Ivan Ristić: Erdogan u Srbiji

Ivan Ristić: Erdogan u Srbiji

Ivan Ristić: Erdogan u Srbiji

„Mi nemamo stalne interese niti stalne neprijatelje. Naši interesi su večni, i naša dužnost je da ih pratimo“
Lord Palmerston

Ne samo teritorijalno prisustvo na Balkanskom poluostrvu (evropski deo Tiurske) već i turski ekspanzionizam sa ciljem ostvarenja interesne sfere obima „od Jadrana do Kineskog zida“ Tursku kategorizuje kao balkansku zemlju u političkom smislu. U tom kontekstu neophodno je posmatrati svaku inicijativu Ankare usmerenu ka najbližem zapadnom susedstvu. Poseta predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana Srbiji je na površini ekonomske i pragmatične prirode, ali ima dubinske geostrateške implikacije. Da li će se novi sistem odnosa država na Balkanu otvoriti kroz novo Istočno pitanje ili će ovaj makroregion krenuti putem izgradnje osnova za saradnju koji u obzir uzima globalne promene koje su u toku, zavisi od poteza koje vuku Ankara i Beograd, ali i od same logike međunarodne igre moći.

Balkanizacija kao pežorativni pojam počinje da se upotrebljava tek nakon raspada Osmanske imperije i kreiranja nacionalnih država, koje tada stupaju u borbu oko raspodele regionalnog kolača. Iz toga neoosmanizam crpe svoju bazičnu logiku i interes da institucionalnu nedovršenost regionalnih odnosa iskoristi kao podlogu za formiranje ustaljenog obrasca odnosa na Balkanu. Sa jedne strane, Srbija kao tržišni učesnik ima interes da ostvaruje što bolje veze sa Ankarom na što više nivoa povezanosti. Sa druge strane, Srbija kao istorijska tvorevina ima potrebu da se odupre nastojanjima Turske da je ukalupi u sopstvenu geostratešku viziju Balkana, neodgovarajuću srpskim interesima.

Srpsko-turski odnosi će u prvom redu zavisiti od neoosmanskih ambicija Ankare i raspoloživih potencijala za njihovo ostvarenje. Potencijali pak zavise od unutrašnjih političkih odnosa u Turskoj, geopolitičkih gibanja u širem makroregionu Centralne Azije i Balkana i rešenja kurdskog pitanja, koje je poslednjih meseci ponovo stavljeno na vrh bliskoistočne agende.

IZGUBLJENE POZICIJE VOJSKE I SLABI ERDOGAN
Neredima u Gezi parku 2013. godine, koji su pretendovali da postanu obojena revolucija, Zapad je zaljuljao Erdogana, a direktno pokušao da ga sruši u pokušaju vojnog puča. To je rezultiralo ustavnim promenama, koncentracijom svih poluga moći u njegovim rukama i ozbiljnim derogiranjem tradicionalno snažnog položaja vojske u turskom društvu. Imajući u vidu jasan američki rukopis u prethodnom pokušaju puča i američke interese u ovom delu sveta, jasno je zbog čega je po Srbiju bilo od suštinske važnosti da on ne uspe.

Jedini apsolutni dobitnik propasti puča u strateškom smislu je Rusija, dok je Srbija posredni dobitnik. Ovim velikim političkim lomom Turska je oslabljena taman toliko da njena spoljnopolitička oštrica otupi, a opet ne u meri u kojoj bi to dovelo do urušavanja njenih potencijala koji bi destabilizujuće uticali na šire prostore turske interesne sfere. Oduzeto pogonsko gorivo militantnom bošnjačkom krilu, koje se neobično pritajilo nakon kraktoročnog slabljenja Turske zbog pokušaja puča, najbolji je pokazatelj toga.

STRATEGIJSKA DUBINA NA PUTU SVILE
Uloga Turske u postmodernim međunarodnim odnosima se mora tumačiti kroz novi odnos zemlje prema NATO, zatim obračun atlantizma i njegovih rivala u Centralnoj Aziji, konkurenciju sa Saudijcima oko primata u sunitskom svetu i taktikom Turske na Balkanu kao delom šire neoosmanističke strategije.

Bez obzira na otopljavanje odnosa sa Rusijom na površini, ne treba prenebregnuti činjenicu da Turska služi „velikoj igri“ atlantizma, ne u tolikoj meri na Balkanu koliko u Centralnoj Aziji. Od krimskih Tatara, preko različitih pokreta u turkofonim centralnoazijskim državama, do Ujgura u zapadnoj Kini, Turska podgreva tihe konflikte kako bi u isto vreme održala svoju interesnu sferu i koliko je moguće u začetku sputala konkurentske trgovinsko-energetske rute od globalnog geostrateškog značaja, a u koje su uključeni i Rusija i Kina.

