мар 142011
 

Интервју са Ненадом Поповићем, председником АБС Електро и потпредседником ДСС-а

Е: Без обзира на то како ће персонално изгледати нова влада и колико ће имати министарстава, шта је то што би она неизоставно морала да уради у последњој години мандата?

Ненад Поповић: Ако кренемо од тога да је финансијски сектор, посебно банкарски, данас у Србији најстабилнија карика економије, крајње је време да се тежиште свих мера и сва средства за подршку усмере у реалан сектор, односно да се влада концентрише искључиво на привреду. Најављена реконструкција, персоналне измене и потпуно закаснела спајања министарстава не могу да донесу никакве радикалне промене јер влада после три године сигурно није у стању да промени основни курс своје политике, иако је евидентно да та политика није дала резултате. Ово је пре свега предизборни трик који маркетиншки вероватно може да помогне актуелној влади пред изборе, али суштински неће помоћи ни грађанима ни привреди Србије.

Е: Да ли то значи да пред собом имамо још једну изгубљену годину?

Н. Поповић: Иако сам по природи оптимиста, мислим да ће 2011, узимајући у обзир да ће вероватно бити изборна, бити чак и тежа од 2010. године. Чак и кад би актуелна влада сад предузела мере неопходне за оживљавање привреде, резултати би били видљиви тек следеће године. На жалост, очигледно је да ова влада нема ни снаге ни капацитета да изврши било какву промену свог курса.

Е: На чему бисте ви инсистирали да сте на месту премијера или министра економије?

Н. Поповић: Хипотетички гледано, када би се то десило и уколико би Демократска странка Србије била у власти, сигурно је да бисмо морали понудити нека брза решења која би привреда и грађани осетили већ у првој години. Српској привреди су данас потребни пре свега средњорочни кредити са роком отплате до пет година и грејс периодом од једне до две године уз ниске каматне стопе. Такве зајмове од комерцијалних банака данас може да добије можда један до два одсто компанија. Највећи део привреде или не може уопште да добије кредит, или може да добије кредите са високим каматним стопама и врло кратким роком отплате од годину до две. Кредитима које морате да отплатите за годину или две, међутим, не можете да поправите финансијску ситуацију, сем да их искористите за обртна средства уколико заиста послујете успешно. Предузећа и привредници су, при томе, већ оптерећени хипотекама, углавном су већ заложили сву покретну и непокретну имовину, и иако имају потенцијал за развој више не могу да добију новац за куповину репроматеријала или плаћање обавеза према добављачима. Што је можда и најважније, немају могућност да дају банкарске гаранције. До пре две године, наиме, банкарске гаранције нису улазиле у лимит који су баке одређивале компанијама, а сада улазе. Данас имамо банкарски сектор који послује по строго европским принципима и привреду која је потпуно српска и у највећој економској кризи. Та два елемента заједно тешко функционишу.

Е: Да ли би инсистирање на, условно речено, тим меким кредитима довело на крају до тога да и банкарски сектор постане српски, а не да привреда постане европска?

Н. Поповић: Банкарски сектор би и даље наставио да ради по европским принципима , али бисмо имали и привреду која би кренула ка европским стандардима. У то не сумњам. Мањим делом изласку привреде из зачараног круга може да помогне Народна банка јер нови ниво обавезних резерви банака кочи домаћу привреду. Кључна помоћ, ипак мора да дође из Владе Србије. Две институције преко којих то може да учини су Фонд за развој, чији буџет би могао да се повећа бар 10 пута, и Гаранцијски фонд, чији би буџет могао да биде већи и до 30 пута. Да би промовисала инвестиције на Кавказу, примера ради, руска држава преко гаранцијског фонда Владе Русије гарантује за 90 одсто кредита који су усмерени у инвестиције јер је економска слика у том делу земље лоша.

Е: Имају они за то и дубоки политички мотив.

Н. Поповић: Одлично. Зашто ми то исто не бисмо радили на северу Косова. Имамо и ми политичке проблеме и у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи, а то је неразвијени део Србије. Зашто држава за инвестиције у тај крај не би такође давала гаранције? Држава, истина, на тај начин на себе преузима комерцијални ризик, али то је много мање опасно од тога да нестану села, да се сви преселе у Београд, да расте незапосленост. У таквим околностима у међунационалним срединама расту и међуетнички проблеми. Руси су то схватили. Главни проблем на Кавказу је незапосленост која рађа међуетничке проблеме, док у национално монолитним срединама рађа криминал. Зато је важан равномеран регионални развој.

