сеп 282015
 

CRMS-4Немају Срби примарно проблем са хрватским премијером Милановићем, како произлази из извештавања већине наших медија у вези са актуелним царинским ратом Хрватске и Србије или прецизније новом фазом мирнодопске агресије Хрватске на Србију. Немају Срби проблем ни само са хрватском политичком елитом. А ни ово што се сада дешава није криза у српско-хрватским односима. Да кренемо од последњег.

Криза је, по дефиницији, привремени поремећај неког стања. Опет, српско-хрватски односи су трајно поремећени. Зашто је тако види се из разних истраживања етничке дистанце, односно ставова према другим народима, спроведеним у обе државе. Они потврђују оно што и здраворазумски знамо. Већина Хрвата има изразито негативан однос према Србима, како онима малобројним преосталим у Хрватској тако и на било којим другим просторима где наш народ живи. С друге стране, и поред геноцида које  смо од стране Хрвата доживели, ми ређе мрзимо Хрвате.

Нећу сада улазити у корен проблема, тј. улогу римокатоличке цркве, свест о српском пореклу многих Хрвата, и друге факторе генерисања патолошке мржње према Србима. Само констатујем њено постојање и чињеницу да је она разлог лоших односа Хрватске и Србије. И још нешто, ту мржњу нико систематски није сузбија. Напротив, налажена су оправдања за њу. Хрватска је једина земља која није прошла кроз целовито суочавање са својом нацистичком прошлошћу. Српски антифашизам је проглашен за заједнички а хрватски нацизам је релативизован. Тако су злочинима из Другог светског рата ништа мање од Немаца оптерећени Хрвати, преведени на победничку страну уз помоћ оних које су клали. Још су на институционалним основама пласиране и паклене бајке о томе да је некакав измишљени „великосрпски хегемонизам“ главни узрок неспоразума међу југословенским народима. То је нама титоизам оставио као опако наслеђе.

Из њега проистиче оно што се надовезује на много старију хрватску мржњу према Србима. Хрвати, без обзира на све приче о „европским вредностима“ и „хуманом“ 21. веку, то чине нескривено, као да се ради о нечему потпуно нормалном. Сигурно и у Немачкој има оних који се диве нацизму и подржавају све што је учињено Јеврејима. Али то, по правилу, раде тајно, заклањајући се привидном политичком коректношћу. Но, када се ради о односу према Србима, у Хрватској за тим нема потребе. Тамо је легитимно и скоро легално јавно испољавати неоусташке ставове.

Отуда хрватска полиција, као да се ради о 1942. када су на снази били антисрпски закони (слични нацистичким за Јевреје), сада Србе избацује из аутобуса и возова само зато што су Срби. Само је фалило да им ставља и плаву траку са словом П (као за време НДХ). И још да несрећници буду срећни што их одмах нису послали у Јасеновац. Укратко, злокобни дух НДХ и даље лебди над Хрватском и да ствар буде гора покушава да се прошири и допре до Срба који живе у Српској, Србији, Боки Которској … Милановић и други хрватски политичари то добро знају. Стога су двоструко антисрпски оријентисани. Прво, и сами су производ неоусташког амбијента. Друго, додатно га експлоатишу како би стекли поене код бирача.

Шта је у Хрватској најлакше учинити да до тога дође? Бесомучно деловати антисрпски. То у некој мери увек пали. Зато будимо свесни, Туђман, Колинда, Милановић, и нису суштински важни. Битна је болесна мржња Хрвата према Србима коју ни СФРЈ, ни ЕУ, нису лечили нити лече. Из ње ће се, пре или касније, поново изродити неки велики сукоб на релацији Београд – Загреб. Јер, и поред наше прекомерне трпељивости која често иде до националног мазохизма, неминовно је да реагујемо када Хрвати пређу све границе у испољавању мржње према нама. Ствари тако стоје и не треба се заваравати да ће тзв. криза у нашим међусобним односима проћи. Да поновим: у питању је трајно стање свести многих Хрвата!

Извор: Новости

Sorry, the comment form is closed at this time.