Dragomir Anđelković: Nepromišljeno krunisanje antisrpskih laži?

Dragomir Anđelković: Nepromišljeno krunisanje antisrpskih laži?

Dragomir Anđelković: Nepromišljeno krunisanje antisrpskih laži?

Pogledajmo kakve spomenike neka nacija podiže i lakše će nam biti da izvedemo zaključke u vezi sa tim u kom pravcu je vode njeni vlastodršci. To ima univerzalno značenje sa neizbežnom refleksijom na našu zbilju.

Kada nastupi poplava uspeha ili, na drugoj strani „skale“ nacionalnih dostignuća, opasnih iskušenja propraćenih neuspesima, teško je uvek razlučiti koliko je ko od značajnijih igrača na (geo)političkoj tabli doprineo nacionalnom usponu ili radi opšteg interesa sebe žrtvovao. Tada talasi slave zapljusnu i mnoge koji, objektivno, nisu značajnije doprineli kolektivnom interesu, odnosno neretko zasluženi ostanu bez odgovarajućeg priznanja. To je imao u vidu čuveni rimski državnik i besednik Marko Porcije Katon Stariji (234-149 pre Hrista) dok je posmatrao nizove spomenika koji su širom Rima munjevito i neodmereno podizani u epohi uspostavljanja njegove dominacije nad velikim delom Evrope, Azije i Afrike. Kako je rekao: „Neka se ljudi pitaju zašto Katon nema spomenik a ne zašto mu je spomenik podignut“. Toga nije zgoreg da se mi setimo dok se finalizuju planovi za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću, a Slobodana Miloševića gotovo niko iz oficijelnih struktura ne pominje, dok u medijima ne prestaje njegova satanizacija. Kod nas se spomenici ne podižu masovno kao u Rimu i stoga imaju veću težinu, pa tim pre je važno da dobro pomislimo ko ih i na koji način zaslužuje.

REALNOST I LAŽI

Spomenici se podižu kao bi podsećali na neki važan događaj ili istaknutu ličnost. Drugim rečima kako bi isijavali nekom moralnom, patriotskom ili drugom poukom i tako inspirisali pripadnike neke zajednice. Funkcija im je da se nešto bitno ne zaboravi, odnosno da se na odgovarajući (a ne bilo kakav) način, sa pokretačkom komponentom u sadašnjosti i budućnosti, pamti. Kada se radi o pojedincima oni ih zasluže – pošto se podvuče bilans njihovih poduhvata posvećenih grupi koja ih slavi – zbog značajnog životnog dela ili velike uloge koju su igrali u nekoj važnoj istorijskoj situaciji. Konačno, društveni delatnici raznih vrsta mogu da budu udostojeni spomena jer je odlučeno da su pogodni da personifikuju neki fenomen ili proces tj. društveni odnos ili splet istih, koji se žele očuvati ili osuditi a oni su za to podesni.

Da se iz ugla rečenog vratimo Zoranu Đinđiću, čiji spomenik uskoro, kako naše gradske vlasti planiraju, treba da se nađe na renoviranom beogradskom Studentskom trgu. Da li nekadašnji lider DS i premijer zaslužuje da dobije spomenik? Odmah da kažem: ne ili eventualno možda ali na specifičan način a u svetlu poslednjeg osnova za posvećivanje memorijala! Pri tome uopšte neću da ulazim u razne kontroverze u Đinđićevom životu – od do danas spornih izjava tokom NATO agresije, preko uloge u isporučivanju Miloševića Haškom kvazitribunalu ili pak „zasluge“ što je tamo dospeo Šešelj,  presudnog učešća u uspostavljanju postmoderne okupacije naše zemlje (2000) od strane onih koji su godinu dana pre toga na nju izvršili klasičnu agresiju, do, konačno, veza sa kriminalnim krugovima. I bez svega toga nema osnova da ga tretiramo kao svojevrsnog nacionalnog heroja, a tim pre sa nabrojanim.