Е: Фонд за развој је и до сад одобравао масу кредита од којих већина, незванично, није враћена.

Н. Поповић: Међународни монетарни фонд и друге финансијске институције анализирали су пословање Фонда за развој и оценили су његово пословање као изузетно квалитетно. Лично сматрам да су критеријуми Фонда за развој данас чак изузетно високи и требало би, ако жели да помогне привреди, да их мало ублажи. Уосталом, и данас држава ризикује на милиона начина тиме што помаже нека неприватизована или државна предузећа, губиташе. Који је ту интерес државе? Кад би се банкарски комерцијални кредити, уз гаранцију државе, усмерили у четири кључне гране привреде, пољопривреду, грађевину, инфраструктуру и енергетику, сигурно би се покренуло 90 одсто српске привреде. Један од начина за то је и хитно доношење закона о јавно-приватном партнерству и концесијама. Коначно, кад је реч о енергетици, треба ићи на докапитализацију Електропривреде Србије кроз изградњу нових термо и хидро електрана или постројења за обновљиве изворе енергије.

Е: Да ли је реално очекивати кредите са нижим каматним стопама и на дужи рок у ситуацији кад је инфлација у Србији највећа у Европи?

Н. Поповић: Зато држава треба да субвенционише део тих кредита. Требало би, поред пласирања новца преко Фонда за развој, размишљати и о формирању развојне банке. За кључна тржишта, а то су Европска унија и Русија, било би добро формирати и мешовиту извозну банку како би се ублажио дисбаланс у трговинској размени.

Е: Да ли за то може да се искористи банка који ће према најавама формирати Србијагас и Гаспром?

Н. Поповић: Са две руке бих подржао сваки такав концепт. Гаспром банка изузетно добро ради, она је пета банка у Русији и са таквим капиталом и партнером вреди радити. Лично, увек бих волео да ту буде и приватног капитала, који би ипак инсистирао на савременим тржишним принципима пословања.

Е: У Србији се много очекивало од руског кредита чија се реализација чека већ дуже од годину дана. У чему је проблем с тим аранжманом?

Н. Поповић: За буџет је договорено 200 милиона долара, док је 800 милиона предвиђено за инфраструктуру. Кредити се, наравно, не дају на лепе очи већ за конкретне пројекте. На жалост, пројекти које су овдашња министарства припремила нису спремни за реализацију. Можда сам и могао да разумем пре више од годину дана, кад је кредит договаран, да инфраструктурни пројекти нису били спремни, али зашто их нема ни данас, не могу да схватим. За годину и више дана други направе стотине километара аутопутева и железница, изграде облакодере, укључујући и пројектоване и не видим ниједан разлог за неодговоран однос појединаца у овдашњој владиној бирократији. Кад је тај кредит тражен вероватно није ни постојала потпуно јасна слика за шта би га требало искористити. Слично је сад и са продајом Телекома. Кажу, продаћемо Телеком, градићемо инфраструктуру. Можда бих донекле и могао да разумем зашто неко жели да прода Телеком кад би ми тачно објаснио шта ће са ради са добијеним парама.

Е: Шта мислите да би могло да се деси с тим новцем?

Н. Поповић: Вероватно бисмо га појели за један дан, новац би отишао на плате, људи би се од тога осетили месец или два боље, а онда би инфлација све појела. Иду избори, вероватно би се део потрошио на неко асфалтирање и шминкање неких делова Србије где владајуће партије имају више гласача. Зато не треба ни размишљати о продаји Телекома. Наша странка је покренула петицију „СТОП продаји Телекома“ коју је до сада потписало 100 хиљада људи. Те потписе ћемо предати премијеру Цветковићу да види шта стручњаци и обичан народ мисле о продаји Телекома. Има људи у влади који су способни и знају шта треба радити, али влада као систем не функционише јер постоји апсолутно неповерење између коалиционих партнера, што је видљиво последњих недеља. Мислим, зато, да министри неће бити у могућности да се баве развојем сектора за које одговарају, већ ће више бити оријентисани на изборну кампању и на то да рад свог министарства покажу у што бољем светлу.

Е: Ускоро у Србију долази руски премијер Владимир Путин. Постоји индиција да између осталог долази и због Телекома?

