сеп 212014
 

Наизглед безазлени протест радника пропалих тузланских фабрика тако карактеристичан за постсоцијалистичке економије у транзицији пре неколико месеци претворио се у општи хаос и анархију на улицама Тузле. Из овог некада индустријског центра насилни протести су се ширили градовима Федерације БиХ, све до кулминације у дану када су гореле зграде кантоналних влада у Сарајеву, Тузли, Зеници, Мостару, и државне институције многим мањим местима. Регионални и светски медији су, како то обично бива, у глас пренели излазак народа на улице неких босанскохерцеговачких градова, а тај догађај су окарактерисали као “социјални бунт”, “оправдано незадовољство грађана БиХ” постојећом социо – економском ситуацијом, а као основни узрок таквог “догађања народа” на улицама градова Федерације БиХ медији су наводили нефункционалност институција система. За прецизно и поуздано тумачење овако крупних политичких догађаја неопходна је извесна временска дистанца. Предстојећи октобарски општи избори у БиХ подсетиће успавану српску јавност која је по добром старом обичају брзо заборавила протесте у градовима Федерације БиХ почетком пролећа, њихове главне актере и циљеве. Шта је био прави циљ протеста у градовима Федерације БиХ, и коме су они у интересу? Да ли је природа тих протеста заиста социо – економска или је нешто друго по среди? Шта можемо да очекујемо у непосредној будућности, већ у финишу изборне кампање и непосредно након избора?

Босанско или бошњачко пролеће?

Сви релевантни светски и регионални медији почетком пролећа пренели су слике са улица Федерације БиХ на којима разуларена маса у рушилачком походу уништава сопствене градове и државне институције, и испоставља наводне захтеве политичарима и државним институцијама. Иако су НВО сектор финансиран од стране западних центара моћи, сарајевска интелектуална елита и политичари у Федерацији БиХ ове протесте називали социјалним бунтом и оправданим револтом народа због очајне економске ситуације у којој се годинама налази БиХ, истина је сасвим другачија. Није спорно да је добар део грађана градова Федерације БиХ изашао на улице без скривених намера, тражећи права за која сматрају да им припадају. Међутим, масовни протести се никада не догађају спонтано. Најпре миран протест и кошкање са полицијом вештачки брзо је прерастао у прави рат на улицама градова читаве Федерације БиХ. Необичном брзином и интензитетом појавиле су се читаве организоване групе са прецизно формулисаним захтевима, припремљеним транспарентима, заставама и осталом пратећом иконографијом карактеристичном за овакве догађаје, и већ виђеном у другим земљама.

У протестима су учествовале најразноликије групе грађана, најчешће са супротстављеним идеолошким и вредносним ставовима, као и различитим циљевима у својим програмима. Окосницу протеста чиниле су организације “Антидејтон група”, “Коалиција први март”, “Покрет за Републику БиХ”, као и многе друге организације и неформалне групе грађана сличне идеолошке оријентације.  Пажљивим посматрачима нису промакли транспаренти које су носили демонстранти, попут оног “укинимо кантоне и ентитете”, “за јединствену БиХ”, “Република БиХ”, “укинимо Дејтон” и њима слични. Ови транспаренти само говоре у прилог политичкој суштини наводних социјалних протеста. Ако притом имамо у виду да су неки од чланова ових организација на листама кандидата различитих странака у Федерацији БиХ за предстојеће изборе, јасна је нит која повезује организаторе ових протеста, њихове циљеве, али и догађаје који ће неминовно уследити, можда већ на јесен.

А циљеви су јасни. У складу са стратегијом, било је покушаја да бошњачко пролеће постане босанско, односно да се наметне Републици Српској. Занемарљиво мале групе људи су се окупљале у већим градовима РС, попут Бање Луке и Бијељине, исказујући “солидарност” са протестима у ФБиХ. Срећом, паметном реакцијом власти у Бањој Луци и традиционално високо развијеној политичкој свести српског народа у РС овакав сценарио је спречен.  У РС наравно постоје многобројни проблеми који оптерећују власт, али и просечног грађанина у том ентитету, али је народ срећом на време схватио суштину и сврху дестабилизације која им се намеће споља. Како се тако нешто није догодило а овакав план је доживео потпуни фијаско, сигурно ће се прибећи другим средствима када за то дође време. А чини се да су предстојећи избори идеално време за дестабилизацију и “креативни хаос” који атлантисти тако успешно стварају широм света у сферама свог непосредног интереса.

