дец 212011
 

1. Увод

У сталној тежњи човека да укроти природу, да њене ресурсе користи и да на њих утиче тако што ће их освојити и усмерити ка местима оптималним за њихову потрошњу, настају цевоводи. У првобитном облику, то су најчешће отворени, надземни канали за проток воде начињени тако да овај драгоцени ресурс транспортују стотинама километара далеко. У историји су познати римски канали за снабдевање водом. Први гасоводи од бамбусових цеви су направљени још почетком наше ере у Кини. Напретком науке, развојем индустрије челика и експанзијом у употреби водене паре јављају се прве цеви пројектоване за транспорт гаса под високим притиском. Овим открићем само по себи се намеће откриће цевовода за транспорт гаса на велике удаљености и његово усавршавање како у техничком тако и у безбедносном смислу. Овакав развој догађаја ствара шансу свим земљама са богатим енергетским ресурсима да своје енергенте пласирају на тржишта земаља која су економски развијена, богата, али и тржишта са великим потребама, пре свега за нафтом и природним гасом. С једне стране, земље извозници нагло економски јачају, док, с друге стране, земље увозници покушавају да створе енергетски безбедно окружење за своју привреду и грађане. Мач зависности је увек над главама увозника, док зависност извозника зависи пре свега од могућности пласмана својих енергената на више различитих тржишта. Објективно гледано, у најповољнијем положају се налазе државе преко чијих територија тече транспорт енергената.

2. Гас као фактор енергетске безбедности

Потребе за различитим врстама енергената мењале су се у складу са променама у развоју друштва и развоју науке. Дуго је угаљ био витални енергент, покретач привредног развоја након разарања у Другом светском рату. О важности овог енергента довољно говори почетак европских интеграција заједницом која је по њему добила назив. Након угља уследила је фаза нафте. Кулминацију је доживела седамдесетих година прошлог века нафтном кризом и формирањем Организације држава извозница нафте,1 а до данас нафта остаје најважнији енергент због кога се воде ратови и јављају кризе несагледивих размера. Међутим, у последњој деценији постало је јасно да ће позната налазишта нафте бити исцрпљена наредне две до три деценије. Из тог разлога дошло је до експанзије развоја алтернативних извора енергије како би се предупредила енергетска жеђ која се неумитно приближава. Алтернативни извори енергије који су у повоју имају за крајњи циљ производњу електричне енергије без које човечанство данас није у стању да функционише. Међутим, овакви извори енергије за сада не могу да обезбеде довољну количину потребне енергије за позитиван енергетски биланс. Као једина преостала алтернатива потрошачима се намеће природни гас. Ова костатација се посебно односи на наш регион који оскудева у налазиштима нафте и гаса, док су залихе угља углавном или недоступне (Космет ) или ограничене (Вреоци, Костолац итд). Српска економија у огромној мери зависи од увоза енергената. Природни гас као мешавина гасовитих угљоводоника са доминацијом метана у свом саставу2 незаустављиво бележи стопе раста у примени у привреди и домаћинствима. Његова релативно ниска цена, еколошка оправданост, широк спектар употребе, огромне резерве и релативно једноставна експлоатација фактори су који доприносе да се „плаво гориво“ оправдано назива горивом будућности и кључним фактором енергетске безбедности XXI века.

2.1. Гас у економији

Природни гас постаје кључан енергент како за привреду тако и за индивидуалне потрошаче у домаћинствима. Његов опсег примене је широк: користи се у индустрији, широкој потрошњи, топлификацији, за производњу електричне енергије, за погон моторних возила и као сировина у производњи. „Плаво гориво“ поседује јасне техничке и економске предности у односу на конвенционална горива. О његовом значају довољно говори податак да приватни потрошачи гас могу користити у задовољавању око 80% енергетских потреба.3 Овај податак добија на значају када се зна да природни гас нема чврстих остатака и да загађује околину у занемарљивој мери. Неопходност употребе природног гаса, можда најбоље од свих, илуструје пример престројавања аутомобилске индустрије према коришћењу овог горива.