Н. Поповић: Мислим да ће главне теме разговора бити економија, Јужни ток, пословање НИС-а, споразум о слободној трговини и неке друге руске инвестиције у региону. Можда ће бити речи и о Телеком, али то сигурно није главни разлог доласка. Актуелна српска влада би требало тај долазак да искористи на најбољи могући начин и да што више пропагира споразума две земље међу српским, али и руским привредницима који би могли да инвестирају у Србију. Тај долазак шаље одличну поруку свима онима који желе да инвестирају у Србију, не само руским већ и инвеститорима из Европске уније.

Е: Споменули сте градњу термоелектрана. Тендери за изградњу нових блокова у ТЕ Колубара и ТЕНТ-у су опет продужени. Шта је изазвало застој ових пројеката?

Н. Поповић: Већ годинама упозораван да ови тендери, имајући у виду начин на који су формулисани, неће успети. Број пријављених компаније које су наводно заинтересоване за те пројекте не значи и да ће тендер да успе. Говорити о томе да ће се кренути у Колубару Б или у ТЕНТ на начин како је то замишљено пројектом у овом тренутку је нерелано. Пре свега оно што је до сада урађено није евалуирано на прави начин. У надлежним министарствима раде озбиљни људи и нема сумње да су они желели најбоље за државу, али и капитал који треба да дође има свој интерес. Мислим да ће морати да се нађе неки нови модел за реализацију тих пројеката, потпуно различит од досадашњег. Први корак, уколико тендери не успеју, а мислим да неће, требало би да буде отворени разговор са потенцијалним учесницима из иностранства да чујемо који су то модели који би инвеститорима били привлачни и прихватљиви. Морамо да видимо најбољи могући начин да капитал што пре дође јер нама је осим тога да „држава одлично прође“ важна и брзина. Милион евра данас је много важније него што ће бити три милиона кроз 10 година.

Е: Мислите ли да приватизација ЕПС-а или неких других енергетских система тренутно није добра опција?

Н. Поповић. Са садашњим ценама електричне енергије, које су најниже у региону и социјална су категорија, вредност ЕПС-а је апсолутно потцењена. ЕПС мора да остане у претежном државном власништву, али у наредних десетак година треба размишљати и о продаји одређеног мањинског дела. Телеком Србија данас добро послује и зато што има 20 одсто грчког капитала. Садашња цена електричне енергије није праведна ни за грађане, ни за привреду нити за саму државу која има велики систем као губиташа. Сиромашним грађанима је и ова цена висока, док богати плаћају нереално ниску цену струје. Привреда пак плаћа нереалну цену. У. С. Стеел Србија или Импол Севал, којима је струја важан трошак производње, плаћају цену какву немају нигде другде, а своје производе продаји по светским ценама. То је искључиво политичка одлука, али треба направити социјалну карту и дозволити да сиромашни грађани плаћају нижу цену од садашње, док би за све остале требало да важи реална цена. ЕПС би као профитабилна компанија имала много више пара за инвестиције, вероватно му за изградњу неких капацитета не би ни био потребан страни стратешки партнер. За то и данас има и потенцијал и кадрове.

Е: Кад смо код кадрова, у жижи јавности тренутно су пословање Рударског басена Колубара и злоупотребе настале у време кад је тај систем водио човек из ДСС-а?

Н. Поповић: Први принцип ДСС-а је да свако ко је прекршио закон мора да одговара, али о томе могу да дају коментаре само правосудни органи у чији се рад не мешамо. Ово што се дешавало последњих недеља око Колубаре представља до сад невиђену хајку на ДСС. Испало је да је ДСС на власти у Колубари последњих 50 година. Вероватно је у Колубари било злоупотреба, као што их има у било ком другом јавном предузећу, а вероватно и у приватном, али људи који су то учинили треба да одговарају. Стручни тим Економског савета ДСС-а урадио је анализу о принципима пословања Колубаре која је показала да није било организоване злоупотребе за коју оптужују ДСС. На површинским коповина постоји основна и помоћна механизација. Принцип аутсорсинга помоћне механизације постоји на свим површинским коповима у свету и постојаће све више у будућности. Лично мислим да би 80 одсто помоћне механизације требало да буде на аутсорсингу.

Е: Чак и ако вредност најма вишеструко премашује вредност саме машине?

Н. Поповић: Ако вам је нека помоћна механизација потребна 12 месеци ви ћете је свакако купити јер ће бити исплатива, али ако је користите само три месеца годишње шта ће вам у власништву. У јавним предузећима, према систематизацији радних места, за машине у власништву потребно је да се запосли одређени број радника, што такође поскупљује куповину. Говорим о принципима, не злоупотребама. Сво рентирање је, иначе, ишло преко фирме ћерке „Колубара грађевина“, где су директори били из других партија које су сада на власти, конкретно из СПС-а и Г17. И у управном одбору су такође били представници свих странака, а пословање је оцењивала и ревизорска кућа Делоитте.