Đinđić je bio lider jedne stranke, odnosno jedan od predvodnika nekoliko opozicionih blokova formiranih tokom 90-ih godina prošlog veka. Kada je došao na vlast ništa nije učinio čime bi zadužio naciju. Da li je imao dobru volju i plan da učini više, možemo ili ne moramo da verujemo njegovim saradnicima. No, spomenici se podižu zbog zasluga a ne namera. Jedna stvar je kult ličnosti koji se posthumno a napadno stvara u vezi sa Đinđićem od strane njegovih epigona, drugo je istorijska realnost. On je bio pragmatični partijski lider koji se dokopao vlasti ali nije uspeo – čak i ako je hteo i za to imao potencijal (a i jedno i drugo, da ponovim, spada u sferu vere a ne emirije) – da postane državnik!

Spomenik Đinđiću za „životno delo“ značio bi samo jedno: da prihvatamo NATO laži da je Srbija krajem prošlog veka bila carstvo zla, koje je ugrožavalo sve oko sebe i mnoge na sopstvenoj teritorije. A da je Milošević uistinu bio evropski Bokasa ili Idi Amin. Onda Đinđićeva borba protiv njega više nije stvar manje više obične, makar i uzburkane, unutrašnje politike, već oličenje nacionalno-oslobodilačke i demokratske borbe sa širom, opšteljudskom vrednošću. Naravno, u tom slučaju je i NATO izvršio opravdanu, gotovo humanitarnu intervenciju, a ne agresiju protiv Srbije.

ISTORIJSKI PARAMETRI

Da li je tako? Ako nismo ludi ili nacionalno-maliciozni (iz profesionalnih ili nekih „upadljivih“ psiholoških razloga) – dobro znamo odgovor. Nije! Srbija nije razbila Jugoslaviju već je naprotiv probala da je sačuva. Srpski narod nije agresor. Kao konstitutivni narod sa pravom na samoopredeljenje pokušao je da se u periodu kada je nastupio secesionistički haos izbori da teritorije van Srbije na kojima je predstavljao većinu, nastave sa njom da žive u okvirima jedne države. I to ne proširene Srbije već umanjene Jugoslavije. Čak ni kada je nastupilo ratno ludilo kod naših vlasti su, makar delimično, opstajale jugoslovenske iluzije i želje za nekakvim što pravičnijim rešenjem i za druge narode a ne samo za Srbe.

To što se nije radikalno okrenuo nacionalnoj ideji lično zameram Miloševiću, a oni koji ga satanizuju sa nekakve nadnacionalne pozicije, to što bi trebalo da im bude blisko, ne žele da vide. Lažno predstavljaju stvari kao da je bio ekstremni srpski nacionalista, pa i šovinista. I naravno – diktator. A u Srbiji njegovog vremena bilo je mnogo više medijskih sloboda i prostora za opoziciono delovanje nego kada su oni koji ga ocrnjuju posle 5. oktobra vladali zemljom. Sećamo se doba kada smo na svakom kanalu po ceo dan gledali Sonju Biserko, Natašu Kandić i njima slične i, naravno, vladajuće političare koji su često tek malo blaže zagovarali isto što i dotične primadone srbofobije. Dok se svima koji su drugačije mislili pretilo nakaradnom lustracijom, odnosno dok su mnogi oponenti tadašnjih vlasti na razne  načine i konkretnije proganjani, širena je laž o letu demokratije koje je stiglo u Srbiju.

 

Što se tiče Miloševićevog životnog bilansa, i tu, razume se, kao i kod Đinića, uz pluseve postoje i stvarni minusi. Neću se time šire baviti, ali bih svakako pomenuo neke kontroverze: tragični pad Srpske Krajine i zapadnog dela Republike Srpske, prekomerne veze države sa kriminalnim strukturama, u fazi pada Berlinskog zida ideološki i geopolitički autizam (verovatno pre u njegovom bliskom a obavezujućem okruženju nego izvorno kod njegov). No, njegov bilans je ipak mnogo pozitivniji od Đinđićevog. Milošević je iza sebe ostavio velike nacionalne uspehe!