2.2. Геополитичка важност гасовода и Србија

Вековима за себе говоримо да смо саградили кућу насред пута. Чињеница је да се наша земља налази у срцу региона од виталног значаја за геополитичке играче данашњих међународних односа. Такође је чињеница да је Србија кроз своју бурну историју доживљавала катастрофе због свог незахвалног положаја. Данас се чини да је, бар у енергетском смислу, дошло време да Србија пуним капацитетом искористи свој централни положај на Балканском полуострву.
Гасоводи који природни гас допремају до западноевропских купаца од налазишта у западном Сибиру, протежу се углавном преко Белорусије и Украјине. Осим географских погодности, гасоводи кроз ове земље тренутно немају алтернативу због инфраструктуре из совјетског периода, која је грађена од 1973. године за прве испоруке природног гаса. О важности ових гасовода довољно говори податак да се преко украјинске територије земљама ЕУ допрема 80% потребног гаса, а преко белоруске око 20%.4 Пресудну улогу у обезбеђивању енергената Европи имају транзитне земље. Транзитне земље су одговорне за функционисање гасне инфраструктуре на својој територији и искључивање било какве врсте ризика по гасовод. Због тога су од кључне важности пријатељски и партнерски односи страна уговорница у изградњи гасовода – произвођача, потрошача и транзитних земаља – засновани на јасним тржишним и безбедносним принципима. СФРЈ није на адекватан начин умела да искористи свој централни положај на Балкану и тиме је пропуштена велика историјска шанса због које преко територије Србије данас не пролази ниједан гасовод.
У незавидан положај руски извозници гаса су дошли након распада СССР-а. Званични Минск и Кијев су се, посебно у деценији која је за нама, показали као непоуздани партнери. Упркос огромним таксама које Украјина убире од протока гаса преко своје територије, након неисплаћених дуговања „Гаспрому“, испоруке гаса Украјини биле су обустављене. Међутим, Украјина је кршећи споразум са „Гаспромом“ обуставила испоруке гаса земљама ЕУ и почела да користи гас намењен њима. Неповољном положају ових важних гасовода доприноси нестабилна политичка ситуација у Белорусији. Ова земља веома често мења спољнополитички курс у зависности од тренутних интереса званичног Минска, осцилира између интереса Брисела и Москве, који су веома често некомпатибилни и тиме онемогућава поуздан ослонац у испоруци енергената ЕУ. Вредност изградње нових гасовода се мери десетинама милијарди долара, али у предстојећим временима очигледно је да ни ЕУ ни Русија немају превише избора.
Као једина алтернатива постојећим магистралним правцима jeсте изградња нових, у сарадњи са западноевропским нафтно-гасним компанијама. Русија је свесна свог положаја, државе без конкуренције њеним резервама природног гаса у свету, и самим тим има јасну стратегију развоја гасног сектора. Као алтернатива белоруско-украјинским транзитним коридорима јављају се, поред мање значајних гасовода, два велика и од суштинског значаја за енергетску безбедност Европе. Први је технолошко чудо, гасовод „Северни ток“, који је делимично пуштен у рад. Овај гасовод је интересантан због чињенице да се протеже дном мора и на тај начин заобилази територије потенцијалних транзитних држава, што је изузетан геополитички потез. Северни ток је од кључног значаја за ЕУ јер снабдева највећег потрошача гаса – Немачку. Други, за нас најважнији магистрални правац, „Јужни ток“, налази се још увек у фази студије о изводљивости и његова изградња ће почети 2013. године.

