окт 122017
 

„Ми немамо сталне интересе нити сталне непријатеље. Наши интереси су вечни, и наша дужност је да их пратимо“
Лорд Палмерстон

Не само територијално присуство на Балканском полуострву (европски део Тиурске) већ и турски експанзионизам са циљем остварења интересне сфере обима „од Јадрана до Кинеског зида“ Турску категоризује као балканску земљу у политичком смислу. У том контексту неопходно је посматрати сваку иницијативу Анкаре усмерену ка најближем западном суседству. Посета председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана Србији је на површини економске и прагматичне природе, али има дубинске геостратешке импликације. Да ли ће се нови систем односа држава на Балкану отворити кроз ново Источно питање или ће овај макрорегион кренути путем изградње основа за сарадњу који у обзир узима глобалне промене које су у току, зависи од потеза које вуку Анкара и Београд, али и од саме логике међународне игре моћи.

Балканизација као пежоративни појам почиње да се употребљава тек након распада Османске империје и креирања националних држава, које тада ступају у борбу око расподеле регионалног колача. Из тога неоосманизам црпе своју базичну логику и интерес да институционалну недовршеност регионалних односа искористи као подлогу за формирање устаљеног обрасца односа на Балкану. Са једне стране, Србија као тржишни учесник има интерес да остварује што боље везе са Анкаром на што више нивоа повезаности. Са друге стране, Србија као историјска творевина има потребу да се одупре настојањима Турске да је укалупи у сопствену геостратешку визију Балкана, неодговарајућу српским интересима.

Српско-турски односи ће у првом реду зависити од неоосманских амбиција Анкаре и расположивих потенцијала за њихово остварење. Потенцијали пак зависе од унутрашњих политичких односа у Турској, геополитичких гибања у ширем макрорегиону Централне Азије и Балкана и решења курдског питања, које је последњих месеци поново стављено на врх блискоисточне агенде.

ИЗГУБЉЕНЕ ПОЗИЦИЈЕ ВОЈСКЕ И СЛАБИ ЕРДОГАН
Нередима у Гези парку 2013. године, који су претендовали да постану обојена револуција, Запад је заљуљао Ердогана, а директно покушао да га сруши у покушају војног пуча. То је резултирало уставним променама, концентрацијом свих полуга моћи у његовим рукама и озбиљним дерогирањем традиционално снажног положаја војске у турском друштву. Имајући у виду јасан амерички рукопис у претходном покушају пуча и америчке интересе у овом делу света, јасно је због чега је по Србију било од суштинске важности да он не успе.

Једини апсолутни добитник пропасти пуча у стратешком смислу је Русија, док је Србија посредни добитник. Овим великим политичким ломом Турска је ослабљена таман толико да њена спољнополитичка оштрица отупи, а опет не у мери у којој би то довело до урушавања њених потенцијала који би дестабилизујуће утицали на шире просторе турске интересне сфере. Одузето погонско гориво милитантном бошњачком крилу, које се необично притајило након кракторочног слабљења Турске због покушаја пуча, најбољи је показатељ тога.

СТРАТЕГИЈСКА ДУБИНА НА ПУТУ СВИЛЕ
Улога Турске у постмодерним међународним односима се мора тумачити кроз нови однос земље према НАТО, затим обрачун атлантизма и његових ривала у Централној Азији, конкуренцију са Саудијцима око примата у сунитском свету и тактиком Турске на Балкану као делом шире неоосманистичке стратегије.

Без обзира на отопљавање односа са Русијом на површини, не треба пренебрегнути чињеницу да Турска служи „великој игри“ атлантизма, не у толикој мери на Балкану колико у Централној Азији. Од кримских Татара, преко различитих покрета у туркофоним централноазијским државама, до Ујгура у западној Кини, Турска подгрева тихе конфликте како би у исто време одржала своју интересну сферу и колико је могуће у зачетку спутала конкурентске трговинско-енергетске руте од глобалног геостратешког значаја, а у које су укључени и Русија и Кина.

Битка за примат у сунитском свету са Саудијском Арабијом у ревизији Сајс-Пикоовог поретка на Блиском Истоку за сада наилази на најмањи заједнички садржалац кроз циљ свргавања Асадовог режима, док се на Балкану испод површине процеса видљивих голим оком подгревају конкурентска трвења око битке за душе Бошњака, и у мањој мери Албанаца. И једна и друга тенденција имају економски карактер, али је саудијски утицај далеко малигнији од још увек секуларнијег турског. Уколико би Саудијци и Турци на Блиском Истоку дошли у сукоб, то би попут повратне спреге негативно утицало на њихову колизију интереса на Балкану. Међутим, развој ситуације у том делу света, у коме Руси воде главну реч, за сада не најављује такав сценарио, што је спасоносно по делове Балкана на којима Срби и муслимани деле животни простор.

