, које је било веома кратког даха. Нажалост, овај конфликт се може завршити само потпуним тријумфом једне или друге стране, а највеће жртве ће наравно поднети народ који живи у Украјини.
Оно што Владимир Путин жели да постигне је да задржи руку на “кочници” приступања Украјине НАТО – у и ЕУ, а идеално решење за тако нешто је суштинска (кон)федерализација Украјине којом би русофони становници те земље добили свој државно – политички оквир, али са суштински важним правом вета на било каква стратешка опредељења Украјине у будућности. Никаква усмена обећања нити гаранције неутралности Украјине неће доћи у обзир, а  атлантистички стратези то врло добро знају. Вашингтон, са друге стране, у Украјини жели да постигне више циљева једним потезом – да отвори велики конфликт на самим руским границама, да пажњу Москве усмери на решавање овог горућег проблема, да успори сасвим солидан економски развој земаља Царинске уније, успори интеграцију земаља БРИКС – а и њихов наум да оснују сопствену развојну банку, ослаби ЕУ, окрене је против Русије и усмери на привредну сарадњу са САД – ом (кроз преговоре о трансатлантској зони слободне трговине), хомогенизује НАТО савез са посебним нагласком на његове европске савезнике, повећа буџетске издатке за одбрану европских земаља (ти издаци ће наравно бити за америчко наоружање), као и да оправда даље постојање Северноатлантске алијансе. Крајњи циљ је поновно учвршћивање трансатланског партнерства и окретање земаља ЕУ против сопствених интереса, а у корист интереса економије и спољне политике Сједињених Држава. Колико је Вашингтон озбиљан и доследан у својим намерама види се и на примеру рушења малезијског авиона изнад источне Украјине.
Спољној политици Руске Федерације нису у интересу било каква екстремна решења. Дефинитивна подела Украјине на западни и источни део и издвајање Новорусије, било као независне државе или члана Руске Федерације, довела би до драстичног погоршања већ довољно лошег међународног положаја те земље, драстично пооштравање западних санкција које су у интересу искључиво САД – у, док би од западне Украјине направило профашистичку изразито антируску НАТО творевину са базама још ближим руским границама. Такође Русији не може бити у интересу само припајање Крима, ма колико овакав потез био дугорочно стратешки важан. Уколико би снаге Доњецке и Луганске народне републике доживеле потпуни пораз, Кремљ би изгубио све карте које има у рукама и комплетан потенцијал за евентуалне преговоре о окончању конфликта, а самим тим и икакве шансе за утицај на суштинску федерализацију Украјине и њено будуће стратешко опредељење.
Где је ту ЕУ?
Земље ЕУ су после Украјине највећи губитници овог конфликта. Под притиском јастребова из Вашингтона државе овог савеза су морале да уведу неколико пакета санкција Руској Федерацији. Оне се претежно односе на војни, енергетски и финансијски сектор, где атлантистички стратези мисле да ће нанети највеће штете Русији, али и на забрану путовања одређеним државним функционерима и пословним људима блиским Кремљу. Санкције ће свакако нанети штете Русији, међутим, крхке европске економије погођене кризом већ пате због прекинуте сарадње на многим пољима, а то се убрзано одражава и на радна места. Поједини европски лидери покушавају да укажу на штетност оваквог начина комуникације са Русијом, али челични стисак Вашингтона остаје неумољив.
Велики пројекти попут гасовода „Јужни ток“ налазе се на танком леду, јер северноатлантском блоку ни у ком случају не одговара енергетска зависност ЕУ од Русије. Ситуацију додатно компликује чињеница да се тренутно 80 посто руског гаса намењеног европским тржиштима транспортује преко територије Украјине. Међутим, Руси на санкције узвраћају Европи тамо где је највише боли – управо у области енергетике. Испоруке гаса за одређене земље су већ смањене за 15 до чак 45 посто, па нас поред новог Хладног рата очекује и хладна зима. Размере апсурда западних санкција и њихове погубности најбоље се могу видети на примеру најмлађе чланице ЕУ – Хрватске. Због обуставе извоза воћа у Русију, држава мора да интервенише како би спасавала произвођаче који имају огромних проблема са вишковима. Стратегија је следећа – држава ће од сопствених средстава откупљивати воће од сељака, а затим их поклањати ученицима основних и средњих школа у виду воћних оброка. На тај начин хрватска влада жели да очува радна места у производњи воћа, али ће тиме само додатно оптеретити државни буџет и огроман спољни дуг. На тај начин се плаћа додворавање Вашингтону и Бриселу, а из тога би Србија требала да извуче одређене поуке. По ко зна који пут у историји уједињена Европа Вашингтону служи само као монета за поткусуривање и средство за обрачун са вековним непријатељем број један.
Шта би се догодило стратешком преоријентацијом Украјине?
Објашњење зашто Русија неће “изгубити” Украјину на први поглед делује крајње поједностављено, али је истинито – јер не сме да је изгуби. Уколико би се то догодило, атлантистичке базе у Доњецку или Харкову би постале реалност, Москва би постала неодбрањива од америчких далекометних пројектила јер руски противракетни потенцијал једноставно не би имао времена да реагује, а обруч стратешког обуздавања Кремља би поред прибалтичких и неких централноазијских држава добио своје јасније обрисе. Волфовицова доктрина би таквим развојем ситуације на терену добила свој пуни смисао и замах, а вашингтонски јастребови крила да још снажније и самоувереније јуришају ка свом “циљу свих циљева” – стављању комплетне евроазијске копнене масе под свој геостратешки кишобран и претварању Русије у силу регионалног карактера. Зато је политичка битка за Кијев битка за Евроазију и слободан свет, а она војна за Доњецк или Мариупољ је савремени Стаљинград. Поред виталних геостратешких разлога, губитком Украјине и њеним неповратним преласком у атлантистички табор била би послата разочаравајућа порука свим потенцијалним савезницима Москве у свету. Јер уколико Русија не може да заштити своје сународнике у непосредном суседству, какву врсту подршке могу очекивати Србија, Аргентина или Венецуела?
Иван Ристић

сарадник Центра за развој међународне сарадње

Sorry, the comment form is closed at this time.