MILOŠEVIĆEV BILANS

Titoisti su rasparčali srpske zemlje i srpsku naciju, odnosno ubili u pojam one Srbe koji su i dalje imali pravo da formalno to budu. Da Milošević nije preuzeo vlast krajem 80-ih godina prošlog veka – to i njegovi protivnici priznaju – Jugoslavija bi se ipak raspala, samo bi se to dogodilo mirnije. No, šta bi tada ostalo od Srbije i srpskog etničkog prostora? Da li neko stvarno misli da bi Ivan Stambolić sa svojom ekipom i političkim stilom uspeo da suštinski integriše makar Vojvodinu u sastav Srbije? Ili da sa uspehom podrži proces stvaranja Republike Srpske?

Jugoslavija bi se raspala tako što bi po automatizmu republičke granice postale državne, a Srbi u BiH i Hrvatskoj bi ostali na milost i nemilost tamošnjim režimima. Možda bi proces iseljavanja prekodrinskih Srba bio sporiji ali bi konstantno imao veliki zamah i verovatno bi do danas bio još bolniji. Iseljavali bi se masovno Srbi iz svih krajeva BiH, a oni koji bi ostali, pogotovo u Hrvatskoj i tzv. multiteničkim sredinama u BiH kao što su Sarajevo ili Tuzla, bili bi izloženi gruboj asimilaciji. Garantujem da bi do danas imali nemalo bošnjaka pravoslavne vere (ili pre tradicije) kao što u hrvatskim gradovima danas imamo mnogo dece srpskog porekla koje se utapaju u nacionalno-versku većinu. To bi i tamo bilo još drastičnije!

Kada se radi o Srbiji, ona bi, eventualno, opstala kao napola federacija, napola konfederacija centralne Srbije, Vojvodine i Kosova. Bili bismo u još gorem položaju od Makedonije. Sa Prištinom bi se dogovarali oko toga da li će Srbin ili Albanac biti ministar odbrane a Kosovo bi bilo albanski entitet, dok bi se u Vojvodini, po crnogorskom modelu, svakako otišlo mnogo dalje na polju stvaranja lažne  nacije ili bar delimičnog kvazinacionalnog identiteta. Vučić bi u predsedništvu Srbije morao da se dogovara sa njemu ravnopravnim Čankom i Tačijem!

PREDVODNIK NACIONLANOG OTPORA

Sve u svemu, koliko god da imamo razloga za kritičan odnos prema Miloševiću što nam više toga pozitivnog nije ostavio (naravno i zbog negativnih pojava iz njegovog vremena), nemalo toga značajnog je iza njega ostalo kada se sagledaju polazne osnove, (geo)politički kontekst u kome je delovao i moguće alternative da ga nije bilo. Kada se sve oduzme i sabere, Milošević se kvalifikovao za „zvanje“ državnika a ne samo političara. To bi važilo i da nije bilo NATO agresije i njegove uloge u odbrani Srbije od osvajačkih hordi, odnosno i bez kontrasta u odnosu na mračno stanje stvari nastalo posle njegovog rušenja sa vlasti.

Mnogi koji su bili protiv Miloševića (a priznajem da sam među njima bio i ja jer mi nije delovao dovoljno nacionalno) kada sagledaju sve opake domete postmoderne okupacije Srbije – od temeljnog urušavanja naše vojske, preko nakaradne privatizacije koja je rezultirala novim talasom devastacije onoga što čini realnu privredu, do mazohističko-snishodljivog odnosa prema onima koji su nam u bližem i daljem okruženju učinili veliko zlo – počeli su drugačije da gledaju na njegov „lik i delo“. Zlodela i nesposobnost onih koji su došli posle Miloševića, učinili su da on deluje još monumentalnije državnički nego što mu, verovatno, pripada. No, kada smo već kod spomenika, i bez toga on je zaslužio spomenik.