3. Потребе и перспективе Србије

Производња природног гаса у Србији је под контролом НИС-а, а експлоатација се одвија на око 60 бушотина, од којих су најзначајније оне у Мокрину, Новом Милошеву, Банатском Двору итд.5 Према прогнозама Србијагаса, потрошња природног гаса у Србији ће порасти са око 4,5 милијарде кубика у 2010. до око 6 милијарди у 2015, односно 7 милијарди у 2020. години. Међутим, према енергетском билансу за 2008. годину, чак 91%о гаса обезбеђује се из увоза, док само 9% долази из домаће производње, што нас чини једном од веома зависних земаља од увоза природног гаса.
Имајући у виду енергетску будућност Србије, која у овом тренутку не обећава, неопходно је обезбедити нове приливе енергената. У Стратегији развоја енергетике Србије у периоду до 2020. године природни гас је дефинисан као енергетски извор XXI века и еколошки најприхватљивије гориво. Ипак, производња и потрошња природног гаса у Србији је скромног обима. Доминантна улога угља у производњи електричне енергије, неразвијена еколошка свест грађана и занемарљив ниво гасификације државе најбоље осликавају досадашњу државну политику на овом пољу. Пред Србијом се у наредних неколико година отварају две могућности побољшања свог енергетског положаја – гасоводи „Набуко“ и „Јужни ток“.

4. Европска енергетска стратегија и Србија

Европска унија стратешки размишља и труди се да обезбеди сигуран прилив енергената својим потрошачима у будућности. Европска жеђ за енергентима може бити утољена на најефикаснији начин са истока, од стране највећег енергетског партнера ЕУ – Русије. У ЕУ експлоатација природног гаса пада, док у Русији муњевито расте и кулминираће наредних година када се очекују испоруке стотина милијарди кубика гаса западноевропским потрошачима. „Према прогнозама Међународне агенције за енергетику (IEA) до 2030. године потрошња енергије у земљама ЕУ ће се сваке године повећавати за седам процената.“6 Посебно ће порасти потрошња гаса, што ће захтевати повећање увоза чак четири пута.7 С друге стране, Русији је од стратешког интереса да своје енергенте пласира управo на европско тржиште због његове лаке доступности, као и због огромног обима потрошње енергената европских земаља. Са географске тачке гледишта, Европи су неопходни поуздани транзитни коридори како би гас стигао до потрошача. Стратешки важан транзитни правац за ЕУ, посебно за индустријски развијену северну Италију, као и за нашу земљу, јесте „Јужни ток“, и ту видим нашу шансу.
5. „Јужни ток“ vs. „Набуко“

