јун 102012
 

Недавно нам је Александар Конузин, без нужног сагледавања шире слике, поручио да се највећи нововременски узлет српско-руских односа подудара са његовим мандатом (који се опет поклапа са Владом Цветковић-Дачић). Уз то је – поново наглашавајући да је свака српска Влада добар партнер за Русију – изричито похвалио део одлазећег српског естаблишмента, односно истакао велики допринос сарадњи Србије и Русије, наших владајућих структура које воде спољне послове. Колико је поменути став амбасадора Руске Федерације чињенично утемељен и да ли он – као и понашање и неких других значајних руских функционера који су код нас „на привременом боравку“ – доприноси дугорочним интересима њихове (и наравно наше) државе?

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПОКЕР

ДС је доминирао српском  политичком сценом од 2001. до краја 2003. године. Тада је дошло до убрзаног удаљавања Србије од Русије, а отворено се говорило о евроатлантским интеграцијама као „нашем“ приоритету. Но, руско-српски државни односи поново су почели добро да се развијају после 2004. године. Пошто је ДСС преузео кормило власти, у почетку дискретно, а потом и све енергичније, кренуло се ка реализацији енергетског „пакта“ који Москва сада сматра највећим практичним плодом наше савремене сарадње. На мишиће, упркос жестоким отпорима неких својих коалиционих партнера (сетите се само Динкићеве партије), патриотски део Владе успео је да изгура готово целокупан посао у вези са продајом 51 одсто акција НИС-а руским партнерима, те у недељивом пакету са тим (што је за нас од суштинског економског и стратешког значаја) – договор да ће паневропски гасовод „Јужни ток“ прећи преко Србије. Пошто је у мају 2008, уз свестрану подршку Запада коју је платио асистирањем стварању косовске квазидржаве, све кључне полуге власти поново преузео ДС, он у вези са питањем енергетског партнерства са Русијом више није имао куд.

Од 2008. године до тек окончаних избора, односи између руске и српске државе (што не би требало мешати са искреним пријатељством наших народа) одвијали су се слично као у браку заснованом на голом интересу, али са много позерских елемената за јавност. Било је ту заклињања у „љубав“, хладних калкулација, покушаја варања и варница. Москва је настојала да до краја реализује оно што је договорено у вези са НИС-ом и „Јужним током“, као и да повећа простор за руско пословање у областима нашег, у најширем смислу схваћеног, економског живота, где мисли да је то за руску привреду курентно. У надигравањима и прављењу комбинација имале су удела и разни српски и руски мешетари из корпорација укључених у те послове. У том погледу, можда се најдаље отишло у НИС-у, где је успостављено право братство српске политике и руске енергетске „нове класе“, која, углавном, не зна ни за отаџбину, ни за било шта друго узвишено, а занима је само бескрупулозно извлачење профита. „Жута“ Србија и не крије да ЕУ сматра важнијом од земље коју води, а Русију, да поновим, доживљава као сметњу за интензивирање евроатлантских интеграција Србије. Опет, ДС и партнери нису гадљиви на руски новац, а осетљиви су на могуће реакције српске патриотске (и по правилу русофилске) јавности, па стога играју разне игре са Русима.

Официјелни Београд гледао је да сарађује са Русијом колико год је на разне начине могао да профитира, али ипак да се много не замери западним менторима. Јасно је да није пуштао Русе у секторе од стратешког значаја (који до 2008. године нису већ били отворени). Ипак, да би добио на другој страни оно што му је потребно, понекад се правио да ће са Русима да крене путем стратешког партнерства. Када је 2009. године запело са новим аранжманом са ММФ-ом, одједном је Русију прогласио за један од „стубова“ спољне политике. У посету Србији крајем те године дошао је и тадашњи руски председник Медведев. Играјући „покер“ са Русима, „жути“ су брзо нашли заједнички језик са ММФ-ом. Штавише, мало кретање наше клацкалице ка Истоку, резултирало је убрзаним укидањем виза за ЕУ. Што се Кремља тиче, он је, глумећи да имамо пријатељску идилу, штитећи своје интересе понекад затезао „конопац“, али је строго пазио да не угрози везе са српским званичницима, нити да се на Балкану претерано конфронтира са Вашингтоном и Бриселом.

Москви, да се не заваравамо, Балкан није приоритет, и због њега не жели да улази у веће ризике. Ипак, није да овде не препознаје своје интересе. Циљ јој је (1) да се у нашем региону што боље економско-енергетски позиционира, (2) да одржи културне и унапреди политичке везе за народима са којима Руси имају традиционално добре односе, и, коначно, (3) да отежа даље ширења НАТО-а на Исток. До 2007. године Кремљ је сматрао да није реално да Србија и друге земље региона остану ван Атлантског пакта, али од када је ДСС успео да наметне усвајање одлуке о војној неутралности, Русија је препознала шансу да увлачење Украјине и других екс-совјетских република у НАТО отежава на нашем терену. Украјинским лобистима западне алијансе постало је много теже да грађанима те Русији етнички и историјски блиске земље (колико је нама Црна Гора), објасне да би они требало да подрже оно што Срби, лоцирани знатно западније од њих, одбијају. Зато је Кремљу и те како важно да останемо ван НАТО-а.