Ako zbog potrebe nacionalnog pomirenja, odnosno radi izbegavanja čeprkanja po starim političkim ranama, nije celishodno da se Slobodanu Miloševiću podigne spomenik – kao na primer knezu Mihailu – za životno delo, onda je za to već dovoljan osnov to što je bio predsednik države koja se hrabro branila od NATO agresije. Ni nacistička nemačka sa desetinama saveznika nije napala relativno veliku Poljsku, a na malu Srbiju su se okomile SAD, Britanija, Francuska, Nemačka i niz njihovih klijenata. Iz takve neravnopravne bitke, sa kojom nisam u stanju da nađem odgovarajuću istorijsku paralelu, Srbija je izašla ranjena ali ne i ubijena.

U celini nije vojno okupirana a bez obzira na to što smo bili prisiljeni (pa i uz pomoć Jeljinove ekipe prevareni) da prepustimo kontrolu nad Kosovom i Metohijom NATO snagama, izborili smo se za Rezoluciju 1244 sa kojom okupatori ni do danas ne znaju šta da rade. Dok je nje, uz sva iznuđena priznanja kosovske kvazidržavne tvorevine i svu NATO silu, Kosovo uistinu nije država! U svemu tome Miloševićeva uloga je bila ogromna, a ne treba zaboraviti ni da je u haškom zatočeništvu nastavio junački da se bori za odbranu srpskih nacionalnih interesa. Haška inkvizicija je stvorena kako bi oprala NATO od ljage kršenja međunarodnog prava i agresivnog ponašanja, odnosno kako bi Srbima definitvno bila nametnuta krivica za tuđa nedela. Između ostalog i zahvaljujući Miloševićevoj posvećenoj borbi u sudnici pomenutog kazamata, on u tome nije uspeo.

KOPROMIS ILI HOJT JI

Već samo zbog svega onoga što se događalo 1999. i kasnije Milošević zaslužuje memorijal. Tako bi po sto puta bilo i da se ne priča o podizanju spomenika Đinđiću, a kamoli kada je to sada slučaj. Što se Đinđića tiče, možda i on zaslužuje spomenik, ali kao što sam rekao uz specifičan kontekst. To ima smisla da bude spomenik ubijenom premijeru, simbol strašnih međusrpskih podela i sukoba. Doduše, za takav spomenik bi mogao da bude izabran, možda i sa više osnova, na primer kralj Aleksandar Obrenović. Ali ako je u interesu prevazilaženja viška političkih strasti pogodnije akcenat staviti na sveže rane, slažem sa time da Đinđić dobije spomenik. Ali se ne slažem da se on ovenčava na način koji je u skladu sa sramnim drugosrbijanskim (antisrpskim) mitom, a na korak smo da se baš to dogodi. Od strane onih koji sve srpsko gaze i blate, odnosno nameću sbrbofobnu perspektivu posmatranja naše prošlosti i sadašnjosti, nameće se iskrivljeni Đinđićev kult koji bi njima i njihovoj sramnoj ideji trebalo da služi!

Odlučno sam protiv takvog koncepta podizanja spomenika Zoranu Đinđiću. Štaviše, protiv sam bi bilo kakvog memorijala posvećenog njemu ako se spomenik ne podigne i Slobodanu Miloševiću. On ga je svakako mnogo više zasluži, ali da šire ne ponavljam rečeno, kompromis može da bude podizanje spomenika Miloševiću u svojstvu predsednika zemlje koja se junački oduprela NATO agresiji i Đinđiću kao premijeru koji je bio žrtva atentata. Bez šire priče o njima. Ako ne bude tako tj. istrajemo u jednostranom podizanju spomenika Đinđiću, onda ne treba da se ljutimo na  Brajana Hojt Jia i Kajla Skota što nas u sopstvenoj kući ponižavaju! Logično je da oni to rade!