„Гаспром“, у чијем је већинском власништву НИС, компанија je која поседује највеће светске резерве природног гаса. Почетком 2010. године процењене резерве природног гаса којима располаже „Гаспром“ износиле су 33,6 билиона кубика.8 „Гаспром“ обезбеђује највећи део европских потреба за гасом, у највећој мери преко украјинске и белоруске територије. Због непоузданости ових праваца „Гаспром“ активно тражи алтернативе. Једна од кључних алтернатива која је тренутно у плану јесте „Јужни ток“. У сарадњи са италијанском компанијом ENI, изградња овог гасовода би требало да почне 2013. године, а завршетак радова је планиран за крај 2015. године. Овај гасовод од суштинског значаја за снабдевање јужне и централне Европе гасом протезаће се од руске територије, дном Црног мора, преко Бугарске у којој се гасовод рачва у два крака. Јужни крак ће се протезати преко територије Грчке и Јадранског мора до Италије. За нас посебно битан северни крак гасовода протезаће се преко Србије према Мађарској и Аустрији, а мањи крак ће се у Мађарској одвајати за Словенију и северну Италију. Из Србије ће један крак бити намењен испорукама гаса у Босну и Херцеговину повећаним капацитетом у односу на садашњих 400 милиона кубика годишње.9
Према споразуму Владе Републике Србије и Русије из 2008. године, цена гасовода „Јужни ток“ износиће 15,5 милијарди евра, и то 10 милијарди за морски и 5,5 милијарди за копнени део10. Уговором је обезбеђено и повећање капацитета подземних складишта гаса у Банатском Двору и Госпођинцима у односу на ранијих милијарду кубика гаса11. Када говоримо о цени изградње, јасно је да Србија нема никакве шансе да сама финансира овакав пројекат за своје потребе, што довољно говори о његовом значају. „Јужни ток“ Србији може донети огромне економске и геополитичке користи на дуже стазе. Иградња овог гасовода нам доноси инвестиције у вредности од 1,5 милијарди евра, као и 4 милијарде евра прихода од транзита гаса у наредних 20 година. Укупно негде око 200 милиона евра годишње.12 Проласком овог гасовода Србија постаје важно транзитно средиште. Посебно ће бити важна њена улога у снабдевању гасом државе бивше Југославије, што учвршћује нашу пољуљану позицију у региону. Наведени подаци довољно говоре о неопходности да обезбедимо све предуслове да руски гас потече преко наше територије.
Једина алтернатива „Јужном току“ о којој се све чешће полемише јесте пројекат гасовода „Набуко“. Гасовод који је ЕУ неопходан уколико жели да диверзификује своје изворе снабдевања и да смањи зависност од Русије, планиране дужине око 3.300 километара, протезао би се од Азербејџана, преко Турске, Бугарске, Румуније до Аустрије. Овај гасовод предвиђа повезивање земаља ЕУ са испоручиоцима, централноазијским државама, међу којима кључну улогу има енергентима богати Азербејџан. Оно што се наводи као кључан недостатак „Набука“ јесу непроверене резерве гаса којим би гасовод био пуњен у дужем року, па је самим тим његова будућност прилично нејасна. Додатне тешкоће пројекту „Набуко“ ствара одбијање Турске и већине западноевропских земаља да дозволе Ирану учешће у пројекту. Важност Ирана као партнера у овом пројекту добија на значају када се зна да је Иран по својим резервама природног гаса међу првим земљама у свету. У последње време у току су консултације партнера у пројекту усмерене ка поправљању односа између европских партнера, посебно Турске и Француске, и Ирана. Поред великих недостатака, сведоци смо да поједине државе, којима су војнобезбедносни интереси испред енергетских, виде „Набуко“ као сламку спаса и вид избегавања упада у руске енергетске чељусти. Стратегија наше земље мора бити супротна, резултат доброг стратешког планирања и баланса између економских интереса у виду великих прилива средстава у буџет од транзитних такси и енергетских гаранција у виду обезбеђивања енергетских потреба Србије у дужем року. Што се тиче подмирења српских потреба за гасом, Србија би радо била прихваћена као партнер у овом пројекту, како због исплативије руте гасовода преко њене територије тако и због њене потенцијалне геополитичке преоријентације у енергетском смислу. Због тога се овај гасовод мора имати у виду када се израђује стратегија енергетске безбедности.

6. Закључак

Енергетска дипломатија је данас у врху приоритета водећих индустријских земаља света и највећих светских извозника енергената. Енергетске стратегије и цене енергената могу проузроковати међународне кризе несагледивих последица, у шта смо имали прилике да се уверимо у претходним деценијама, док су енергенти битан чинилац међународних притисака на непослушне земље. Међутим, чињеница је да су енергенти важан чинилац данашњих међународних односа и незаобилазна тема за разговор на било којој међународној конференцији. Уз мало политичке воље и отвореног дијалога наших и страних партнера уверен сам да ће енергент XXI века потећи кроз Србију ка потрошачима у ЕУ, остварујући циљеве зацртане нашом дугорочном енергетском стратегијом и уједно се уклапајући у основе енергетске политике ЕУ чијем чланству тежимо. Наша земља се први пут у својој историји нашла на важном енергетском раскршћу баш у време његовог трасирања. Пред Србијом се указала историјска шанса коју овога пута не смемо да пропустимо.

Иван Ристић

(рад је освојио прво место на конкурсу „Европа 2020. – изазови који очекују Србију“ за студенте београдских универзитета у организацији Центра за развој међународне сарадње – http://www.crms.org.rs)

Фусноте

1. OPEC
2. www.srbijagas.com
3. Ibid.
4. Јевгениј Примаков, Свет без Русије – чему води политичка кратковидост?, Službeni Glasnik, Beograd 2010.
5. www.nis.rs
6. Јевгениј Примаков, Свет без Русије – чему води политичка кратковидост?, Службени Гласник, Београд 2010, стр. 89.
7. Ibid.
8. www.gazprom.com
9. www.srbijagas.com
10. Срећко Ђукић, Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока, Службени Гласник, Београд 2011, стр. 171.
11. Ibid, стр. 170.
12. Ibid,стр. 175.

Sorry, the comment form is closed at this time.