авг 252011
 
Борко Стефановић је човек створен у антисрпском НВО сектору, и постављен да заврши оно што је Ђелић рекао да власт зна да се на западу од ње већ годину дана очекује, тј. да преда Косово. Спомињем њега не зато што је он битан већ управо зато што је небитан, а треба да у име наше државе разговара о најбитнијој ствари за нас.
То само по себи има озбиљне последице. Када стране државе виде кога је наша држава послала да разговара о питањима од виталног националног значаја, реагују тако што: пријатељи дижу од нас руке, а непријатељи их дижу да нас још снажније ударе. Србија више нема никога да јој помогне, а са друге стране има више него икада оних који ће активно да је комадају те оних који ће да припомогну у њеном цепању.
Русија наш највећи и једини искрени савезник више не може да разговара са нама о било чему. После доласка Владимира Путина у Београд отворила се велика прилика да се наше позиције ојачају те да добијемо још јачу подршку од пријатељске словенске државе. Стратешко пријатељство је требало да се крунише у јуну ове године, одласком председника Србије у Москву и потписивањем стратешког споразума о сарадњи. Као што знамо до тога није дошло.
Понуђен нам је Уговор о европској  безбедности који је апсолутно игнорисан од стране наших политичких елита. Центар за развој међународне сарадње је са своје стране покушао да као национално одговорна НВО наметне ту тему као врло важну и битну за Србију. Нажалост безуспешно. Релевантни фактори у власти игнорисали су руку која је са истока понуђена Србији, док су паралелно радили на приближавању НАТО-у. А то је милитаристичка организација чије су намере сваком здраворазумском човеку више него познате.
И поред тога је Русија – која је као савезник Београда највеће шамаре у спољној политици примила због наших власти које су прошле године у ОУН подмукло повукле своју а прихватиле НАТО резолуцију, чиме су фактички продале Косово које је Москва бранила – остала на нашој страни. Ипак, као земља од које се не жели узети ни кредит, којој се не омогућава да отвори банку те морају да купују аустријску да би ушли на наше тржиште, којој се оспорава једина велика приватизација у којој је учествовала – она  више неће разговарати са нама јер напросто нема са киме.
То ће поготово доћи до изражаја после победе Путина на следећим изборима, са својим националним програмом. Путин нам је понудио све а ми смо узели ништа. Вероватно мислите да је то немогуће, јер Руси овде имају своје интересе. То је тачно али ће о њима разговарати са Немачком. Ако не верујете сачекајте резултате посете Ангеле Меркел Београду. Актуелна власт је довела до тога да о својим интересима у вези са Србијом Руси неће причати са Србима, бар не онима који данас представљају режим или могућу алтернативу. Или можда ће причати али о култури, спорту и добрим односима и то је то.

Но, то није ништа ново. Ново је само то да ће на такав начин почети да се опходе са нама и Руси. Американци већ одавно не разговарају са Србијом као државом. Они већ одавно имају друге партнере са којима решавају „српско питање“. Имају Тачија, Зукорлића, Мила, НВО … Имају и ДС а ако са њим у целини нису задовољни имају понаособ Пајтића, Ђиласа и Шутановца. Имају и Чеду и Чанка, али и Тому и Вучића. Такође, остварили су свој план који је подразумевао свођење озбиљних странака као што су СРС и ДСС на (заједно) са мање од 20% гласова бирача.

Но, Русија и даље не жели да почне да се понаша према Србима као што то раде они који изнуђују задовољавање својих интереса. Али власт ће је и на то присилити. У наредном периоду очекују две ствари. Отворен напад Београда на Русију јер су нас Руси наводно издали, покрали (НИС), нудили скуп кредит, покушали да увуку у војне организације (ОДКБ), наметали УЕБ … Друга ствар ће бити отворени појачани еврофанатизам типа или ЕУ или крај државе Србије оличен у реченици ЕУ нема алтернативу.
Све ово ме наводи на једну смелу констатацију коју ћу изложити а потом појаснити. Наиме, једина шанса за Србију јесу следећи избори и образовање владе ДС-СНС. Зашто?
Зато што ће се онда видети да су сви они на једној, и то антисрпској страни. Јер ће се онда сви грађани који су национално свесни освестити и видети да таква врста политике мора да се промени. Зато што ће то дати шансу да се у Србији нешто промени. Ако нисам у праву онда је опет та влада добра јер ће се разићи на разликама које су непремостиве, а то је Косово и Метохија, Војводина, Рашка област. А ако јесам у праву онда ће се око свега договорити, тј. биће им речено шта да раде….
И у једној и у другој ситуацији знаћемо на чему смо. И ми и наши пријатељи у свету. Знаће и они, као и ми, да ли треба да разговарају са нама или са Немцима о нама, а ми да ли и за кога да гласамо у циљу спречавања пропадања државе и народа који траје већ читаву деценију.
У случају образовања овакве владе за боље дане морали би да причекамо. Али нема друге, морамо. Утешно је да оваква, али и било која друга влада, због нагомиланих проблема, плус све горег живота, не би и неће трајати више од две године. Можда је то много али очигледно морамо да издржимо. Дуго смо трпели, морамо још мало.
На предстојећим изборима у Србији одлучиваће се много. Али, ипак, морамо да схватимо ове изборе као полуфинале. Морамо да издржимо до финала. Оно долази касније.

Имаћемо неколико колона које су исте. Прва је ДС, СПС и СПО. Друга, вероватно, ЛСВ, ЛДП и Г17. Трећа Расим и Богата Србија, а четврта СНС, Веља и Богољуб Карић. То су гласови који иду у једном смеру.

И имаћемо две контра линије. Једну коју чини СРС, којој ће сатанизацијом коју смо већ виђали, медијском блокадом и малим групицама које ће се појавити на политичком небу – обарати рејтинг. И другу коју представља ДСС, којој ће организације као Двери и још по нека слична по задатку кидати гласове, односно којој ће фабриковати разне афере.
Циљ је да се на било који начин праве опозиционе странке неутралишу. Две споменуте странке имају тренутно заједно 15 до 20% гласова. Морамо им помоћи да се изборе за 30%. Јер само у том случају ће влада ДС-СНС бити сигурна и неизбежна, и само у том случају знаћемо и ми и наши пријатељи са ким и на кога да играмо. Тада ћемо се спремати за финале и тада ће Србија имати шансу да бира отворено. Мора нам бити још горе да би нам било боље!
Зато сви слободно мислећи људи који ово увиђају, сви они који виде пропаст у коју смо запали, морамо да се покренемо, помогнемо и издржимо. У свакој другој ситуацији остаје нам да и ми причамо о нашој судбини са Немцима. Неће то чинити само Руси или неко други већ и ми сами.

доц.др Стевица Деђански је Председник Центра за развој међународне сарадње

Sorry, the comment form is closed at this time.