Oni koji zagovaraju antisrpske stavove u Srbiji a naše „gore su list“ iako su glasni nisu brojni. Kako kada se radi o onima na sceni, tako i publici koja im aplaudira. Partije koje su nastupale ili nastupaju otvoreno sa tih pozicija, ne mogu da računaju na više od par posto srpskih glasova. Duga stvar je kada razvodne priču – pa u tom kontekstu zloupotrebljavaju i Đinđića – mešaju građanske vrednosti, prozapadne težnje (koje nisu nužno antisrpske) i još mnogo toga sa srbofobnom splačinom. Na tim osnovama i drugosrbijanci raznih partijskih nijansi nešto više mogu da urade.

SPOMENICI I POSLEDICE

Vlast ne mora da učestvuje u jednostranostima u vezi sa promovisanjem Đinđićevog spomenika i mita, radi uspeha na nacionalnom nivou. Možda joj isto može malo koristiti na beogradskim izborima, ali i u to sumnjam, pogotovo ako se aktiviraju oni koji su revoltirani celom pričom. Šteta može da joj ispadne veća od koristi. O tome bi valjalo da razmisli. A što se tiče međunarodne perspektive, tu stvari stoje još mračnije. Time smo se već bavili, pa da to završimo.

Jednostrano i mitološko podizanje spomenika Đinđiću ispalo bi kao podizanje spomenika mirnodopskoj NATO okupaciji koja je kulminirala 5. oktobra 2000. godine. To bi bilo ne samo dodvoravanje Zapadu već i legalizovanje njegovih laži o nama, odnosno ohrabrivanje lokalnih NATO lobista i antisrpskih fundamentalista da dinamiziraju svoju politiku nipodaštavanja i mržnje. A retorički otpor njihovim stranim mentorima koji rade na još većem udaljavanju Kosova od ostatka Srbije, rušenju Republike Srpske, distanciranju Srbije od Rusije – tada bi mnogima delovao cinično. Umesto toga kada Brajan Hojt Ji sledeći put dođe u Beograd, za očekivati bi bilo da ga naši zvaničnici odlikuju za širenje srpsko-američkog prijateljstva ispred Đinđićevog spomenika.

Toliko o njegovom memorijalu oko koga se lome koplja među pristalicama podizanja istog. Oni se svađaju oko izgleda spomenika, mogućnosti za ličnu promociju u vezi sa njim, oko modela Đinđićevog mita i baštine nad njim. A na drugoj strani oni koji sa rezervom na sve to gledaju ili pak nedvosmisleno smatraju da Milošević ima pravo na svoj spomenik – skrušeno ćute. Tiho negoduju, često utonuli i u razne pore sadašnje vlasti. To je poražavajuće ništa manje od histeričnog prekrajanja istorije sa druge strane. I krajnji je momenat da oni koji misle da i Milošević – na način koji je najpogodniji za naše nacionalne interese – treba da dobije spomenik u centru Beograda, krenu u ofanzivu.

Za to su pogodne peticije, tekstovi, okupljanja i druge inicijative, ali je bitno da u vezi sa tim, pragmatični vrh vlasti brzo oseti puls, uveren sam, većinske Srbije. Da se vratim na reči Katona Starijeg, nije dovoljno da se intimno pitamo: „Gde je spomenik Miloševiću?“. Rim je vladao svetom i mogao je sebi da dopusti taj luksuz, a mi se borimo da oni kojima se Milošević opirao uz pomoć svoje „pete klone“ potpuno ne zavladaju nama. Njihov mač konstantno lebdi nad našim glavama, pitanje je samo da li ćemo stvarno ili pozerski da se od njega štitimo ili ćemo možda sami da podmetnemo vrat pod oštro sečivo.

 

Unesite reč za pretragu