Е: Колике су заправо спреге политике и бизниса у Србији и да ли су оне добре?

Н. Поповић: Политичари, свуда у свету, су дошли однекуд, имало је професионалних политичара и није забрањено да се баве неким бизнисом док нису на власти. Тај принцип не треба а приори критиковати, чак је добро да кад неко оде из политике не буде стално на јаслама партије, већ да искористи то што је упознао доста људи, да контакте искористи за развој неке компаније.

Е: Као привредник сигурно сте заинтересовани за добре односе са ЕУ, док као члан ДСС-а практично имате део политике који каже не Европској унији ако је она условљена признавањем Косова.

Н. Поповић: Једно не искључује друго. Тврдим да ћемо, уколико ДСС буде на власти и ја се будем бавио економијом, имати боље економске односе са ЕУ него данас, јер са компанијама из Европске уније сарађујем сваки дан већ две деценије. Са ЕУ, међутим, морамо да отворимо питање њиховог односа према Косову уместо да га гурамо под тепих јер је то најважније државно питање. Србија неће још дуго ући у ЕУ и велике су обмане кад неко каже да ћемо ући 2014. или 2018. Далеко је та европска кућа за нас данас. Можемо да кажемо да нећемо у ЕУ без Косова. То не значи да ћемо живети лошије, поготово ако донесемо све европске законе. Швајцарска и Норвешка су богате земље, могле би да уђу у ЕУ сутра, али не желе. С друге стране, улазак Румуније и Бугарске у ЕУ није битно подигао њихову економију. Лично, више бих волео да живим као Норвешка или Швајцарска него као Румунија и Бугарска. С друге стране, питање Косова је политичко и треба га отворити што пре, не нарушавајући економске односе. Неће Ангела Меркел ниједној од својих компанија које овде остварују профит рећи да не иду у Србију зато што она жели да очува независно Косово. Још ће их финансијски и подржати, а ми треба на политичком пољу да решавамо наше односе.

Е: Ипак, вероватно ни ви не очекујете да ће 22 чланице ЕУ које су признале Косово променити ту одлуку.

Н. Поповић: Сутра неће, а сигурно неће никад уколико ми не будемо на томе инсистирали. Не искључујем могућност да следећих 10 или 20 година неке од европских земаља промене своју одлуку. Можда данас кад је ЕУ тако монолитна то не може да се деси, али кроз пет година чврстина веза ће можда бити другачија. Право има једну добру карактеристику, не застаревају овакве ствари, морамо остати принципијелни. Држи нас она резолуција 1244, међународно право, Хелсиншки споразум и на томе треба инсистирати до краја. Данас неке политичке елите сматрају да су баш оне те којима је Бог дао да реше питање Косова. Најаве да ће нови преговарачки тим на челу са Борком Стефановићем да донесе историјско решење су потпуне илузије. Косовско питање не може да се реши на тај начин у данашњој политичкој констелацији снага. То је питање које ће морати остати некој другој генерацији, вероватно паметнијој, бољој и јачој него што смо ми данас.

Е: Како се десило да је ДСС данас практично усамљен на политичкој сцени, без савезника?

Н. Поповић: Два су разлога за то. Први је проглашење лажне државе Косово, кад је ДСС остао на становишту да не треба преговарати са терористима нити се одрећи своје територије, што су многи у актуелној власти макар неформално говорили. Практично је зато сатанизован од међународне заједнице. Друго, главна парола избора 2008. била је да Европа нема алтернативу. Има. Политика је ствар принципа и ми нисмо пристали на неке компромисе. Уколико би се неке друге партије вратиле изворним принципима и програмима мислим да нам је коалициони потенцијал сасвим добар. Наравно, имамо неке своје принципе од којих не можемо да одустанемо и бити на власти само да би били на власти не можемо да прихватимо. То је показао наш председник Коштуница када је као премијер 2008. вратио мандат народу и расписао изборе, јер та влада више није могла да функционише на заједничким принципима. Дугачка је година до избора и мислим да ће се показати да постоји најмањи заједнички именитељ код неких партија са којима ДСС може да дели исте вредности, а то су и државотворна национална политика и јака национална економија.

ЕКОНОМИСТ МАГАЗИН

Sorry, the comment form is closed at this time.