Bitka za primat u sunitskom svetu sa Saudijskom Arabijom u reviziji Sajs-Pikoovog poretka na Bliskom Istoku za sada nailazi na najmanji zajednički sadržalac kroz cilj svrgavanja Asadovog režima, dok se na Balkanu ispod površine procesa vidljivih golim okom podgrevaju konkurentska trvenja oko bitke za duše Bošnjaka, i u manjoj meri Albanaca. I jedna i druga tendencija imaju ekonomski karakter, ali je saudijski uticaj daleko maligniji od još uvek sekularnijeg turskog. Ukoliko bi Saudijci i Turci na Bliskom Istoku došli u sukob, to bi poput povratne sprege negativno uticalo na njihovu koliziju interesa na Balkanu. Međutim, razvoj situacije u tom delu sveta, u kome Rusi vode glavnu reč, za sada ne najavljuje takav scenario, što je spasonosno po delove Balkana na kojima Srbi i muslimani dele životni prostor.

„Imperijalna prenapregnutost“ (eng. imperial overstretch, teorija američkog autora Pola Kenedija, po kojoj imperije propadaju kada se šire brže od svoje sposobnosti da uvećavaju vojne i ekonomske potencijale) koja je dovela do svima poznatih unutrašnjih trzavica u Turskoj, logički nalaže da se prema daleko stabilnijem i politički zrelijem Balkanu moraju primeniti drugačije metode. Otežavajuća je okolnost da Turci pokušavaju da odigraju uticajnu ulogu u već dobro uvezanom lingvističkom i kulturološkom Zapadnom Balkanu. Kada se radi o Srbiji, civilizacijski jaz koji postoji onemogućava da se to postigne gotovo isključivo mekom moći, kako se to čini u Federaciji BiH, Albaniji i na tzv. Kosovu. Ankari je zbog toga u interesu da početne Dejtonske pozicije u BiH pokuša da preokrene u svoju korist kreiranjem veštačke dominacije bošnjačkog faktora, a paralelno sa tim radi na boljem povezivanju sa Beogradom. Takvim nastojanjima se možemo odupreti na dva načina – prikrivenom podrškom dezintegrišućim tendencijama u Federaciji BiH sa hrvatske strane i kreiranjem sigurnosne mreže sa Turcima na našu inicijativu sa druge.

Ipak, inkorporisanje srpskog interesa u budući prepleteni model zadovoljenja interesa više polova uticaja u ovom delu sveta zavisi od toga u kojoj će meri ruska sadržina u nastajanju uspeti da ispuni strategijsku dubinu.

KURDI I ANKARA BEZ ERDOGANA
Geografski najudaljeniji ali potencijalno jednako važan element po tursku balkansku strategiju je razrešenje kurdskog čvora. Uzmimo za pretpostavku da se Kurdistan uspostavi kao državni entitet na prostoru na koji klan Barzani i većina Kurda pretenduju. Veliki regionalni konflikt bi se makar u vidu ograničenog sukoba prelio na tursku teritoriju. Bilo kakav da bude njegov tok i konačni ishod, on se usled objektivnih okolnosti ne može završiti potpunim trijumfom jedne strane i porazom one suprotstavljene.

Makar i minimalna spremnost Erdogana na kompromis bi bila protumačena kao njegova slabost i dovela do ubrzanog gubljenja njegovih političkih pozicija u samoj Turskoj. Ako bi došlo do novog pokušaja puča ili mirne tranzicije vlasti, na vlast bi stupio neko neposredno podložniji uticajima vojske, a posredno uticajima Zapada. To bi bio suštinski element posterdoganovske slagalice, a koji regionalnim ambicijama Beograda ni u kom slučaju ne bi duvao u jedra. Zbog toga je za Srbiju tumačenje odražavanja kurdskog problema na unutrašnja previranja u Turskoj od suštinskog značaja. Uvek treba imati u vidu da je Turska kao stabilizujući faktor manje štetna po srpske interse od Turske kao izvoznika nestabilnosti, pa je navijanje za njenu političku dezintegraciju, najblaže rečeno, nepromišljeno.

* * *

Turci su spoznali evolutivni proces međunarodne politike i njegov postepeni prelazak sa sistema nacionalnih država na sistem višeslojnog preplitanja horizontalnih sila uticaja. U anarhičnim previranjima delova globalne strukture koja je na delu, Ankara želi da ugrabi što povoljnije pozicije. To je za njih od posebnog značaja na mestu preklapanja geopolitičkih svetova i njihovoj tradicionalnoj interesnoj sferi. Zbog toga je Erdogan u Beogradu, a na nama je da mu omogućimo da stečene pozicije očuva i izgradi nove samo u meri u kojoj odgovara našem interesu. Otuda je Srbiji bilateralna saradnja od prvorazrednog interesa, a nikako pogubna Tadićeva trilaterala, iz koje bismo se vraćali poraženi pre nego što smo u nju i stupili.

Nakon različitih formata jasno definisanih poredaka i njihovih obrazaca delovanja, istorija se u punom kapacitetu vraća na Balkan. U budućim odnosima sa Turskom cilj mora da bude da se Beograd postavi kao magnet, koji bi polom koji privlači privukao pozitivne ekonomske impulse, a suprotnim, koliko god je to moguće, odbio onaj deo političkog uticaja koji po nas deluje destabilizujuće. Imajući u vidu raspored figura na šahovskoj tabli, to neće biti isključivo u našim rukama. Kako bismo uspeli da plivamo na talasu ne samo dobre volje Erdogana i njegovih geostratega već i sopstvene spoljnopolitičke snalažljivosti, neophodno je i da se međunarodne okolnosti svojom inercijom makar delimično odvijaju nama na ruku.

Unesite reč za pretragu