Грађански немири – најбољи извозни “производ” Вашингтона

Сви протести које неко организује морају да имају неколико важних елемената – повод, односно окидач, организације које ће на терену изнети највећи терет народног бунта, медије који ће својим извештајима допринети драматизацији догађаја и усмерити јавно мњење да размишља у одређеном правцу, циљ који се жели постићи, као и људе који ће дати на масовности и важности протестима.

За повод је изабран протест радника тузланских фабрика, који је доливањем уља на ватру подстакнут широм Федерације БиХ. Протести који су изазвани на територији Федерације БиХ су брижљиво организовани са само једном сврхом – да се “прелију” и у други ентитет – Републику Српску. На тај начин би бошњачки унитаристичко – исламистички кругови пред делом међународне заједнице имали веома јасан аргумент за тврдњу да је БиХ у целости нефункционална државна творевина, а да се кључ нефункционалности и кочница читаве БиХ на путу њеног економског развоја и општег просперитета налази у Дејтонском мировном споразуму, и самим тим и Уставу БиХ који је његов интегрални део. Тиме би се, притисцима и уценама, отворила врата за радикалне промене овог кључног документа за крхки мир у БиХ. Основна сврха је увођење Републике Српске у вртлог нестабилности, са крајњим циљем драстичног смањивања њених институционалних капацитета, и самим тим њено инсталирање у нови унитаристички оквир БиХ по замисли покојног Алије Изетбеговића и његових актуелних следбеника. “Пузећа” унитаризација БиХ у претходне готово две деценије није дала опиљивиијих резултата, Федерација БиХ је све гломазнија, све нефункционалнија и веома близу банкрота, па су атлантистички геополитички стратези и њихови извршиоци на терену посегнули за бруталнијим и директнијим средствима не би ли “дисциплиновали” руководство Републике Српске и остварили више циљева једним потезом. У томе су, захваљујући способности званичне Бање Луке и бескомпромисном ставу народа, доживели потпуни фијаско.

Најслабија карика у креираним “догађањима народа” у БиХ су носиоци протеста. Фудбалски навијачи и сарајевски беспосличари у улози заговорника уставних реформи, грађани дојучерашњег изетбеговићевог калифата и баштиници идеологије исламске декларације у улози бораца за грађанска права мало ком рационалном посматрачу делују уверљиво у својим настојањима. Предводници протеста, а сада и кандидати за најважније политичке функције у Федерацији БиХ, истичу се у неодмереним изјавама усмереним ка српском народу и Републици Српској, и на тај начин само додатно ојачавају претходни утисак.

Кључну улогу у покушају “босанског пролећа” су, као и увек, одиграли медији  – телевизија и интернет. На друштвеним мрежама су веома брзо формиране неформалне групе са координаторима како би на тај начин позивале људе и обавештавале о догађањима на терену и плановима за даље деловање, а протести сун а већини босанскохерцеговачких и регионалних телевизијских канала били ударна вест. Пример за добар медијски спин и његово коришћење у политичке и геостратешке сврхе је катарска телевизијска мрежа „Ал Јазеера“. “Ал Јазеера” веома ретко суштински мења свој дневни телевизијски програм. Међутим, када су се догађали инциденти на демонстрацијама у БиХ, готово целодневни програм је био посвећен искључиво дешавањима на улицама градова ФБиХ, са ванредним вестима, посебним емисијама са прецизно одабраним аналитичарима – наравно, у складу са идеолошком матрицом поменутог медијског гиганта. Прецизно креираним медијским манипулацијама на овој, али и другим телевизијама које раде у интересу сарајевских унитариста публика је требала да стекне утисак да су на делу социјални протести грађана против нефункционалног система, и да се што већи број грађана привуче да им се придружи. У томе се у највећој мери и успело.

Да ли је БиХ посебан случај када је у питању овакав вид наметања жељене “политичке реалности” споља? У сценарију који се у БиХ припремао и припрема за нас не би смеле да постоје никакве озбиљније непознанице. Довољно је присетити се како су се последњих година и по којој уиграној матрици одигравали протести на свим светским меридијанима. Свако од “пролећа народа” и “обојених револуција” је имала свој циљ и прецизно одабрану методологију. Не постоји ниједан разлог због чега би требало сматрати да је БиХ суи генерис случај. Добро инструисани протести су само средство како би се постигао коначан циљ – драстично смањење надлежности РС и њено претварање у празну љуштуру без икаквих надлежности. “Босанско пролеће” у режији Брисела и Вашингтона није прошло, али нас готово сигурно очекује бурна “босанска јесен”.