ДИПЛОМАТСКА ПАРОДИЈА

Интересе које Русија има у Србији, она би много лакше бранила када би овде имала делотворна средства „меке моћи“. Међутим, нема их, а евроатлантски центри моћи, који овде имају низ медија, НВО и других механизама за наметање својих ставова, преко њих могу када то пожеле да угрозе и руске интересе, а камоли да су битан фактор у нашим политичким надигравањима из којих произлазе владајуће гарнитуре (које често раде шта им у нашој „кући“ моћни странци „свирају“). А српска власт која багателише Србију, која је спремна да се одрекне Косова ради фантомских ЕУ интеграција, када јој евроатлантски центри моћи кажу да то уради, кренуће и у отворени јуриш на руске интересе код нас.  А Москва, као што смо рекли, код нас нема свој друштвено-медијски штит иза којег би заклон могле да нађу бар њене енергетске корпорације. По страну што би он требало да помогне и српску, за Русе важну, борбу против уласка у НАТО, а за очување територијалног интегритета. Уместо да Русија помогне нама, српска патриотска јавност, на основу симпатија које има према њој, волонтерски се бори и за њене интересе који су компатибилни српским.
Све то намерно превиђају и тако доводе и интересе своје државе под знак питања, они Руси који отворено шурују са врхом ДС-а. Најбољи пример је генерални директор НИС-а К. Кравченко, који је отишао толико далеко да је пред први круг председничких избора заједно са Б. Тадићем, више не шефом државе већ само кандидатом за ту функцију, отворио ново постројење у Рафинерији „Панчево“. Тако је покушао да помогне „српском“ политичару који је више пута Американцима рекао да му је приоритет да уведе Србију у НАТО, а руско просрпско ангажовање на Косову оценио као негативно. Описано, макар посредно, антируско понашање ГАСПРОМ-овог службеника, просто је фрапантно.

Не баш тако далеко као генерални директор НИС-а, али без сумње у неприхватљивом правцу, отишао је и Конузин. Некоректно је истаћи узлет руско-српских односа за мандата Владе коју смо добили 2008. године, када је јасно да је она невољно наставила путем којим је ишла претходна власт. Можда и могу да разумем мотиве оних који желе да изгледа да се постигнути успех десио захваљујући њима, али не може да се сакрије истина да су његови темељи трасирани пре него што је, примера ради, садашњи руски амбасадор стигао у Србију. Он је заслужан што „жути“ режим није више умањио ефекат онога што је раније договорено, али ствари би требало назвати правим именом. Или, ако дипломатска пракса то налаже, о њима амбасадор РФ и не би требало да говори.

НАДА У ПУТИНА

С обзиром на државотворну политику коју води Путин, без обзира на руску намеру да у складу са реалношћу код нас воде дискретну политику, верујем да би Москва ипак нашла начине да буде медијски, НВО и на друге начине много присутнија, када би имала реалну слику о односима на српској политичкој сцени и њиховим могућим геополитичким и другим последицом по руске интересе. Русија нема потребу да се на српском терену понаша агресивно, као што то чине неки западни центри моћи, да би помогла и себи и нама. У околностима када у Срба још гори пламен русофилије, довољно је да непристрано допринесе развоју нашег демократског амбијента, па да руске дугорочне позиције овде постану много сигурније.

Само би једна објективно настројена озбиљна телевизија (што је за Русију права ситница да нам омогући) драстично променила медијску слику, а камоли када би се Москва, макар као Италија или Шпанија (а не САД) активирала у другим медијским, НВО и културним областима. Но, Москви се од њених београдских представника, НАТО-у на радост – чак и када се са Тадићевим поразом појавила пукотина на атлантској структури коју је лако проширити формирањем Владе без ДС-а – шаље неоснована порука да би свака српска власт добро сарађивала са Русијом (ваљда и Чедина), а да је, да ствари буду и горе, ова „жута“, која се љуља, али још није пала, баш „пријатељска“ према Русији.

Такви искази нису кредибилни. Као што су после похвала на рачун дела жутог естаблишмента под сумњом и речи – које су наишле на велико одобравање српске патриотске јавности – „има ли овде Срба“? Да ли су биле искоришћене само као средство притиска на режим, како би био подстакнут да испуни нешто што је обећао, а од чега зависи каријера или неки други интерес појединих овдашњих Руса? Како је могуће – ако постоји добра намера према српском народу – у септембру 2011. с правом прекорити „експертске“ пријатеље ДС-а због равнодушности према судбини КиМ-а, а онда крајем маја 2012. као партнера Русије, макар и посредно, похвалити власт која је издала интересе сопствене земље? Испразна је руска подршка држави Србији, ако њу воде они којима до ње није стало!

Крајње време је да схвате и они Руси који то још нису – само национална Србија може да буде истински пријатељ Русије! Москва има право да се љути на нашу „жуту“ власт, али судећи према понашању њених представника она то из неког разлога не чини. Опет, ако је Кремљ искрено привржен пријатељству српског и руског народа (а мислим да јесте), нема право да прихвати политику српског режима инсталираног од стране НАТО-а, која је срачуната на разарање српске државности. Сада када на основу онога што су Тадић, Стефановић и другови одрадили, окупаторска солдатеска пуца на Србе на северу Косова, став „подржаћемо српску политику у вези са питањем КиМ, каква год да је она и ко год да је води“ – да ми Путин, као и већини Срба, не улива поверење – схватио бих као дизање руку од Србије, односно као резултат глобалног „дила“ где смо ми монета за поткусуривање (уз очекивање Москве да би и „после Косова“ због беса наше јавности Србија остала ван НАТО-а). Овако, верујући у руског председника, скоро да сам сасвим уверен, ради се о последицама довођења Москве у заблуду. Као што је код нас јака анти-Србија, још је и код неких Руса жив Јељцинов дух, па им је стало до истинских интереса руског народа колико и многим „жутим“ првацима до Српства!

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

Извор: Печат

 

Sorry, the comment form is closed at this time.