„Империјална пренапрегнутост“ (енг. imperial overstretch, теорија америчког аутора Пола Кенедија, по којој империје пропадају када се шире брже од своје способности да увећавају војне и економске потенцијале) која је довела до свима познатих унутрашњих трзавица у Турској, логички налаже да се према далеко стабилнијем и политички зрелијем Балкану морају применити другачије методе. Отежавајућа је околност да Турци покушавају да одиграју утицајну улогу у већ добро увезаном лингвистичком и културолошком Западном Балкану. Када се ради о Србији, цивилизацијски јаз који постоји онемогућава да се то постигне готово искључиво меком моћи, како се то чини у Федерацији БиХ, Албанији и на тзв. Косову. Анкари је због тога у интересу да почетне Дејтонске позиције у БиХ покуша да преокрене у своју корист креирањем вештачке доминације бошњачког фактора, а паралелно са тим ради на бољем повезивању са Београдом. Таквим настојањима се можемо одупрети на два начина – прикривеном подршком дезинтегришућим тенденцијама у Федерацији БиХ са хрватске стране и креирањем сигурносне мреже са Турцима на нашу иницијативу са друге.

Ипак, инкорпорисање српског интереса у будући преплетени модел задовољења интереса више полова утицаја у овом делу света зависи од тога у којој ће мери руска садржина у настајању успети да испуни стратегијску дубину.

КУРДИ И АНКАРА БЕЗ ЕРДОГАНА
Географски најудаљенији али потенцијално једнако важан елемент по турску балканску стратегију је разрешење курдског чвора. Узмимо за претпоставку да се Курдистан успостави као државни ентитет на простору на који клан Барзани и већина Курда претендују. Велики регионални конфликт би се макар у виду ограниченог сукоба прелио на турску територију. Било какав да буде његов ток и коначни исход, он се услед објективних околности не може завршити потпуним тријумфом једне стране и поразом оне супротстављене.

Макар и минимална спремност Ердогана на компромис би била протумачена као његова слабост и довела до убрзаног губљења његових политичких позиција у самој Турској. Ако би дошло до новог покушаја пуча или мирне транзиције власти, на власт би ступио неко непосредно подложнији утицајима војске, а посредно утицајима Запада. То би био суштински елемент постердогановске слагалице, а који регионалним амбицијама Београда ни у ком случају не би дувао у једра. Због тога је за Србију тумачење одражавања курдског проблема на унутрашња превирања у Турској од суштинског значаја. Увек треба имати у виду да је Турска као стабилизујући фактор мање штетна по српске интерсе од Турске као извозника нестабилности, па је навијање за њену политичку дезинтеграцију, најблаже речено, непромишљено.

* * *

Турци су спознали еволутивни процес међународне политике и његов постепени прелазак са система националних држава на систем вишеслојног преплитања хоризонталних сила утицаја. У анархичним превирањима делова глобалне структуре која је на делу, Анкара жели да уграби што повољније позиције. То је за њих од посебног значаја на месту преклапања геополитичких светова и њиховој традиционалној интересној сфери. Због тога је Ердоган у Београду, а на нама је да му омогућимо да стечене позиције очува и изгради нове само у мери у којој одговара нашем интересу. Отуда је Србији билатерална сарадња од прворазредног интереса, а никако погубна Тадићева трилатерала, из које бисмо се враћали поражени пре него што смо у њу и ступили.

Након различитих формата јасно дефинисаних поредака и њихових образаца деловања, историја се у пуном капацитету враћа на Балкан. У будућим односима са Турском циљ мора да буде да се Београд постави као магнет, који би полом који привлачи привукао позитивне економске импулсе, а супротним, колико год је то могуће, одбио онај део политичког утицаја који по нас делује дестабилизујуће. Имајући у виду распоред фигура на шаховској табли, то неће бити искључиво у нашим рукама. Како бисмо успели да пливамо на таласу не само добре воље Ердогана и његових геостратега већ и сопствене спољнополитичке сналажљивости, неопходно је и да се међународне околности својом инерцијом макар делимично одвијају нама на руку.

Sorry, the comment form is closed at this time.