Шта се може очекивати пред изборе и након њих?

Ствари су веома јасне – атлантисти имају циљеве који се не мењају деценијама, неки и вековима. Мењају се само методи њиховог остварења, у зависности од тренутних околности. Креирани и пажљиво изведени хаос почетком пролећа на читавој територији БиХ доживео је потпуни фијаско. Рушилачки поход је почео и завршио се искључиво у градовима Федерације БиХ, док у Републици Српској овај инструирани покушај “обојене револуције” није имао никаквог ефекта. С обзиром на чињеницу да је планирани сценарио “босанског пролећа”доживео потпуни неуспех, а притисци који се перманентно врше на руководство РС да пристане на смањење капацитета тог ентитета не дају никакав резултат, вероватно ће се приступити нешто другачијој тактици.

Вероватан сценарио је следећи – сва истраживања јавног мњења пре избора фингирано ће указивати на изборни пораз актуелног политичког руководства РС. Имајући у виду чињеницу да је реално очекивати да ће та политичка опција однети победу, могућ је сценарио по коме ће се надлежни оптужити за изборну крађу. Такав развој догађаја отвара многе могућности – поновно изазивање грађанских немира, овога пута и на територији РС, са истим циљем, затим интервенцију међународног фактора путем Канцеларије високог представника, а у име наводне нарушености демократског капацитета институција у БиХ итд. Уколико се дестабилизирајући фактор одлучи за нешто мекшу варијанту, могуће је да се на све расположиве начине отежа формирање власти на свим нивоима, у шта би неминовно била укључена и Република Српска. Такав ублажени сценарио требао би по ко зна који пут да покаже да је БиХ нефункционална држава, а да разлог њене нефункционалности наводно лежи у некооперативности званичне Бање Луке. Затим би се Бонским овлашћењима, неформалним притисцима и сличним методама покушало остварење зацртаних циљева.

Већ довољно комплескну ситуацију у БиХ додатно компликују дешавања на глобалној политичкој позорници. Геостратешко одмеравање снага на глобалном нивоу између кључних актера глобалног поретка и заоштравање украјинске кризе само додатно могу дати на важности позицији БиХ на Балкану и дешавањима унутар ње. Веома је важно да РС као и Србија у што је могуће већој мери остане изван “одмеравања мишића” две највеће светске силе. Украјински сценарио у протекторату какав је БиХ није реалан, али нас болно искуство босанског лонца учи да увек морамо бити на опрезу.

Мир на “стакленим ногама” и непредвидива будућност

Аналитичарима балканских политичких и историјских односа многе ствари у Босни и Херцеговини нису јасне, и ова земља на најразличитијим пољима представља својеврстан друштвено – политички експеримент и полигон за поткусуривање интереса планетарних моћника. Једно је, међутим, сигурно – случајности у крупним политичким дешавањима нема, а народ се никада не “догађа” сам. Неке мање важне друштвене појаве могу настати спонтано и “изникнути” из одређених краткорочних друштвених појава, али се напади на државне институције, паљење, рушење и уништавање са јасно видљивим циљем увек догађају координисано, са јасним налогодавцима, логистиком и крајњим циљевима. Увид у “пролећа народа” чији смо сведоци претходних година, у којима су социјални немири наизглед настали спонтано, а затим неуобичајено ефикасно прерасли у крваве сукобе са полицијом, алтернативне облике владе, а негде и у грађанске ратове са десетинама хиљада жртава, знатно олакшава извођење закључака о дешавањима у “босанском лонцу”. Када се идеалистичке “ружичасте наочаре” скину, ствари постају кристално јасне. Није важан „гладан и обесправљен народ“, ратни ветерани тзв. АРБиХ, нити пљачкашке приватизације социјалистичких гиганата, већ крупни геополитички интереси које одређени западни фактори имају на овим просторима, а то је пре свега слабљење српског фактора на Балкану и даља дезинтеграција његових територија. Српски фактор никада није довољно слаб док год постоји у било ком облику – то је мисао која је увек на уму атлантистичким стратезима и њиховим непосредним извршиоцима на просторима источно од Трста и западно од Ђердапа. У складу са таквим искуствима, не треба имати ни најмању илузију да ће они којима је рушење интегритета РС на памети и на јесен посегнути за оваквим или чак и радикалнијим средствима.

Иван Ристић

(аутор је победник конкурса „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ у организацији Центра за развој међународне сарадње

 

Sorry, the comment form is closed at this time.